Тамара Миленковић Керковић: Апсолутна одговорност апсолутне власти у земљи заробљене правде и ослобођеног насиља

 Истог дана када се у Њујорк Тајмсу из пера Роберта Ворта појавио текст илустрован фотографијом председника Републике о вези руководства Србије и његових насилних нарко-банди српско друштво се суочило са језивим лицем система владавине страхом и насиљем у којем живи већ јако дуго.

Жртве једног вишедеценијски урушеног, а последње деценије аномичног система, постала су деца елитне врачарске школе „Владислав Рибникар“ и омиљени радник из обезбеђења у школи, као и наставница и велики број деце који су рањени у стравичном маскару који је професионално и са умишљајем извршио тринаестогодишњи ученик ове школе. Непуних 24 сата касније насумичне жртве само осам година старијег младића-убице била су опет деца, на фудбалском игралишту и недужни људи у селима око Младеновца. Зло креирано, толерисано и неговано годинама показало је у Србији своје најјезивије лице. Никада се овакав ужас у Србији није догодио, а ова два масакра покренула су читаву пандемију насиља. У још неколико школа у Србији дошло је до претњи насиљем, а у приватној средњој школи „Руђер Бошковић“ бивша ученица је ножем посекла дечака и наставницу. Дух је изашао из боце.

Само неколико дана пре ова два масакра председник државе је у земљи у којој је за два дана убијено седамнаесторо људи изјавио да је он дао налог за рушење у Савамали али, и да му је жао што он није возио багер. Србија је већ дуго земља у којој је правда заробљена, а насиље ослобођено. Из програма на телевизијама Пинк и Хепи, из подземних просторија фудбалских стадиона, са конференција за новинаре на којима су се приказивале одсечене главе и самлевени људи, из сакривена 2 минута снимка са наплатне рампе дуго толерисано и креирано насиље прелило се у школе и на улице Србије. Монструозно лице ове трагедије је смрт, рањавање и вечита траума најнедужнијих чланова овог друштва, деце, запослених у школи и наставника. Они су жртве једног сломљеног система који је прегазио нормалност и све традиционалне вредности које чувају кохезију једног друштва, система и заједнице људи. Посредне жртве успостављене владавине насиља у друштву су и дечак и младић-убица о чијим се мотивима већ појављују бројни сценарији, од којих су многи незамисливи нормалном човеку. Жртве су и сви грађани Србије који су дуже од деценије изложени сценама насиља, како у ријалити програмима и таблоидима, тако и у свакодневном животу, на послу, у јавном животу, институцијама, али и у приватној сфери породице, која је изгубила свој значај. Цела Србија налази се у колективној трауми.

О пропасти система посебно сведоче неодговорне изјаве и наступи званичника, премијера, председника државе, министара, одговорних у полицији. Док је министар просвете за злочин оптужио западне вредности и интернет, министар полиције насиље назвао тероризмом (без објашњења његовог политичког циља), премијер Брнабић говорила о пропустима „система“ који заправо и не постоји, председник државе износио заштићене приватне податке о дечаку-убици и његовој породици уз рафалне мере које је за 24 часа усвојила влада. Медији са обе стране наставили су да, противно кодексу новинара, износе све детаље оба масакра и да копају по најсвежијим ранама родитеља убијене и рањене деце.

Иако притиснут највећом трагедијом која се икада догодила у Србији, председник државе је у свом обрађању рањеној и од бола паралисаној Србији говорио о мерама које се баве последицама, а не узроком „слома друштва“ прегажене нормалности. Ни мораторијум на држање и ношење оружја, ни ревизија издатих дозвола за оружје, ни контрола рада стрељана не могу да укину патолошке „вредности“ – деградацију школе и наставника, борбу ђака и родитеља за оцене уместо за знање, систематско дугогодишње понижавање школства, уништавање ауторитета и статуса учитеља, наставника и професора,…

Посебно забрињавају најаве о криминализацији деце и спуштању кривичне одговорности испод 14 година, као и популистичке изјаве у вези са врађањем смртне казне. Ниједна од Вучићевих мера неће спречити да се сцене насиља из ријалитија, са насловних страна таблоида и друштвених мрежа и даље не преливају у породицу, школу, здравство и све друге сфере друштва

Посебно забрињавају најаве о криминализацији деце и спуштању кривичне одговорности испод 14 година, као и популистичке изјаве у вези са врађањем смртне казне. Ниједна од Вучићевих мера неће спречити да се сцене насиља из ријалитија, са насловних страна таблоида и друштвених мрежа и даље не преливају у породицу, школу, здравство и све друге сфере друштва. Мере које је предлажио, а Влада експресно прихватила, протурајући иза њих бројне штетне предлоге, попут оног о укидању накнаде за конверзију земљишта, не могу да спрече насиље. Чак је и сам председник насиљем фасциниран још од својих навијачких дана. Насиље свих облика и страх су инструменти одржања система који је ова власт успоставила. Забрана приступа даркнету и шестомесечни тестови на наркотике који су предложени бескорисни су када око школа вршљају малолетни дилери и силеџије, најчешће уз заштиту полиције, а у школе улазе скарадни криминални ликови, као и програми невладиних организација, док се на телевизији и друштвеним мрежама појављују проститутке које се зову старлете и пљачкаши народног новца представљени као успешни пословни људи. Докле год је правда у Србији селективна, докле год је Загорка Доловац невидљива, докле год за децу згажену на пешачком прелазу синови моћника добијају наногицу и докле год се уместо бахате деце председникових кумова „хапсе“ аутомобили уместо њихови возачи ни једна од предложених мера неће помоћи да ментално оздраве она деца која на друштвеним мрежама коментаришу масакр као да се ради о видео игри, а о дечаку-убици говоре као хероју.

Ово друштво мора да се лечи, а то не могу „мере“ онога чија је власт прегазила све друштвене вредности. Једине могуће мере су оставке министара просвете и полиције Бранка Ружића и Братислава Гашића због објективне одговорности, као и смена премијера и комплетне Владе, распуштање РЕМ-а, забрана ријалитија и таблоидног насиља, а последица свих ових мера треба да буде одлазак Вучића и СНС-а са власти. Српски покрет Двери је први поднео захтев за одржавање хитне седнице Народне скупштине, а онда је те захтеве поновила и већина опозиционих парламентарних странака. Неопозива оставка министра просвете Бранка Ружића први је знак да је Александру Вучићу јасно да је са деценијском некажњеном одговорношћу за упропашћавање земље и народа завршено.

(nacija.net)