Хроника | |||
Свештеник Ненад Илић: Црква је по питању КиМ донела врло јасан став - нема никаквих компромиса, никаквих разграничења и признавања, било шта од тога водило би нестанку српског народа |
уторак, 03. септембар 2019. | |
„Црква жели слободног појединца, не роба. Поводом КиМ нема никаквих компромиса и никаквих разграничења, признавања. Било шта од тога, водило би одрицању оног светог дела наше историје и нестанку српског народа. Гајимо култ вође, а он нас тера да не мислимо. Моје писмо на великом митингу опозиције јесте опомена било којој власти да не ради против Бога и свог народа“, каже у интервјуу за Директно.рс свештеник, редитељ и писац Ненад Илић, данас старешина Храма Светог Николе у Амстердаму. Јавно износите понекад непопуларне ставове по питању стања свести савременог појединца, колективне свести, као и стања у друштву. Са којом идејом? Јесте ли се суочавали са проблемима услед тога и да ли је било реакција Цркве?
- Није нека идеја. Више то доживљавам као обавезу. Потпуно смо слуђени брзином промена у свету и спорошћу промена код нас. Већина медија овде је сву активност усмерила ка томе да људи престану да мисле, а не да мисле. А Црква жели слободног појединца, не роба. Заједницу слободних и одговорних људи, личности са паметним усмерењем, а не гомилу изгубљених и невидљивим нитима увезаних, неостварених индивидуа, робова сопствених слабости и друштвених болести. Обавеза свих из Цркве је да се боре за очување личности која мисли својом главом и прихвата разумну одговорност и за друштво у ком живи и за цео свет. Колико ја успевам да видим и колико је то у мојој моћи, између осталих и ја се трудим да поделим своје закључке са људима који желе да мисле, а не да замиру у програмираној тупости. А реакције? Реакције Цркве су реакције верујућих појединаца. Епископа, свештеника, верујућих људи. И оне су већином позитивне. Понегде на неким интернет местима видим и веома негативне реакције. На ивици мржње, лични напади без праве аргументације, али се очигледно ради о реакцији насталој из несигурности и страха оних који би да Цркву задрже у резервату, на неколико једноставних правила. Порив није нужно лош - жеља да се сачува Велика Тајна. Али она се на тај начин сигурно не чува. Страхом од комуникације, повлачењем, узимањем улоге судије. Црква је организам, Христос у историји, увек једина новост и веза са вечношћу, а не нека организација са једноставним правилима која треба само испунити и тиме зарадити нешто од Бога - каже Илић за Директно.рс. Да ли је српском народу и данас потребан „повратак себи“ и какве су ваше прогнозе? - Нисмо својом вољом кренули да се враћамо себи, па због тога све иде овако како иде. Недовољно активни, непрекидно само реагујемо на догађаје. Стално смо макар у једном кораку закашњења у односу на оно што се око нас дешава. Мислим да веру нисмо изгубили, али да је она остала да живи негде подземно испод главних токова наших живота. У том „повратку себи“ јесмо прилично залутали. Изгубили смо скоро све што смо постиги, а нашли нисмо баш ништа ново сем отпадака богатог западног света. Понижени смо. Не знамо више ко смо. А у нашој кући... У времену резервата, грађеног и споља, али и из Србије, није се одустајало од комунистичког култа вође, не одустаје се ни данас. Уместо захвалности, народ је учен зависти, да би политичари могли ту завист, онај лошији део нашег националног карактера, да каналишу по потреби. Идолотворци се ругају нашој вери за коју су људи овде увек били у стању да дају живот. Подмећу нам ове или оне идоле. Политичке вође, месијански обојене. Наравно да је та манипулација са најдубљим верским и митским коренима овог народа за рачун било какве тренутне земаљске власти неопростива манипулација. И јасно је коме тренутно може да иде у прилог.
Како гледате на, чини се систематско уништавање породице као ћелије друштва од стране „сценариста наше стварности“ и кога видите као актера који покушава да преузме и ту улогу „ствараоца? - Напад на породицу је део процеса који се одвија шире од наших граница. У позадини је, пре свега, рачуница похлепе. Расцепкани појединци више троше него компактна породица. Тако је било од почетака растурања традиционалног света. Убацивање жена у такмичење с мушкарцима у мушким дисциплинама - обарање цене рада. Временом - засебни рачуни. Па растурена два домаћинства која заједно више троше него да су остала једно. Затим, стварање од деце самосталних потрошача, које, истина, морају родитељи да „спонзоришу“, али ето више потрошње. Незгодно је што би без веће потрошње овај суманути свет стао и почео да мисли о још нечему осим о заради. У локалу - тужна, недопустиво тужна имитација „великог света“. Осионо процењивање сопственог намученог народа, намученог, истина, и сопственом инерцијом, али пре свега домаћим паразитима и бездушним богатим силеџијама са стране, процењивање као масе коју би требало прештеловати према упутствима са стране коју овде колонијална власт некритички прихвата... Отуда и препоручена сарадња са разним НВО, које свим нормалним људима овде служе само за спрдњу. Ух... Јесмо ли ми слободу данас изгубили или смо тек на добром путу да је изгубимо? - Срби са својом опсесијом слободе били су на свој начин Божији народ. Не значи да су сви били свеци, па чак ни да су били ишта бољи од других народа. Наравно да не значи. Али значи да су за разлику од многих народа чували у себи ту Божанску искру, способност да се жртвују за највише вредности до краја. И то је величанствено, нека причају данашњи разумни и објективни шта хоће. И остали су и неки надахњујући величанствени трагови таквог опредељења. На пример наш подвиг у Великом рату.
Један мој талентовани пријатељ дефинисао је вирусе као „оговараче гена“. Данас као да су баш оговарачи гена на власти. Желе народ „више протестантски“, а мање „нерационално православан“. Нажалост, вируси су прилично успешни. Чак и код оних који их препознају ипак изазивају пад имунитета. Свако иоле мислећи види да је проблем у систему, не само у представницима система. Али кад се код оних који воде народ уочи штетност по народ, уместо импулса који ће водити преко препрека ка слободи и бољитку, одмах долази до мудровања о томе како нема оних довољно другачијих, довољно чистих, у ствари да није одмах при руци готово решење. Да ћемо без обзира на промене остати у колонијалном ропству. И уместо развијања свести о томе да се ништа не може учинити једнократним потезом, него упорним али одлучним мењањем, тражи се управо једнократно финално решење. Или ништа. Борити се за слободу, за бољитак, смењивати лоше власти које год су политичке боје док се не дође до решења и док се систем не прилагоди нашој култури и историји, док се не ослободимо колонијалног положаја - ништа од тога, него само јадно одустајање од свега. То јесте заправо одрицање од пуне вредности слободе. Одустајање од високих вредности уопште, а под толико утешним плаштом чистунства високих вредности. Убиће нас вирус ако овако наставимо. Анастасија, Ваша супруга, прочитала је пролетос писмо у ком сте се обратили учесницима протеста „1 од 5 милиона“, а у којем, између осталог, стоји: "Црква има обавезу да реагује и стане у заштиту несрећног народа.“ Да ли су, након овог обраћања, на Вашу адресу доспеле критике, или „препоруке“ за аутоцензуру? - Црква је код нас нераздељиво спојена са народом, а не нека институција по страни. Нисмо ми установа за тешење, него сусрет са Христом за пуноћу живота. А што се конкретног обраћања тиче - тада заиста нисам могао да будем у Београду, а Анастасија је била и можда је то обраћање због ње било и боље него да сам се лично обратио, реакција је било разних. Од искрене велике подршке до киселих или гневних коментара. Па и до отворене мржње. Наравно - без анализе шта је речено, него због подршке опозицији којом нису задовољни. А заиста није то била подршка опозицији, него подршка лечењу од болести која нас уништава. Главни део обраћања је цитирање Светог владике Николаја - опомена било којој власти која се понаша неодговорно према Богу и свом народу. Тежити власти која одговара и Богу и народу - зар то може бити погрешно? Богдан Илић, популарни „јутјубер“ Бака Прасе, а Ваш млађи син стекао је енормну медијску популарност. Замерате ли му још нешто, осим речника који сматрате непримереним, кад је у питању његов јавни наступ? - То са речником у међувремену је престало да ми смета у мери у којој ми је сметало на почетку. И даље мислим да би могао све то да ради и са мање вербалног, мени не увек пријатног ватромета, али кад сам пажљивије почео да пратим шта он то заиста ради и да ослушкујем реакције и деце и родитеља, схватио сам да је неупоредиво више тога позитивног у његовим порукама него што сви медији заједно данас успевају да пребаце младој популацији. И старијима. Сад већ мирније пристајем да ме увуче у своје клипове и да ме, како само он то уме, наведе да деци говорим о неким угроженим вредностима. И деца то сјајно примају. Кад бих било ја, било неко други, покушао деци такве ствари да говори самостално, не би га нико слушао. Овако, то слушају стотине хиљада деце. И прихватају! И даље се чудим свему томе. Учи понешто он од мене, а понешто ја од њега. Сад, пошто често и сарађујемо, кад му нешто озбиљније замерам, то остаје у нашој личној комуникацији. Има ли у његовим излагањима, колико је Вама познато, садржаја који може подстаћи размишљања у добром правцу? - Он сам све чешће, осим својих циркуских бравура и повремених баналности, прави и садржаје који буде најпозитивније емоције код најширег аудиторијума. Прескаче доличност, али буди доброту. Нападају га и ови и они али он се не обазире. Могу да посведочим да он искрено воли ту своју публику и да је искрен према њој, па и одговоран. Ако им се обраћа понекад ружним речником којим они причају у школском дворишту, а то је део те тајне блискости њега и публике, не значи да им не даје много тога бољег од оног што им не нуди медијски крш Србије. Аутор сте документарног серијала „Косово између неба и земље“, недавно сте са сином Богданом били и у посети светињама на територији Космет? - Све то са нашом овогодишњом посетом Косову и Метохији синхронизовано је са тамошњим монасима. Као они који су у свом подвигу молитве способнији од других да читају људске душе, и они су видели истинске Богданове особине и квалитете, са мном имају дугогодишње разумевање, па су желели да Богдан и ја дођемо тамо. Да се помогне отворању пута интензивнијој комуникацији Србије са својом јужном покрајином. Уместо дистанцираних или сентименталних дефиниција - више сусрета. Више додира. Ту је права снага. Сви сусрети тамо били су сама лепота, пуни љубави и наде за будућност. Богданов сусрет са стотинама деце у Грачаници, са децом у Великој Хочи, сусрети са дечанским монасима у истинској хришћанској љубави. Незаборавно. Реакције на клипове које смо направили и Богдан и ја су сјајне. Стотине хиљада одушевљене деце и одраслих. Не само Срба. Читао сам коментаре младих и нешто старијих Хрвата, Бошњака, Македонаца који искрено исказују свој почетак разумевања због чега су нама Србима Косово и Метохија толико важни. Али не лези враже. До гласа и тада покушава да дође број фрустрираних Срба. Европејаца-атеиста, националних моралних чистунаца и црквених самопроглашених праведника. Нису задовољни и не воле протагонисте. И смешно и тужно у исто време. На срећу, нема их на тој сцени много.
Професионална серија о Косовском предању коју је РТС заобишао фантомским начинима, без гледања, има на интернету нешто више од десет хиљада прегледа, а прегледи „јутјуб“ клипова направљених на Косову по неколико стотина хиљада. И незанемарљив ефекат. Дошло је ново време, а ми још увек ништа не разумемо. Морамо да пожуримо са враћањем у памет. И практичну и ону за вечност. Да ли сматрате да је потребно јасније се одредити по питању КиМ и како видите разрешење тог проблема? - Црква је управо по питању Косова и Метохије донела врло јасан став. Као ретко кад и као ретко поводом чега. Поводом КиМ нема никаквих компромиса и никаквих разграничења, признавања. Било шта од тога водило би одрицању оног светог дела наше историје и нестанку српског народа. Да не буде да се само бавимо некаквим идеалима, митовима, духовним димензијама - у разговорима на Косову и Метохији долази се до следећег закључка. Најпрактичнијег, колико год изгледало далеко остваривање услова. Није у питању одржавање замрзнутог конфликта, али не може се ни разговарати ни договарати ни о каквим трајним решењима заједничког живота са албанским народом на Косову и Метохији док и у Србији на Косову и Метохији не буде коначно успостављена владавина права. Пре тога, све је само манипулација и пут ка грешкама које нас све могу коштати више него што можемо да поднесемо. И наш народ и Албанце на Косову и Метохији, али и све Србе. Тренутно нема цене да оправда такву грешку - закључио је Илић. Разговор водила Ива Ненезић |