Strob Talbot: Podela Bosne moguća, ali katastrofalna opcija

Rodos - Američku i evropsku diplomatiju u BiH ovih dana posmatram sa izvesnom zabrinutošću. Nadam se da dobri rezultati koji su ostvareni nakon rata neće biti izgubljeni. Ne kažem da hoće, ali to je veoma moguće. Veoma je važno da BIH ne sledi put bivše Jugoslavije, da se ne podeli poput nje - rekao je u razgovoru za Danas Strob Talbot, predsednik Brukings instituta.

Tokom bombardovanja Srbije Talbot je bio zamenik američkog državnog sekretara koji je odlučujuće uticao da se preko ruske diplomatije postigne sporazum o okončanju bombardovanja sa tadašnjim predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem. Tokom sedamdesetih, Talbot je bio dopisnik magazina Tajm iz Istočne Evrope sa sedištem u Beogradu.

Karl Bilt je ovih dana boravio u BiH. Amerikanci su sa njim.

- Veoma dobro znam ko je ko u regionu, dobro poznajem ljude. Evropska unija ne dobija naređenja od Sjedinjenih Država. Karl Bilt je veoma iskusan i sposoban diplomata koji ima veliko znanje i iskustvo sa Balkana. Verujem da granična linija neće biti pređena, odnosno da se nećemo vratiti podelama koje su vodile događajima iz devedesetih godina.

U američkoj štampi mogu se pročitati napisi da je podela moguća.

- Naravno, podela Bosne je ostala moguća opcija. To bi bilo katastrofalno. Nadam se da će SAD zajedno sa EU i posebno Karlom Biltom, ali i zajedno sa svim stranama u Bosni izbeći tu katastrofu.

Upotrebljavate teške reči, katastrofu i raspad. Na šta mislite?

- Na nasilni raspad zemlje koji može poput nuklearne fisije da se prenese na druge delove u regionu. Veći atomi bivaju razbijeni na manje. Dosta je više toga. Nije reč samo da deluju SAD i Evropa, nego mora da se naglasi i šta žele same strane u BiH. Jedna od stvari koje sam naučio živeći u vašoj zemlji, jeste da je drevna mržnja tamošnjih naroda čisti mit. Ljudi su tu živeli vekovima, pod otomanskim osvajačima, Habzburzima i sve vreme u miru. To su ljudi koji žive i u Srbiji. Katastrofa je došla tokom devedesetih. Početkom sedamdesetih otišao sam u Bukurešt da intervjuišem Nikolae Čaušeskua, a moja supruga je krenula na more. Negde u blizini Mostara, kola su skrenula s puta i udarila u drvo. Desetak običnih ljudi iz obližnjeg sela došlo je s jednom mazgom da joj pomognu. Kada su stigli u selo, zajedno sa razlupanim autom, videla je u njemu malu pravoslavnu crkvu, katoličku bogomolju i džamiju. Onda se zainteresovala ko su ljudi koji su joj pomogli. Bili su to pripadnici sve tri veroispovesti. O tome sam napisao i članak. To me je uverilo da je zajednički život bio i da će biti moguć.

(Danas)