Stevan Kostić: Najvažniji izbori na svetu u 2023. godini - Turska bira Kiličdaroglua ili nastavlja s Erdoganom

Na stogodišnjicu osnivanja Republike, i Turska i Erdogan su pred do sada najvećim političkim izazovom – opštim  izborima koji će se održati 14. maja. Erdoganova partija poručuje da su ovi izbori prekretnica. Strani komentatori idu dalje. „Najvažniji izbori na svetu u 2023. godini!“, kažu naslovi američkog „Forin polisija“ i britanskog „Ekonomista“.

Relativno lako je Redžep Tajip Erdogan poslednje dve decenije dobijao izbore. Dva puta je pobeđivao na predsedničkim izborima, njegova Partija pravde i razvoja pet puta je pobeđivala na parlamentarnim, progurao je tri referenduma, od kojih je poslednji Tursku suštinski pretvorio u zemlju sa predsedničkim sistemom. Ali sada, na stogodišnjicu osnivanja Republike, kao da su i Turska i Erdogan pred do sada najvećim političkim izazovom – opštim izborima koji će se održati 14. maja.

Na ulicama Istanbula

Erdoganova partija poručuje da su ovi izbori prekretnica. Strani komentatori idu dalje. „Najvažniji izbori na svetu u 2023. godini!“, kažu naslovi i američkog „Forin polisija“ i britanskog „Ekonomista“. S tim osećajem, da se u Turskoj druge nedelje maja rešava mnogo više od običnih izbora u jednoj zemlji, i mi smo krenuli u Tursku – u Ankaru, pa u Istanbul. 

Predizborna atmosfera

Nezaobilazan predizborni politički folklor na turskim izborima su automobili koji trube u pokretu, nose partijske zastave i glasno puštaju muziku. Ali sada toga nema, zemlja je još u žalosti zbog katastrofalnog zemljotresa, tačnije serije zemljotresa, koji su na istoku zemlje odneli više od 50 hiljada života. 

OKO magazin, 11. maja 2023.

Naravno, ima bilborda i mitinga, partijske zastave su svuda po gradu, a štandovi ljutih protivnika – Erdoganove Partije pravde i razvoja (AKP) i opozicione Republikanske narodne partije koju je pre jednog veka osnovao Mustafa Kemal Ataturk (CHP) – neretko su postavljeni jedni do drugih. Oseća se velika politička tenzija, ali opet, na iznenađenje posmatrača sa strane, aktivisti sa Erdoganovog štanda pređu preko puta da popiju čaj kod kolega sa štanda Republikanske narodne stranke, i obrnuto.

Na štandu CHP-a u jednom istanbulskom kvartu zatičemo moderno obučenog momka sa minđušama u ušima koji ne govori samo turski i engleski. Shvativši odakle dolazimo, prilazi nam. „Ja sam Anil Basaraj Bašić. Prvo smo se prezivali samo Bašić, moji su došli iz Novog Pazara 1965. godine“, kaže nam na lošem srpskom. Razgovor nastavljamo na engleskom.

Na Anilovom štandu pušta se marš nastao na desetogodišnjicu osnivanja Republike. Ali na štandu do Anilovog, gde su pristalice Erdoganove Partije pravde i razvoja, zvučnik je pojačan i ništa se ne čuje od njihove pesme „Redžep Tajip Erdogan“.

Anil Basaraj Bašić

Pesmu sam prvi put čuo pre pet godina u Sarajevu kada je Erdogan bio u kampanji za predsedničke izbore. Tada je želeo da prikupi glasove turske dijaspore, i kada mu Nemačka nije dozvolila kampanju u zemlji gde živi najveći Turaka van matice, on je izabrao Sarajevo. „On je glas potlačenih, on je glas nemog sveta, on snagu dobija od svojih ljudi – on je Redžep Tajip Erdogan“, oduševljeno se pevale pesmu Erdoganove pristalice iz čitave Evrope u sarajevskoj hali „Zetra“. Pesma se i sada čuje na istanbulskom štandu Partije pravde i razvoja. 

„To je sve normalno, vreme je izbora, ali prvo moram da kažem da mi nismo neprijatelji, mi se samo takmičimo na ovim izborima“, kaže nam Anil, aktivista opozicionog CHP-, i nastavlja: „Nadam se da ćemo ubedljivo pobediti i da će i u Tursku stići demokratija i sloboda. Oni možda vole demokratiju ali mogu da kažem da predsednik naše partije gospodin Kemal Kiličdaroglu oseća demokratiju i želi da podeli taj demokratski osećaj sa svima u Turskoj, sa svih 80 miliona naših ljudi.“

Miting opozicionog kandidata Kemala Kiličdaroglua

Erdoganov izazivač na ovim izborima Kemal Kiličdaroglu je po profesiji ekonomista. Kao i Erdogan, i on je politički veteran, već dugo je na čelu Republikanske narodne partije, ali za razliku od sadašnjeg predsednika Turske ne prati ga epitet pobednika. Ipak, istraživanja javnog mnjenja, ako im se može verovati, kažu da ako neko ima šansu da pobedi Erdogana na izborima, onda je to upravo on. Naravno, u Erdoganovoj partiji ne misle tako.

„Mislim da će predsednik Erdogan pobediti u prvom krugu i da ćemo takođe pobediti i na parlamentarnim izborima, ali ne predviđam da ćemo imati veliku većinu u parlamentu“, kaže u razgovoru za RTS bivši ministar u vladi Turske Akif Čagataj Kilič, istaknuti član Partije pravde i razvoja. „Kao što znate, predsednik Erdogan je na prošlim izborima dobio 52,5 odsto glasova, i sada će biti slično tome. Realnost je takva da smo na vlasti poslednju 21 godinu. Ako pogledate istoriju političkog života u svetu, ne možete da nađete neku političku partiju koja je na vlasti 21 godinu. I dalje smo broj 1.“

Erdoganove pristalice

S druge strane, novinar Jusuf Kanli, nekadašnji urednik i kolumnista „Hurijeta“, očekuje drugačiji ishod izbora. „Mislim da odnos između kandidata nije 50/50, sada je 45/55 i Erdogan gubi“, kaže nam. „Sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da Kiličdaroglu za 5 do 9 procentnih poena vodi. Čak i istraživanja vladajuće partije pokazuju da je Erdogan 2 ili 3 odsto iza njega. Nadam se da je na ovim izborima nacija svesna za šta glasa, mi ne glasamo za predsednika ili parlament, već glasamo za budućnost Turske: da li ćemo imati autokratsku vladavinu jednog čoveka ili višepartijsku demokratiju. U tom smislu ovi izbori su referendum.“

Može li se znati pobednik u prvom krugu? Kad smo to početkom maja pitali upućene, oni obazriviji, a njih je većina, odgovarali su da će biti drugog kruga. 

Treći čovek

Osim dva glavna kandidata, Redžepa Tajipa Erdogana i Kemala Kiličdaroglua, u predsedničkoj trci bila su još dva kandidata. Tačnije, bila sve do 11. maja, kada je kao udarna politička vest u Turskoj odjeknulo da je Muharem Indže, lider partije „Domovina“, koga su videli kao trećeplasiranog na predsedničkim izborima, odlučio da odustane od trke. 

Muharem Indže dugo je bio poslanik iz redova opozicione Republikanske narodne partije. Na unutarpartijskim izborima za mesto predsednika CHP-a dva puta je gubio od Kiličdaroglua, a 2018. je kao republikanski kandidat na predsedničkim izborima izubio i od Erdogana. Erdogan je tada pobedio u prvom krugu sa 52,5 odsto glasova, Indže osvojio 30 odsto glasova. Pre dve godine Muharem Indže je napustio CHP, osnovao svoju partiju i postao slobodan strelac.

Tokom kampanje nije ga bilo na televizijama, nije držao velike mitinge, išao je iz grada u grad i pričao sa pristalicama. „Ni levica, ni desnica, mi smo na Ataturkovom putu“, pevale su njegove pristalice. Iako je Indže veoma kritičan prema Redžepu Tajipu Erdoganu, opozicija, dojučerašnji Indžeovi saveznici, optuživali su ga da je Erdoganov trojanski konj.

Muharem Indže

Muharem Indže je politički veoma neposredan. Pristao je i na razgovor sa ekipom RTS-a u njegovom predizbornom autobusu. Na pitanje zašto nigde nema njegovih bilborda, odgovorio je: „Naša partija ne dobija novac od države iz fonda za izbore, nemamo vlast u opštinama, naša kampanja se zasniva na velikom trudu. Nažalost nismo u mogućnosti da se reklamiramo, nismo na bilbordima, naš autobus je star i nekad se pokvari, ali mi smo uporni, verujemo i dajemo sve od sebe u ovoj kampanji. Verujemo da ćemo uspeti“, rekao nam je Indže početkom maja.

I taman kad se mislilo da će treći čovek uneti još drame u inače dramatičnu predsedničku trku, stigla je vest da je odustao od kandidature. Pojavile su se navodno obrađene lažne fotografije i snimci na kojima je Indže sa ženama i gde se vidi kako se vozi u luksuznim automobilima. On je izjavio da je predmet prljave onlajn kampanje: „Više od četiri decenije bavim se politikom, ali da ono što sam video za ovih 45 dana kampanje nisam video nikad.“

Ankete mu nisu davale previše glasova, u početku oko osam odsto, a onda mu je podrška padala, po nekima čak na dva odsto. Procene su bile da je zbog njegove kandidature, kao i kandidature ultranacionaliste Sinana Ogana za predsedničke izbore, Turska mogla da gleda i drugi krug. Iindžeovo odustajanje, međutim, povećava šanse da Turska dobije predsednika već u prvom krugu. Malo je verovatno da će Sinan Ogan uzeti Indžeove glasove, pa je pitanje kome će oni otići.

Sinan Ogan u kampanji

Opozicija predvođena CHP-om veruje da Indžeovo odustajanje povećava njene šanse, ali je rano za njihov optimizam. U kampanji su ga optuživali da je uzeo novac od Erdogana, a sada ga pozivaju da im se pridruži u borbi protiv Erdogana. Indžeova partija ostaje u trci za parlament, za koju se očekuje da će biti još neizvesnija od predsedničke.

Osim Erdoganove Partije pravde i razvoja i njenog tradicionalnog saveznika Stranke nacionalističkog pokreta, uz Erdogana su i neke manje stranke, poput partije sina Erdoganovog političkog oca Nedžmetina Erbakana. 

Opoziciona kolona

Opoziciona koalicija je nazvana „Sto šestorke“. Uz lidera Republikanske narodne stranke Kemala Kiličdaroglua, najjača figura saveza je predsednica Dobre partije Meral Akšener, nekada članica Stranke nacionalističkog pokreta, dakle takođe bivši Erdoganov saveznik. Sa svojom starom strankom se posvađala kada su pre pet godina njene kolege podržale izmene ustava koje su u Turskoj uvele predsednički sistem, ukinule mesto premijera i Erdoganu dale veliku moć.

Pristalice Meral Akšener nju zovu „Turska majka“. Ona kao svoj politički cilj navodi povratak Turske parlamentarnom sistemu. Zapad je vidi kao tursku „gvozdenu lejdi“, a ona sebe kao novu premijerku.

Meral Akšener i Kemal Kiličdaroglu

U opozicionoj koaliciji je još jedan bivši Erdoganov saveznik, nekadašnji šef diplomatije i premijer a sadašnji lider minorne Partije budućnosti Ahmed Davutoglu. Bio je turski premijer od 2014. do 2016. godine, uspeo je da dođe i na čelo Partije pravde i razvoja, ali se sa Erdoganom posvađao zbog uvođenja većih predsedničkih ovlašćenja i brisanja funkcije premijera.

Davutoglu, autor čuvene knjige „Strategijska dubina“, sada sedi za opozcionim stolom. Jedni ga vide kao nekadašnjeg glavnog stratega proaktivne turske spoljne politike, a drugi kao ideologa neoosmanizma, odnosno turskih pretenzija na teritorije bivšeg Osmanskog carstva, dakle i na Balkan.

Kao šef diplomatije Davutoglu je 2009. godine izjavio da u Turskoj živi više Bosanaca nego u Bosni i Hercegovini, više Albanaca nego u Albaniji, više Čečena i Abhaza nego u Čečeniji i Abhaziji. To je, rekao je, nasleđe Osmanskog carstva. „Mi želimo nov Balkan utemeljen na političkim vrednostima, ekonomskoj međuzavisnosti, saradnji i kulturnoj harmoniji. Takav je bio osmanski Balkan. Mi ćemo takav Balkan obnoviti.“

Ahmet Davutoglu sa pristalicama

Novinar Jusuf Kanli veruje da sve treba posmatrati u kontekstu: „Kada je Davutoglu objavio 'Strategijsku dubinu', to je bio period kada je Erdogan bio opsednut neoosmanizmom.U toku je bila velika promena u turskoj spoljnoj politici. Setite se tadašnjih izjava Davutoglua kao premijera i Erdogana kao predsednika, oni su govorili da Turska kao naslednik Osmanskog carstva treba da ima reč u svim delovima bivšeg Osmanskog carstva. To je bio imperijalistički pogled, ali niti Balkan niti Arapi nisu mogli da prihvate takvu ulogu Turske, to je bila iluzija bazirana na fikciji i to je propalo. Počeli su sa politikom 'nema problema sa komšijama', a završili sa politikom 'imamo probleme sa svim komšijama'“, kaže Kanli. 

Ataturkova senka

A kakve to veze ima sa Ataturkovim nasleđem?

Kako majski izbori padaju na stogodišnjicu osnivanja Turske Republike, Ataturk je na njima više nego prisutan. Na ulicama je mnogo njegovih portreta, a njegove fotografije su na štandovima i mitinzima i vlasti i opozicije.

„Mir u domovini, mir sa svetom“, bila je Kemal-pašina parola nakon osnivanja Turske Republike 1923. godine. Ataturkove reforme su uključivale ukidanje monarhije i kalifata, stvaranje republike, ukidanje šerijatskog prava i uvođenje evropskih zakona, ukidanje verskih i uvođenje sekularnih škola, proterivanje religije iz politike, ukidanje arapskog pisma i uvođenje turske latinice, ukidanje fesova i feredža i obavezno nošenje šešira. Jedna od njegovih retkih spoljnopolitičkih inicijativa bila je stvaranje Balkanskog saveza sa Grčkom, Jugoslavijom i Rumunijom. „Balkan balkanskim narodima“, govorili su tadašnji saveznici na Balkanu, pa i Ataturk.

Fotografija Kemala Ataturka na mitnigu CHP-a

Da li su Erdogan i Davutoglu raskinuli sa Ataturkovim nasleđem u spoljnoj politici, koji je uključivao i takav njegov odnos prema krajevima bivšeg Osmanskog carstva? Niko to neće reći na taj način. Naši sagovornici navode da su uslovi u kojima je Ataturk vodio zemlju različiti od onih u kojima zemlju vodi Erdogan, da je zatim Turska u vreme Hladnog rata imala vojsku koja je štitila sekularni karakter države i vezu sa Zapadom, a da je promena turske spoljne politike počela sa Turgutom Ozalom da bi se zatim kraj unipolarnog sveta podudario sa dolaskom na vlast Erdogana i Partije pravde i razvoja. Dakle, niko javno neće reći da je došlo do raskida sa Ataturkovim nasleđem, pa ni u spoljnoj politici, i niko neće reći da kemalizam nije recept za sva vremena. Ali, kako piše istoričar Sine Akšin, kada se u Ataturkovo vreme govorilo o prostoru Osmanskog carstva, koristio bi se izraz „Oni“, danas se koristi izraz „Mi“.  

Na stogogodišnjicu osnivanja Turske republike, Erdogan ponavlja da se njegova zemlja ne stidi svoje prošlosti. Ako Rusija može da gradi svoj identitet i politiku na uspomenama na carsku Rusiju i Sovjetski Savez, ako se Velika Britanija seća Komonvelta, zašto bi se Turska odricala osmanskog nasleđa? 

Bilbordi Redžepa Tajipa Erdogana

Šta se onda menja za Balkan ako dođe do promene vlasti, ako dođu Kiličdaroglu i Davutoglu a ode Erdogan? Stručnjaci za spoljnu politiku kažu – ništa.

„Turska politika prema Balkanu nije vladina politika, to je državna politika, kao što je državna politika i odnos prema severnom Kipru ili Azerbejdžanu“, kaže Jusuf Erim, urednik spoljnopolitičke redakcije Turske radio-televizije. „Stabilnost na Balkanu je državni interes, ne vladin ili partijski, to su oblasti koje su geopolitički važne za Tursku i bilo koja vrsta nestabilnosti bi ugrozila turske interese. Kako je reč o državnom interesu, ne vidim da bi tu došlo do neke promene ako neko drugi bude na vlasti.“

„Ovi izbori jesu prekretnica za Tursku jer je ona sada ušla u drugi vek republike“, kaže nam DŽinajet Jiksel, profesor Pravnog fakulteta u Istanbulu, blizak Erdoganovoj Partiji pravde i razvoja. „Mustafa Kemal Ataturk jeste osnivač republike, ali kao i Kemal-paša i Erdogan je lider, to je postao svojim radom kao predsednik. Ataturk i Erdogan su zapravo dva jedinstvena lidera u svetu.“

Glavna gradska ulica Istanbula

U listu „DŽumhurijet“ – u prevodu „Republika“ – ne misle tako. List je osnovan 1924, samo 9 meseci nakon što je Ataturk osnovao Republikansku narodnu stranku i svega šest meseci nakon osnivanja Republike. Danas se ovaj list smatra glasilom veoma bliskim opozicionoj Republikanskoj narodnoj stranci. Urednik Mustafa Birol Giger u razgovoru za RTS kaže da zemlja prolazi kroz veoma težak period i da ovi izbori predstavljaju jednu od prelomnih tačaka u turskoj istoriji. „Padamo kao lopta, ali odskočićemo ponovo, kao što lopta pada i ponovo odskače“, kaže Giger. „I iz ovog najmračnijeg perioda naše istorije ustaćemo ponovo vođeni Ataturkom.“ 

Spoljna politika

Nakon dve decenije vladavine, kakvo je Erdoganovo nasleđe?

U njega se najpre ubraja povratak dostojanstva Turskoj i Turcima – to je ono što ističu ljudi bliski turskom predsedniku. Za taj osećaj važna je turska spoljna politika, a ona se ogleda i kroz unapređenje vojske i avijacije.

Ogledni primer za to bio je Tehnofest, festival avijacije i tehnologije, koji je nedavno održan na starom aerodromu „Ataturk“ u Istanbulu. Na njemu su učestvovale turske kompanije, ministarstva, univerziteti, ali glavna zvezda bio je Redžep Tajip Erdogan. Bilo je to prvi put da se Erdogan pojavio u javnosti nakon što su pojedini mediji i društvene mreže objavili da je imao srčani udar, što su predstavnici Partije pravde i razvoja odmah demantovali, rekavši da je njihov predsednik imao samo stomačni virus. Nakon toga, Erdogan je nastavio kampanju, i 7. maja u Istanbulu održao veliki, završni miting, kome je prisustvovalo, kako je saopštio, čak milion i po ljudi.

Veliki predizborni miting u Istanbulu 7. maja 2023

Na Tehnofestu Turci su prikazali nove avione koje prave turske kompanije a koje će biti polako uključene u flotu turske vojske, druge najbrojnije NATO armije. Turski avioni neće zameniti američke, kojih ima 200 u turskoj flotili. Ali Turska je pre nekoliko godina od Rusije kupila antiraketni sistem S-400 i on, a ne američki „Patriot“, sada čuva tursko nebo. Zbog toga je Erdogan iznervirao Amerikance.

Ali Erdogan nervira i ruskog predsednika Vladimira Putina, jer Ukrajini prodaje bespilotne letelice „Bajraktar“. Proizvodi ih privatna kompanija „Bajkar“, koju vodi Seldžuk Bajraktar, inače Erdoganov zet. Ali priča o turskoj vojnoj industriji je daleko od priče o razmaženim zetovima, sve što je on postigao, postigao je još pre braka i vrlo je uspešan inženjer. Po njemu bespilotna letelica „bajraktar“ i nosi ime. To je verovatno najpoznatiji proizvod turske vojne industrije, ali „bajraktar“, kao i cela vojna industrija važni su kao simbol Turske kao sile. 

Još je Ahmet Davutoglu pisao da je problem Turske njen „ljudski faktor“, odnosno nedostatak samopouzdanja da Turska uopšte može postati regionalna sila. „Turska je samu sebe ograničavala na ulogu periferne zemlje Zapada i previše se oslanjala na druge – i na Zapad kao celinu, i na strukturu međunarodnog poretka, smatrajući da ga ne može promeniti.“ Turskoj danas samopouzdanja ne nedostaje.

Erdoganove pristalice smatraju da je on danas jedan od lidera multipolarnog sveta, a da je uloga Turske možda baš onakva kakvu je zamišljao Davutoglu. Samo što njega u toj politici nema.

Turska bespilotna letelica na Tehnofestu

Rat u Ukrajini je povećao globalni značaj Turske, koja je prethodno bila „samo“ regionalna sila. Preko nje ide izvoz ukrajinskog žita, a Erdogan je jedini državnik neke NATO zemlje koji redovno razgovara sa Putinom.

U isto vreme, Turska deklarativno poštuje teritorijalni integritet Ukrajine, turski zvaničnici govore o agresiji i nelegalnoj ruskoj invaziji, ali jedino je Turska do sada uspela da predstavnike Rusije i Ukrajine smesti za isti pregovarački sto, istina nakratko. 

„Turska spoljna politika koju vodi sadašnja turska administracija je najnezavisnija u poslednjih 100 godina otkako Republika postoji“, smatra Jusuf Erim, urednik spoljnopolitičke redakcije Turske radio-televizije. „Ponekad Amerika nije srećna zbog nekih turskih odluka, ponekad Rusija nije srećna, ponekad Evropska unija. A kada niko nije srećan, mislim da je to dobar znak nezavisnosti.“

Redžep Tajip Erdogan

Erim, međutim, očekuje promenu turske spoljne politike ukoliko opozicija pobedi. „U tom slučaju očekujem više kompromisa sa EU, više kompromisa sa Amerikom. Vašington i EU žele Tursku koja je u punom smislu deo zapadnog bloka. A ako Erdogan pobedi, videćemo nastavak multipolarne Turske, koja jednu nogu drži u istočnom bloku, a drugu u zapadnom, i koja pokušava da bude most između njih.“

Unutrašnja politika

Ni oni koji nisu pristalice Redžepa Tajipa Erdogana ne zameraju mu na vođenju ovakve spoljne politike,meta njihove oštre kritike je njegova unutrašnja politiku, ekonomija i njegov, kako kažu, autoritarni stil vladavine u poslednjih 20 godina.

„Nakon 20 godina Erdoganove vlasti vidimo korupciju na svim nivoima, naročito u pravosuđu, imamo veoma lošu situaciju sa ljudskim pravima i slobodama, sprega mafije i vlade je na najvišem nivou u poslednjih nekoliko godina i usred smo najteže ekonomske krize“, kaže urednik u listu „DŽumhurijet“ Mustafa Birol Giger. „Šačica oligarha kontroliše sav novac, finansijski i bankarski sistem, a to nije fer. Erdogan će definitivno izgubiti izbore i njegova era će proći, nadam se. Što je mnogo, mnogo je“, smatra on.

Bilbord predsedničkog kandidata Kemala Kiličdaroglua

Pre dve decenije loša ekonomska situacija u Turskoj bila je ono što je politički poguralo i Erdogana i njegovu tek osnovanu Partiju pravde i razvoja. Snažan ekonomski rast i stvaranje jake turske srednje klase stvari su koje njegove pristalice navode kao Erdoganovu zaslugu.

Predsednik Turske imao je velike planove za budućnost. Njegov cilj je bio da Turska stogodišnjicu stvaranja republike dočeka u društvu 10 najjačih ekonomija sveta. Ipak, to se nije desilo.

Iza pandemije izazvane korona virusom usledila je inflacija. Kako je inflacija u svetu divljala, gotovo sve svetske centralne banke radile su istu stvar – da bi obuzdale inflaciju podizale su kamate. Međutim, ne i Turska. Redžep Tajip Erdogan odlučio se za neortodoksnu ekonomsku politiku. Verovao je da bi podizanjem kamata ugrozio privredni rast. Ali inflacija u zemlji je podivljala, da bi sada iznosila preko 50 odsto.

Istanbul pred izborima

„Turska ekonomija je došla u stanje da Erdoganova vlada mora da bira: ili spor ekonomski rast ili inflacija“, kaže Emra Gilsunar, ekonomista sa švedskog „Lind“ univerziteta. „Erdogan je napravio kalkulaciju misleći na to koja odluka bi bila politički štetnija za njega, i izabrao je visoku inflaciju umesto sporog ekonomskog rasta, pošto bi usporavanje dovelo do velike nezaposlenosti, a to bi naškodilo njegovoj vladavini.“

Bivši ministar u turskoj vladi Akif Čagataj Kilič skreće pažnju da su sve ekonomije u svetu u velikim problemima, a ne samo turska. „Da, i mi imamo probleme, ali severno od nas se vodi rat, a to je veoma blizu, morali smo da zatvorimo Bosfor i Dardanele, što utiče na našu ekonomiju. I u Evropskoj uniji ekonomska situacija nije dobra, a kako mi imamo 60 odsto trgovine sa EU, ako to tržište uspori i Turska usporava. Međutim, sada se ponovo podižemo, inflacija se smiruje.“

Upravo ekonomsku situaciju uzemlji kao glavni adut koristi Erdoganov glavni rival, opozicioni kandidat Kemal Kiličdaroglu. „Ako on pobedi, Turska će se vratiti ortodoksnoj zapadnoj ekonomskoj politici, što je po meni ispravan put za Tursku“, smatra Emra Gilsunar. „Države kao Turska su u stalnoj potrebi za stranim investicijama, u suprotnom ekonomski rast nije moguć.“

Kemal Kiličdaroglu

S druge strane, jedan od glavnih aduta aktuelne vlasti je gas. Naime, Turska je 2020. godine saopštila da je u Crnom moru pronašla velike rezerve prirodnog gasa koje bi, kako navode, mogle da zadovolje 30 do 40 odsto turskih potreba za ovim energentom. Čelni ljudi Erdoganove partije čak kažu da su rezerve dovoljne da pokriju svetsku potražnju za gasom u narednih 45 godina. Erdogan obećava da će gas iz Crnog mora zemlji doneti energetski suverenitet i nada se da bi to politički njega moglo da pretvori u novog Putina. Ali pre toga mora da pobedi na izborima.

A koliko će na rezultate izbora uticati nedavni zemljotres? Dok iz vladajuće stranke kažu da je za saniranje njegovih posledica Turskoj potrebna politička stabilnost, a samo Erdogan na vlasti predstavlja garanciju da će za godinu dana biti izgrađeni novi stanovi u pogođenim područjima na istoku zemlje, opozicija tvrdi da vlast loše reagovala u ovoj krizi i da će je to politički koštati. Akif Čagataj Kilič na opozicione kritike odgovara: „Zemljotres, sa stanovišta Partije pravde i razvoja, nije nešto što ćemo bilo kako uključivati u politiku. Prošli smo kroz strašan period i nećemo ni na koji način ovo povezivati sa bilo kojom vrstom političke aktivnosti. Zato neću odgovoriti na pitanje da li ćemo izgubiti izbore zbog zemljotresa. Samo ću reći da ljudi veruju, a i ja, da je predsednik Erdogan osoba koja će pomoći pogođenima koliko im je potrebno“, kaže Kilič.

Redžep Tajip Erdogan sa suprugom Eminom

Može li opozicija da pobedi 14. maja? Pre nekoliko godina pobedila je u velikim gradovima, Ankari i Istanbulu. Nakon toga među pobednicima došlo je do svađe, ali pred ove izbore su se pomirili. Gradonačelnici najvećih gradova su i kandidati su za potpredsednike Turske.

Uoči izbora 14. maja Erdoganov izazivač Kemal Kiličdaroglu poručuje: „Obećavam“. Slogan Erdoganove partije je: „Pravi čovek u pravo vreme.“

(RTS)