Срећко Михаиловић: Врло је могуће да опозиција добија изборе у Београду

Социолог, главни истраживач Демостата, Срећко Михаиловић верује да је врло могуће да ће опозиција добити изборе у Београду, док ће, према његовој процени, власт на нивоу републике остати у рукама Српске напредне странке и Александра Вучића.

“У Београду је врло могуће да опозиција добије изборе. Већ уочи избора може се тврдити да ће доћи до промене власти”, рекао је Михаиловић у емисији Пола сата Демостата.

Он износи одређену резерву према спекулацијама да ће неке странке са десне стране прићи владајућим странкама и тако обезбедити сигурну већину.

“Некако су ови избори другачији и могућа су изненађења, барем у односу на актуелно преовлађујуће мишљење, има још времена до коначног, не треба стварати раздор унутар опозиције пре него што дође до дана Д”, рекао је Михаиловић.

Михаиловић наводи да је одсуство великог укрупњавања свих опозиционих странака довело у питање извесну равнотежу која би се успоставила на парламентарним изборима између владајућих странака и партија у опозицији.

Он разуме да због идеологије није дошло до обједињавања десничарских странака са странкама у центру и лево од центра, али истиче да је тиме изгубљена општа равнотежа између владајућих и опозиционих партија.

То указује да ће на парламентарним изборима вероватно победити странке које су и сада на власти, док ће остатак гласова бити подељен између странака центра и левице и странака десно од центра, објашњава Михаиловић.

“Да је дошло до уједињења опозиције, било би пола – пола”, навео је он.

Упитан како ће на резултате избора утицати укрупњавање проевропске опозиције, крпљење владајућих странака и растурање десне опозиције, Михаиловић наводи да делује да ће проевропска коалиција бити дуготрајна и да обећава успешну политичку коалицију, бар до избора и на изборима.

За њега је, како каже, било неочекивано то што се странке десно од центра нису ујединиле, иако су то поједини истраживачи, и из Демостата, предвиђали.

“То се није десило, али то има и озбиљнију консеквенцу”, наводи он.

Незадовољство грађана није довољно за глас против власти

Наводећи да је јавно мњење обележено незадовољством стандардом и инфлацијом, Михаиловић истиче да из тога не следи аутоматска промена изборног опредељења, те да незадовољство грађана малим платама и пензијама не значи да ће гласати против странака на власти, већ је потребан додатни политички рад опозиције са бирачима како би се то каналисало у правом правцу.

“Питање је да ли странке опозиције могу да искористе незадовољство или не, да ли су довољно способне, да ли имају капацитете да политички интерпретирају незадовољство стандардом, које је доминантни лични проблем грађана. Незадовољство стандардом, постојећом влашћу, није разлог да они гласају за опозицију, потребно је додатно уверавање да ће са другим партијама ствари потећи ка бољем, да ће се боље живети, да ћемо имати бољу власт, мање корупције…”, наводи Михаиловић.

Упитан да ли то опозиција ради, Михаиловић каже да се боји да не, јер СНС, с једне стране, не излази из кампање, као једина странка која има капацитете и безгранични новац и кадрове, док се опозиција у међуизборном периоду више бавила собом него потенцијалним бирачима.

“А ако томе придодамо да су њихови финансијски и кадровски ресурси веома ограничени, онда видимо да, како сада ствари стоје, само једна партија води кампању, а остале размишљају, чекају задњи трен да би нешто озбиљније урадили”, наводи он.

Михаиловић каже да све стране задају аутоголове, па као један од њих наводи Баваниште, јер се, како наводи, стиче утисак да је СНС тим потезом радио против себе, док опозиционе странке нису урадиле довољно да тај случај, како каже, незамислив у нормалном свету, интерпретирају у своју корист.

На констатацију да је Демостат прошле године у проценат проценио резултате избора у Београду – да ће опозиција имати 55 одсто, а власт 45 одсто, те питање зашто се ове године неће излазити са рејтинзима, Михаиловић наводи да Демостат нема прилику да ради теренско истраживање, које је у већој мери у стању да открије права мишљења испитаника, а да принципијелно није за телефонско или онлајн истраживање.

Како објашњава, и наручиоци се често определе за телефонска испитивања, иако знају да нису поуздан извор података, будући да су јефтинија и бржа.

Михаиловић наводи и да треба имати на уму да истраживачи не могу да процене утицај одређених питања на изборно опредељење.

Као прво, то је изборна патологија, која обухвата уцену бирача, куповину гласова, крађу изборних резултата.

Михаиловић каже да се стиче утисак да су појавни облици изборне патологије знатно чешћи уочи ових избора него уочи претходног истраживања, те да је то један од разлога што не прихвата могућност озбиљније прогнозе или процене резултата истраживања.

“Ми не можемо да проценимо колики ће бити притисак на грађане да гласају овако или онако, колико је људи на својим радним местима уцењено да гласају, не само у државној служби већ И код приватника”, наводи он.

Такође, спољнополитички догађаји, ратови у Украјини и на Блиском истоку, могу да утичу на додатно застрашивање грађана који се у том случају опредељују за препознатљиву страну, а стално је питање колико дешавања на Косову могу утицати на опредељења грађана.

“У таквој ситуацији, очекивати да је могуће направити добру прогнозу је илузорно и моје је уверење да ће добра прогноза пре бити резултат случаја, него доброг истраживања”, наводи он.

Михаиловић каже да је питање колико су истраживања јавног мњења у Србији валидна, односно колико се може имати поверења у налазе.

“Моје искуство говори о томе да су та истраживања, када је реч о друштву и држави као што је Србија, веома непоуздана за неке озбиљније процене политичког стања ствари, за процене рејтинга и странака и страначких лидера, те да се не можемо ослонити у великој мери на резултате. То не значи да их не треба обављати, јер она могу да дају неке индиције ако се раде коректно”, навео је Михаиловић.

Он наводи да у старту код испитаника постоји висок степен неповерења према истраживачу или анкетару, што има везе са политичком културом код нас, те да испитаници желе да знају ко ради истраживање, за кога, шта је тема, те да процењују саговорника на основу понашања, изгледа…

Висок степен неповерења је веома разумљив, с обзиром на друштво у којем је страх од изнетог мишљења једно од доминантних расположења грађана.

“Ми годинама живимо у друштву у којем се људи плаше да кажу оно што мисле о појединим политичким питањима, посебно о томе за кога ће да гласају и шта мисле о лидерима ове или оне политичке странке”, наводи он.

Друго је питање да ли је тај страх оправдан или не.

Како наводи Михаиловић, у истраживањима јавног мњења се као доминантно расположење види нада у бољитак, док је страх на другом месту, јер се приближно једна четвртина испитаника определи управо за то осећање као доминантно.

“Ако имамо заплашене грађане који се прибојавају да изнесу своје мишљење, онда је нормално очекивати да истраживања на узорку грађана где је једна четвртина заплашена или се боји од изношења мишљења, буду непоуздана”, наводи Михаиловић и додаје да су у том случају налази несигурни и да се могу прихватити као индиције стварног стања ствари.

Каже и да је једно од доминантних одговора на питање чега се плаше – страх од губљења радног места за себе или за некога у породици, и то у државној управи.

Упитан зашто су теренска истраживања квалитетнија од телефонских, Михаиловић наводи два кључна разлога – одбијање је значајно мање у случају када се анкете раде лицем у лице, иако је стопа одбијања и током теренских истраживања веома висока, а стопа неповерења је у случају телефонског истраживања већа.

Међутим, када је реч о телефонским истраживањима, само 17 одсто испитаника прихвата да буде интервјуисан, што отвара питање репрезентативности истраживања и могућности да се обезбеди да узорак буде случајан.

Поред страха, фактори које треба укључити су и чињеница да време интервјуа није договорено.

Упитан до које мере истраживања јавног мњења утичу на одлуке грађана на изборима и како би грађани уопште требало да “читају” истраживања која чују у медијима, Михаиловић наводи да се грађани према истраживањима односе исто као и политичари – верују им ако иду у прилог њиховој политичкој оријентацији.

“Ми немамо генерално поверење или неповерење према истраживачу или истраживањима, већ нешто што је ад хок, зависно од тренутног стања ствари и оријентацијама и једне и друге стране”, наводи он.

Он подсећа да грађани са истраживањем готово апсолутно имају контакт према медијских извештаја, те истиче да истраживања јавног мњења заправо пролазе кроз дуплу проверу – ону коју ради интерпретатор, односно истраживач, и ону који ради новинар.

Зато често у медијским извештајима недостају важни подаци о реализацији истраживања, из извештаја није јасно како су питања била постављена, а не зна се ни ко је наручилац истраживања, што често не знају ни сами медији, а веома је важна информација.

На питање колико је заправо утицај медија када је реч о одлукама грађана за кога ће гласати, Михаиловић оцењује да се често прецењује улога медија, према његовом мишљењу.

Утицај медија није занемарљив, каже Михаиловић и додаје да су често пре изборне одлуке многе ствари већ завршене, а да су људи избором медија већ на неки начин одлучили и за кога ће, опозицију или власт, гласати.

Он наводи да има још разних чинилаца који утичу на ту одлуку, попут тога како гласају пријатељи, породица…

Када је реч о предизборној кампањи, Михаиловић наводи да се утицај кампање може готово објективно измерити.

Наиме, број изборно опредељених бирача у времену између два изборна циклуса је између 33 и 40 одсто, док тај број седам дана пред изборе порасте на између 50 и 60 одсто.

“Та разлика је прилично велика и у њу се смешта утицај кампање и информисања које се појачава уочи избора”, наводи Михаиловић.

Он истиче и да се у јавности често прецењује број изборно опредељених грађана.

“Не живе сви за политику, а поготово не живе сви људи од политике, иако је за многе политика важна ствар, има и оних којима је девета рупа на свирали”, рекао је, пише демостат.рс.

(Нова.рс)