Srđa Popović: O političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića- Legija je samo metak

Srđa Popović je advokat sa velikim iskustvom, koji se sticajem okolnosti specijalizovao za političke delikte. Još od kraja šezdesetih godina, kada je počeo karijeru, gotovo da nema nijednog srpskog, pa i hrvatskog disidenta, marksiste, nacionaliste ili liberala koji nije prošao kroz njegovu kancelariju. To su ujedno ljudi koji su mahom odigrali ključne političke uloge u vremenu koje je sledilo. Iako blizak politici, od nje je uvek držao pristojnu distancu. Nijedna vlast ga nije volela, ali to osećanje je bilo uzajamno. Napisao je nekoliko knjiga: „Poslednja instanca“, o montiranim političkim procesima 1968-1988, „Gorke suze“, o raspadu Jugoslavije i „Nedovršen proces“ o ubistvu premijera Đinđića.

U novembru prošle godine podneo je krivičnu prijavu protiv devet ljudi, među kojima je i Vojislav Koštunica, zbog pobune JSO i time podsetio Specijalno tužilaštvo na obećanu istragu o pozadini ubistva premijera Đinđića.

Pre nego što smo počeli razgovor ispričao je zanimljivu anegdotu kako je Udba, čim se njegov otac, 1971. godine uselio u kancelariju u kojoj i danas Srđa Popović radi, preko noći ugradila prisluškivače. To je bio i šlagvort za prvo pitanje.

Neki smatraju da su tajne službe kopča, zajednički imenitelj svih važnih događaja u Srbiji. Šta vi mislite?

Ne bih se usudio da to tvrdim, ali nije isključeno. Mnogo toga što se ovde dogodilo ima veze sa tajnim službama. Razlog je prvenstveno u njihovom položaju u državi i u društvu, odnosno činjenici da se ne zna dokle sve one dopiru. A ima tu i malo paranoje. Koliko puta ste samo čuli da ovaj ili onaj radi za Udbu...

Ipak, u knjizi koju ste napisali o montiranim političkim procesima zapaženu ulogu imaju tajne službe.

Što je važniji proces, to je veća uloga Službe bezbednosti. Bilo je slučajeva da su oni vodili ceo postupak i donosili čak i odluke. Dešavalo se da istražnom sudiji donesu odluku na papiru, poklope mu tekst i kažu: Potpiši ovde. O tome mi je pričao sudija kome se to dogodilo. Ali, mi smo to izabrali da zaboravimo.

Kao što neki žele da se zaborave brojna nerešena politička ubistava.

Udba je ubijala i u socijalizmu. Tada su, doduše, ubijali uglavnom u inostranstvu. Ali, to su smatrali potpuno normalnim jer su se borili protiv emigracije. U socijalizmu je tajna policija bila potpuno instrumentalizovana kao politička policija. Pod Miloševićem se otišlo korak dalje – ona je kriminalizovana. Doušnička mreža je bila enormna. Doušnik, to je zanimanje za ceo život. Jednom ste kompromitovani i celog života vas drže u šaci. Ta mreža nikada nije obelodanjena, dosijea nikad nisu otvorena. I sve dok je neko u opoziciji smetaju mu službe. A kad dođe na vlast super je da ima takve službe i takva dosijea i o vama i o protivnicima. Bitka za službe je neodoljiva.

Nedavno je Ivica Dačić izjavio da se socijalisti manje plaše otvaranja dosijea i otkrivanja doušničke mreže nego drugi, aludirajući na neke saradnike službi koji su visoko politički pozicionirani. Ima li istine u tome?

To može biti politička izjava, a može biti i tačno. Pošto je to netransparentno, ne možete znati. On računa na to da se ništa ne zna i ta njegova izjava sadrži jednu pretnju koju svi moraju uzeti ozbiljno. Iako one jesu neophodne, u okruženju s većinski nacionalističkim raspoloženjem građana, niko politički neće ništa dobiti ako počne drastične reforme u službama bezbednosti. I zato to tako ide. Tajne službe su „osmi putnik”. Režimi prolaze, oni ostaju. Danas parazitiraju na novom organizmu, i u tome su strahovito vešti. Kad se promeni režim oni se smesta pojave: u opasnosti ste, mi ćemo vas štititi!

Baš kao što se dogodilo 5. oktobra, zar ne? Ipak, vi na taj događaj i ulogu stranih i domaćih službi gledate drugačije od većine.

Da, ali to se ne bazira ni na kakvim poverljivim činjenicama koje sam doznao nego na mojoj analizi, oceni toga procesa i logici događaja. Prvo, onog trenutka kada su se Amerikanci konačno setili da Milošević nije faktor stabilnosti na Balkanu i kad su odlučili da ga treba rušiti, nemojte da sumnjate da su njihove službe počele da rade na tome. To je bilo relativno kasno, to koincidira sa bombardovanjem i dizanjem optužnice protiv njega u Hagu. Milošević je tog trenutka postao njihov target, cilj kao što je to bio Sadam, kao što je sada Gadafi. Rešili su da bude sklonjen. A kako raspolažu velikim resursima, velikim sredstvima i velikim političkim uticajem na druge igrače, to se i desilo. Milošević je donekle bio u pravu kada je u svom oproštajnom govoru pomenuo da ga je srušio NATO, a što je ponavljao i ceo SPS. Složio bih se sa njihovom tvrdnjom da glasovi nisu izbrojani kako treba. Zato Koštunica insistira na priči o redovnoj smeni vlasti, o tome da to nije bila revolucija, nego redovni izbori na kojima je Milošević izgubio, a on dobio. U opticaju su i danas tri interpretacije 5. oktobra: jedna, da je to bila revolucija, što je smatrao Đinđić. Druga, koju je zagovarao Koštunica, da je to redovna smena vlasti. I treća, SPS-ova, da je to bio puč.

I vi smatrate da je to bio puč?

Bilo je tu svega, naravno. Da bi prevrat uspeo, morali ste da imate na ulici ljude u takozvanoj kritičnoj masi kao potencijalnu pretnju. Ali ono kako se dogodila primopredaja vlasti govori tačnije o karakteru tog događaja. Vojska je tu bila odlučujuća jer je odbila da postupi po naređenjima svog komandanta. Vojska je izračunala da je Milošević gotov i da treba menjati stranu. Tako je rekao i Ulemek na suđenju, opisujući svoje motive. Došao mu je Spasojević i rekao mu: „Ovi su gotovi, poslednji ti je trenutak za pretrčavanje“. Ulemek je čak pitao svoje starešine šta misle i oni su mu rekli – idi ti tamo. On je, takoreći, po zadatku prišao Đinđiću. Dakle, smena vlasti se dogodila tako što je Pavković za ruku poveo Koštunicu kod Miloševića. O sadržaju tog razgovora nikada ništa nismo saznali. Posredno smo doznali da je bilo nekog dogovora. Mislim da je Igor Ivanov garantovao, u ime Rusije, da će ovaj dogovor (nema Haga!) između Miloševića, Koštunice i Pavkovića biti poštovan, ukoliko Milošević odmah odstupi.

Zašto mislite da je Koštunica otišao kod Miloševića i o tom razgovoru nikad nije hteo ništa da kaže?

Moram da vas podsetim da je Koštunica oklevao i da prihvati kandidaturu. Za njega je to bilo opasno, u odnosu na njegovo političko okruženje. Savez sa Đinđićem, ili ne daj bože Građanskim savezom i tom, po njegovom mišljenju, boranijom i izdajnicima, moga o je ugroziti njegov kredibilitet na drugoj strani, kod nacionalističke elite i delova države sa kojima je ta elita oduvek u kontaktu. To je čitav jedan blok ideološki povezan, ne samo pravoslavljem nego i nacionalizmom, odnosom prema ratnoj prošlosti i Zapadu. Mislim da tek kada je dobio uveravanja da time neće ništa izgubiti, tek onda se kandidovao, dakle, takođe po zadatku. Obojica su, i Đinđić i Koštunica, dočekali 2000. sa uverenjem da je jedan od njih prelazna i prolazna ličnost. Smatrali su da će lako sa onim drugim, kad skinu Miloševića.

A ceo Miloševićev aparat čekao je da vidi na koju će stranu?

Miloševićevo ludilo počelo je da ugrožava sve njih. Ljudi iz njegovog okruženja govorili su da bi mogao sve da ih odvede u Hag. Zato je on žrtvovan, da bi se sačuvao sistem i kontinuitet cele te politike. Tako je, paradoksalno, Koštunica postao kandidat obe strane. To se moglo videti po onome što sledi - od kombi stranke Koštunica je dobio podršku kakvu Milošević nikada nije imao, jer su ga podržale obe strane. Đinđića tu nigde nema, on ima podršku samo Zapada. On je trebalo da posluži Koštunici da nam budu oprošteni dugovi, da nas prime nazad u međunarodne organizacije, pre svega u UN, da postanemo neki prihvatljiv partner u svetu. Tome služi cela Đinđićeva vlada. A onda kada budemo to završili on nam više neće trebati. Dakle, Koštunica je neka vrsta poraženog Miloševića. Zato je već 6. oktobra pričao o kontinuitetu, protiv revanšizma, kako će Srbija biti „dosadna zemlja“... Za to vreme, ljudi su besno čekali lustraciju, čekali da budu kažnjeni svi oni koji su nas tukli, pljačkali, ponižavali.

Ako je to bio Koštuničin scenario, šta je bio Đinđićev?

Đinđić je mislio da će se rešiti Koštunice na način na koji je Ante Marković mislio da će „pobediti“ Tuđmana i Miloševića. Razgovarao sam krajem 90-ih sa Markovićem i bio zapanjen njegovom naivnošću. Smatrao je da će njegova ekonomska reforma učiniti od Miloševića i Tuđmana marginalne, provincijske politikante koje niko više neće uzimati ozbiljno. Tako je i Zoran računao: svest će se izmeniti kad dođu investicije. Mislim da je, uz svu njegovu pamet, imao jednu romantičnu ideju da menja narod, da menja svest. Čak mogu da kažem da je i uspevao u tome iz te manjinske pozicije, iz ničega, bez prave vlasti. Jer, oni su vladali, kako neko od njih reče, samo u onom bloku zgrada u Nemanjinoj. A aparat se delimično prilagođavao, delimično sabotirao, delimično pritajio. Svi koji su izašli iz SPS-a i radikala poleteli su kod Koštunice. On je bio deponija tih glasova. I to se najbolje videlo kasnije, kad je počeo da gubi glasove. Kad su se glasovi vratili radikalima, narodnjacima i SPS-u, DSS se vratio odakle je i krenuo, na ivicu cenzusa. Tako da je Koštunica stvarno ispao prolazna ličnost. I on to sad oseća. U svakom njegovom nastupu oseća se taj ćorsokak u koji je zapao.

Ti antagonizmi postali su potpuno jasni u pobuni JSO, koju smatrate ključnom za utvrđivanje pozadine ubistva premijera Đinđića?

Znate onaj ogled iz hemije, kad u zasićeni rastvor spustite grančicu i svi se kristali skupe oko nje. Ta grančica je bio Hag. To je postalo i stvarno i simbolično mesto sukoba Koštunice i Đinđića. Pre pobune imate izručenje Miloševića Hagu, koje je Koštunica nazvao državnim udarom. A u stvari, hteo je da kaže - nismo se tako dogovorili, ja sam Miloševiću i Ivanovu i Pavkoviću obećao da neće biti izručenja. Đinđić je, međutim, hteo da napravi gest koji će svima pokazati da nema povratka na staro. To je bio prst u oko koji je Koštunica teško podneo. Taj stav su delili i mnogi drugi, pre svega kandidati za odlazak u Hag, kao npr. pripadnici JSO.

Da li ste doznali zašto su Aco Tomić i Nebojša Pavković, u vreme pobune, tajno putovali u Rusiju?

To je i danas tajna. Nikad nije u medijima zabeležen taj njihov put, a dešava se baš u trenutku kad ovde traje pobuna JSO-a, koja ima za cilj rušenje vlade i tokom koje pobunjenici, prema snimku presretnutih razgovora, postavljaju vrlo neobično pitanje: da li idemo do kraja? Pojavila se i jedna službena beleška koja je ostala potpuno nezapažena, o tome kako Zoran Šami odlazi u jedinicu i podstiče ih na pobunu, i kako DSS otvoreno podržava pobunu. O tome svedoče i presretnuti razgovori zemunskog klana. Šta, dakle, znači „idemo do kraja“? Jasno je: ulazimo u Vladu da ih sve izbacimo napolje, to znači da idemo do kraja. JSO je izašao sa dugim cevima i sa 24 “hamera“ na autoput, i Vladi i Skupštini Srbije ispostavio zahteve DSS-a: da se smeni Mihajlović, da se smene njihove starešine u Službi bezbednosti, Petrović i Mijatović i treće, što je naročito zanimljivo za jednu policijsku jedinicu, da se donese zakon o saradnji sa Hagom. A to je bio večni Koštuničin zahtev, on je mislio da ako donesemo nekakav zgodan zakon moći ćemo prilično da ometemo tu saradnju. Eto, u tom trenutku Tomić i Pavković putuju u Rusiju. Ne mogu to da shvatim nikako drukčije nego da su tamo išli da pitaju: hoćete li nas podržati ako odemo do kraja? Odgovor je očigledno bio negativan.

Kod koga su išli, ko ih je primio?

Ne znam. Pa zato je i potrebno da se svi oni saslušaju. Zašto mi o tome ništa ne znamo? Zato što o svemu tome niko nikad nikoga ništa nije ni pitao. Previše negacije za jedan ovako važan događaj, zar ne? Znamo da su se brzo vratili i da je Ulemek rekao Spasojeviću: Ne idemo do kraja, u ovom trenutku je dovoljno. Nije to Legijina pamet, to govore režiseri. Procena je očigledno bila - osvojili smo Službu bezbednosti, Đinđić je ostao na ledini, on nikog nema, sad ćemo ga polako rušiti. S druge strane, ovu jedinicu su stalno trovali pričama - ako Đinđić ostane na vlasti, svi ćete u Hag!

Kada govorite o političkoj pozadini, mislite li da je neko direktno naredio ubistvo Zorana Đinđića?

Te odluke se ne donose baš tako. Prvo se akteri koji to žele međusobno prepoznaju. Polako se njuškaju, dok na kraju to ne dobije oblik odluke. Pri tom, mislim da je ideja o ubistvu mogla poteći i od samog Legije. Setite se pisma koje je napisao tri meseca pre atentata, gde otvoreno preti i Đinđića naziva izdajnikom. Ali odluka je sazrevala postepeno, u tim međusobnim kontaktima, iz tog zajedničkog nezadovoljstva, iz tih stalnih aluzija, nagoveštaja, ogorčenja. Negativna emocija protiv Đinđića je stalno rasla, raspirivana i medijskom hajkom, tom izdajniku se mora stati na put, on se mora eliminisati, poželjno bi bilo političkim sredstvima, ali on se svakako mora zaustaviti. Postoje, naravno, ljudi koji imaju iskustva kako se takva ideja operativno razrađuje. Ovde ću da podsetim na slogan JSO-a: „Imate problem? Pozovite doktora“. Legija je, govoreći o JSO, jednom rekao: mi smo samo metak, neko drugi povlači oroz, mi letimo tamo gde smo naciljani.

A metaka je bilo dva ili tri?

Postoji mišljenje da je svedok Veruović slagao za treći metak po nečijem nagovoru, da unese konfuziju u suđenje. Međutim, veštak, dr Dunjić, koji je na sudu analizirao njegov iskaz, misli da je moguće da je stvarno stekao takav utisak jer jedan je metak pogodio Đinđića, drugi je pogodio samog Veruovića, prošao kroz njega i udario u zid: taj drugi hitac on broji dvaput, prvi put kad ga pogađa, drugi put kad udara u zid. Veštak smatra da je to psihološki moguće. S druge strane, nisu nikada nađeni bilo kakvi materijalni dokazi o nekakvom trećem metku. Dvadesetak svedoka posvedočilo je da su se čula samo dva hica. Slobodno mogu da kažem da je priča o trećem metku pisana u nekim službama.

Bile su dve prilike da se sve oko ubistva razjasni – za vreme vlade Zorana Živkovića i na samom suđenju. Bili ste besni na Natu Mesarević što nije dozvolila da se sasluša Aca Tomić.

Dublje je to, ne želim da sve svalim na Natu Mesarević, iako su njoj ispevani neshvatljivi hvalospevi što je osudila ljude o čijoj krivici su postojali nepobitni dokazi. Ne treba zaboraviti pritiske - izjavu ministra Stojkovića da Specijalni sud nije potreban, ministra Jočića da optužnica ne može da opstane i da sve treba vratiti u stadijum istrage, Gradimira Nalića da su proces montirali oni koji su ubili Đinđića, Mihajlova da Tadić i Živković znaju ko je ubio Đinđića... Sudija Marko Kljajević je otišao zbog pritisaka, tužilac Radovanović je uhapšen i zatim umro, za njim je pošao njegov kolega Maraš, smenjen je Prijić na osnovu čije optužnice se sudilo, ubijen je jedini očevidac koji je na fotografijama prepoznao dvojicu atentatora, a njegov ubica do danas nije otkriven. Događale su se neverovatne stvari. Zato je valjda presuda ipak doživljena kao nekakav uspeh.

A najneverovatnija je iznenadno hapšenje Legije o kome ne znamo ništa.

Radilo se navodno o predaji. Posle te predaje, Jočić i Bulatović su nasamo razgovarali sa Legijom puna tri sata. A već prvog dana svog saslušanja na sudu, Ulemek je pričao o tome kako je švercovao 600 kg heroina sa Čedom Jovanovićem. Teretio je sam sebe za teško krivično delo za koje nema nikakvog dokaza, samo da bi potvrdio optužbe Demokratske stranke Srbije o Demokratskoj stranci kao „narko-dilerskoj stranci“.

Smatrali ste da će se posle odlaska Koštunice sa vlasti, politička pozadina brže otkriti. Zašto se to nije desilo?

Ja sam optimista u pogledu samo jedne činjenice: ova stvar će se rasplesti! A kad, to zavisi od mnogo okolnosti i od onoga šta će se sa nama ovde zbivati. Ali mogu da vam dam jednu smelu izjavu. Da me neko zaposli u Tužilaštvu, trebalo bi mi tri meseca da to rešim. Sve je tu. Tvrdim vam da postoje dokazi, samo sud treba da ih izvede. Potrebno je samo da oni budu saslušani i da objasne zašto su radili sve ovo što pominjem. Ali nema, kako to kažu ljudi na vlasti, političke volje. A ja prevodim - nećemo.

Zašto neće, sad im ne smetaju DSS kadrovi?

Zato što uvek treba da se odvaga ko bi time politički nešto dobio, i da li bi od toga neko imao političke štete. S druge strane, bitno je da se otkriju prave ubice premijera Đinđića ne samo sa gledišta pravde i istorijske istine, već i zbog naše budućnosti kao društva.

Ko bi od toga mogao da ima političke štete?

To je neka kost-benefit analiza. Ona verovatno pokazuje da onaj koji to bude potegao može loše politički da prođe.

Mislite DS, zbog koalicije sa SPS-om? Pa valjda bi oni morali da budu zainteresovana da se to rasvetli?

To je najmanje što bi moglo da se očekuje, pa ubijen je njihov predsednik. Ali imate i neprirodnu kohabitaciju DS-a sa Koštunicom, odmah posle atentata, pored tog „nacionalnog pomirenja“ sa SPS-om. Kada su me devedesetih pozvali da uđem u DS, tražio sam da pročitam program. Tada sam video da se on sastoji iz dva dela - prvi deo bih žmurećke mogao da podržim, drugi deo se u nacionalnoj politici nije razlikovao od Miloševićevog. DS je uvek držala tu protivrečnu poziciju za koju su mislili da je jako lukava. Zbog te ambivalencije stalno su se raspadali. Koštunica nije voleo jedan deo njihove politike pa se odvojio, Čeda Jovanović nije voleo drugi deo pa se i on odvojio. Do današnjeg dana taj njihov loš gen ih razara.

Simbolično izražen u razlici Jeremić, Šutanovac, recimo?

Tako je. U toj stranci uvrežena je politička filozofija - mi ćemo sve da pokrijemo, i nacionaliste i demokrate. Izabrali smo za to idealnog predsednika koji se trudi da što manje kaže a da što lepše izgleda.

Posle krivične prijave koju ste podneli, DSS vas je napao kao advokata koji je branio čak i Artukovića. Da li advokat može da brani svakoga?

Uvek sam mislio da mogu da branim svakoga.

Da li biste branili Legiju?

Ali uvek postoje i izuzeci. Legiju ne bih mogao da branim, priznajem da u ovom slučaju nisam toliko hladno profesionalan. Meni je Đinđić bio blizak i jako sam ga voleo, dosta vremena smo proveli zajedno. Čak mi je bio i klijent pre 40 godina.

Politički razlozi, verovatno?

Da, skupili su se bili studenti ljubljanskog, zagrebačkog i beogradskog Filozofskog fakulteta i održali skup na kome su doneli zajedničku rezoluciju. Tadašnju vlast je jako plašilo kad se preko republičkih granica povezuju istomišljenici. Tako da su njih šestorica odgovarali u Ljubljani jer je ljubljanski sud prvi započeo postupak. Tada sam imao 30 godina a oni su bili neki meni dragi klinci, skupljali su se u mojoj kancelariji, nekad nisam mogao da ih isteram.

Mnoge ste srpske nacionaliste i demokrate branili zbog verbalnog delikta. Svi su se oni nekako u to vreme mešali, više nego danas?

U onoj takozvanoj disidentskoj beogradskoj sredini nepisano pravilo je bilo da ljudi nastupaju zajedno, svesni međusobnih razlika. Međutim, kad su događaji počeli da se ubrzavaju i dramatizuju to se potpuno prekinulo. Postojale su uvek tri struje, jedna nacionalistička oko Dobrice Ćosića, druga marksistička gde su bili Nebojša Popov, Mićunović, Sveta Stojanović, Životić, pa i tvrdi marksisti, recimo Vlada Mijanović, pa Sonja Liht, Milan Nikolić, i najmanje brojna, građanski orijentisana grupa ljudi sa fakulteta, kao i onih iz umetničkog sveta, pisaca, slikara (Bora Ćosić, Stojan Cerović, Vesna Pešić, Laza i Voja Stojanović, Obrad Savić, Biljana Jovanović, Neda Nikolić, Dušan Kuzmanović i mnogi drugi). Oni su u stvari bili i najaktivniji, na primer kroz takozvani peticionaški pokret.

Srbija nije imala mnogo sreće sa svojom elitom koja je bila uglavnom nacionalistička. Kakvu je tekovinu Đinđić ostavio?

Ono što se na nekom krupnom istorijskom nivou dogodilo jeste da je Srbija tokom ’90-ih izgubila jedina dva državna koncepta koje je ikada imala. Jedan je bio koncept velike Srbije, drugi je bio koncept Jugoslavije. Ta dva koncepta trebalo je da obezbede život svih Srba u istoj državi. Jugoslaviju su uništili srpski nacionalisti, a dokazali su i da je velika Srbija nemoguća. Od 5. oktobra ovde, u političkom smislu, imate jednu ledinu, državu bez koncepta, naciju bez vizije, koja samo faktički živi u slivovima Morave, Dunava i Save. Nikakav smisao niste mogli da date toj tvorevini. Đinđić je onda izašao sa trećim konceptom koji je bio „Srbi u Evropi”. Granice će izgubiti značaj, ipak će Srbi biti u jednoj zajedničkoj velikoj političkoj zajednici, a to je Evropa. Mislim da je Đinđićeva najveća zasluga što je tu ideju uspeo jasno da formuliše, da je prevede na operativni jezik svakodnevne politike i što je uspeo da ljudi poveruju u to. To je ta nada o kojoj se priča. Tome se, nažalost, odmah suprotstavila Koštuničina ideja kontinuiteta i vezivanja za stare strukture.

Krivičnu prijavu podneli ste u novembru, šta očekujete?

Prvo me je prijatno iznenadilo da su se odmah javili ljudi iz državnih organa koji su rekli da će Tužilaštvo ispitati sve navode iz prijave. Dva meseca kasnije, specijalni tužilac kaže - mi smo pri kraju. Pa, čekajte, kako ste to sad zbrzali, kako ste uspeli da izvedete sve te dokaze, da saslušate tih 40 svedoka, od kojih, znam, da niste saslušali nijednog?!

Pa, kako to razumete?

Kao odluku da se ovo mora kako-tako završiti. Doneće zaključak da nema dovoljno dokaza. Zatvoriće ovaj slučaj i više niko neće imati pravo ništa da ih pita. Oslobodiće se tog tereta.

A istina?

Rekao sam vam. Sve je tu. Činjenice koje su razbacane i poznate neko će povezati. Istina će izaći na videlo. Sigurno!

Otišli ste u Ameriku ’90-ih?

Tačno 28. juna 1991. godine kada je JNA ušla u Sloveniju.

Zašto ste otišli, zato što je propala ideja Jugoslavije?

Da, osećao sam da će to sve biti uništeno, mislio sam da će biti rata, izgubio sam mnoge prijatelje, imao sam četvoro maloletne dece. Dok su deca bila mala živeo sam u Konektikatu, a onda smo se preselili u Njujork.

Radili ste kao broker, kakvo je to iskustvo?

Nisam radio kao broker, ali sam se bavio berzom. To je velika škola, berza se sastoji od tih masovnih psihoza i sposobnosti da ih iskoristite za trgovinu. Mislio sam da znam nešto o tome jer se i ovde na neki način to radilo, samo što je trgovina bila politička. Kada većina u nešto fanatično počne da veruje, budite sigurni da je to pogrešno, treba se naći na drugoj strani.

To ste naučili tamo?

To sam naučio ovde, a tamo sam samo primenjivao. Većina nikad nije u pravu. I što je uverenija da je u pravu, što je emotivnija, utoliko više nije u pravu. Ali berza je jedan fleksibilni instrument, tu se odmah kažnjavaju zablude. Sve se to stalno pomera, nije to kao u istoriji, pogrešite jedanput pa se posle pedeset godina vadite.

Za vas kažu da ste bili veliki Jugosloven?

Nikad neću smatrati ni Slovence, ni Hrvate, ni Makedonce strancima u smislu u kome to osećam za Nemce, Francuze ili Italijane. Mislim da je moj odnos najbolje formulisao Desimir Tošić koji je kazao da je Jugoslavija bila velika ideja, ali smo mi bili mali.

Vaš otac je uticao na vas u detinjstvu da primite tu ideju?

Sećam se prve tri stvari koje sam naučio – gde stanujem, ako se izgubim, broj telefona, i da sam Jugosloven.

Jeste li bloger stalno ili povremeno?

Nisam, niti sam ikad ranije bio bloger, krivičnu prijavu smo odlučili da tako, kroz blog, prezentiramo javnosti, interesovalo me je šta ljudi misle, možda nešto i saznamo. Nismo mnogo saznali ali bilo je to vredno iskustvo.

(NIN)