Слободанка Жерајић: Богдан Жерајић - човек који је створио Гаврила Принципа

Шест хитаца је одјекнуло Сарајевом 1910, када је младобосанац Богдан Жерајић, очајан због анексије Босне и Херцеговине, пуцао на поглавара те области Маријана Варешанина. Пет метака је наменио њему, а шестим је Жерајић себи пресудио, верујући да је „покосио“ непријатеља. Атентат није успео, али је Богдан постао узор у круговима Младе Босне. Гроб у ком је сахрањен у Сарајеву постао је место ходочашћа, а и сам Принцип је ноћ уочи атентата на Фердинанда положио цвеће на његову хумку.

Богдан Жерајић

Тај 15. јун 1910. узбуркао је јавност – надвојвода је одмах поглавару Варешанину послао телеграм у ком му честита што је избегао смрт, а Сарајевом су колале приче да је Варешанин, вративши се на место с ког га је Богдан управо промашио, шутнуо његово мртво тело, узвикујући: „Ђубре!“.

Иако је Жерајићево тело полиција тајно сахранила на крају сарајевског гробља где леже самоубице и скитнице, младобосанци су га пронашли. Гаврило Принцип је својој мајци причао да је узимао цвеће са других гробова и полагао га на Богданов, а да је то полиција уредно склањала. Исто је урадио и ноћ уочи атентата на Фердинанда, а традицију су наставили други младобосанци.

- Када је Гаврило Принцип први пут ишао у Србију, у повратку је донео прегршт ''слободне српске земље'' и положио је на Жерајићев гроб. Теза Владимира Гаћиновића, зачетника Младе Босне и творца култа о Жерајићу, да се слобода не стиче без жртве и жртвовања прихваћена је код свих младобосанаца – објашњава проф. др Радослав Гаћиновић.

Легенда о жртви Богдана Жерајића брзо се плела у духу времена који је био обојен његовом смрћу: причало се да је сарајевска полиција, верујући да сваки криминалац има неки дефект, одсекла Жерајићеву главу и чувала је у Криминалистичком музеју у Сарајеву. Она је касније, како се могло чути, нађена у музеју и сахрањена са остатком тела.

Жртву Богдана Жерајића је омладина притиснута шапом окупације доживела као симбол отпора према аустроугарској власти и мотив борбе за уједињење Јужних Словена и Срба.

„Осећам сву тегобу положаја у коме се налазимо. Бедно је наше стање. Дух је окован у окове опште воље. Све што је било велико и свето, право истинито, све је умукло“, отворио је Богдан душу пријатељу непосредно пре него што ће дати живот за идеју о ослобођењу.

Овај учитељ и несвршени студент права претходно је планирао и атентат на цара Франца Јозефа, али је одустао од те намере. Неки су тврдили да је био дирнут његовом старошћу, а други да му се пиштољ заглавио и да није могао да извуче "браунинг" из џепа.

Нераскидива веза између Богданове жртве и Принципа одјекнула је на суђењу 19. октобра 1914, када је прочитана Гаћиновићева брошура о Жерајићу „Смрт једног хероја“, за коју се сматрало да је утицала на дело оптуженог Принципа:

„Упркос својој поробљености, српски народ показује знаке живота. Њега изражавају млади Срби који изазивају духовну револуцију. Има много тих младих људи који жртвују своје животе за заједнички циљ. Они приповедају револуцију нових, промењених идеја, ствара се нова светла етика, етика умирања за идеју, за слободу. За ову светлу идеју крв Богдана Жерајића пролила се сарајевским улицама...“. На то је Принцип ускликнуо: „Живио Жерајић! Живио!“

- Жерајић, син сељака из околине Невесиња, био је инспирација Принципу и младобосанцима, уосталом као и многи други који су извршили атентате на високе државне званичнике. Револуционарна омладина стасала је и у Италији, Пољској... - објашњава историчар Миле Бјелајац, додајући да су атентати у то време били веома чести.

Принцип је дубоко поштовао Богданову жртву - после хапшења је рекао да се још 1912. на Богдановом гробу заклео да ће осветити његову смрт. Ако је веровати крилатици да човек не умире докле год траје сећање на њега - Богдан Жерајић ће вечно живети. Једини сачувани стихови који се приписују Гаврилу Принципу, за које се сматра да их је изгребао на затворској мањерци: „Ал’ право је рек’о пре/ Жерајић соко сиви/Ко хоће да живи нек мре/Ко хоће да мре нек живи“ побринули су се за то.

(Блиц)