Slobodan Samardžić: Ova vlast se može pobediti samo u dva koraka. Nesrećan sam što „Beograd na vodi“ više nikad neće moći da se sruši

U poslednjoj emisiji „Crno-beli svet sa Đorđem Vukadinovićem“, gostovao je profesor Slobodan Samardžić sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Bio je savetnik predsednika SRJ Vojislava Koštunice, a potom i ministar za Kosovo i Metohiju u vladi koju je formirao lider DSS-a. Nakon što je Koštunica 2014. napustio stranku, to isto je učinio i izvestan broj drugih članova, koji su osnovali Državotvorni pokret Srbije(DPS) na čelu sa Samardžićem.

Njima (strancima) je bilo važno da se nađe čovek u Srbiji koji će da preda Kosovo. Vi u Srbiji nikog, pa ni Tomu Nikolića, niste mogli da zadužite za tako nešto. Ali ovaj čovek (Vučić) je prihvatio svesno tu igru

„Vučić je Briselskim sporazumom izručio na tacni ono čime je Srbija raspolagala i u vreme Tadićevog režima, a da ne govorimo u vreme Koštuničinog“

Tokom razgovora o ulozi DSS-a u istoriji i razvoju srpske politike, je pomenuta činjenica da je ova stranka bila spremna da podrži Tomislava Nikolića na izborima 2012. godine, usled očekivanja da će ovaj kandidat zauzeti oštriji stav prema kosovskom pitanju u odnosu na Borisa Tadića i Demokratsku stranku. Međutim, kako je domaćin istakao, u isto vreme su DS-u leđa okrenuli i u krugovima „Druge Srbije“, sugerišući da su ovi tada očigledno raspolagali informacijama o tome kakvu će nacionalnu politiku pre ili kasnije voditi naprednjački režim, kao i da su Nikolić i Vučić, po svemu sudeći, imali neku vrstu dogovora sa Zapadom u tom pogledu.

Profesor Samardžić je to na neki način potvrdio, priznavši da su oni „očito imali potpuno drugačiju ideju. I ta ideja je ishodila Vučićevom totalnom vlašću. Njima (strancima) je bilo važno da se nađe čovek u Srbiji koji će da preda Kosovo. Vi u Srbiji nikog, pa ni Tomu Nikolića, niste mogli da zadužite za tako nešto. Ali ovaj čovek (Vučić) je prihvatio svesno tu igru. On je iza sebe ostavio jasne činjenice o tome da je taj dil već bio napravljen u vreme izbora, o čemu mi u DSS tada to nismo znali… Ali „Beli listići“ su znali, ili ovi koji su ih organizovali. Tu imate jednu čudnu stvar, 2012. godine Vesna Pešić veliča Nikolića, Vučića i Dačića. To je bila bogom dana ekipa koja je trebala da završi posao. Ovo ne pričam napamet. To što je Vučić, to se vidi. On je Briselskim sporazumom izručio, na tacni, ono čime je Srbija raspolagala i u vreme Tadićevog režima, a da ne govorimo u vreme Koštuničinog kada je sve to bilo učvršćeno. Oni su 2011. godine videli da Tadić nije čovek za igru i zamenili su ga Vučićem. (…)Treba videti Zaključak vlade iz januara 2014. godine o pregovaračkoj platformi Evropske Unije da u tački 23 piše ona obaveza o potpisivanju, u jednoj fazi pregovora, pravno-obavezujućeg sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa. To samo neko ko je neinteligentan ili je zao neće čitati kao priznanje. I to je prihvaćeno vladinim aktom“, kaže Samardžić.

Oni su 2011. godine videli da Tadić nije čovek za igru i zamenili su ga Vučićem

Samardžić smatra da je ovim aktom dato obećanje, a da je drugo pitanje to da li će Vučić uspeti da mu izvrda, i ističe da je konačna odluka formalno doneta, samo nije još uvek sprovedena. Profesor smatra da je Vučića poslužio srećan splet istorijskih okolnosti, pa i to što je Kurti, sa svojim ekstremnim stavovima koji ne odgovaraju ni njegovim zapadnim saveznicima, dospeo na vlast u Prištini.

„DSS je uvek imao pogrešnu političku procenu u pogledu svoje uloge u javnom životu“

Vukadinović je vratio Samardžića na temu DSS-a, i upitao šta je, po njemu, razlog propadanja i neuspehate najstarije konzervativne opcije od obnavljanja višestranačja. „Kada je o DSS-u reč, on je uvek imao pogrešnu političku procenu u pogledu njegove uloge u javnom životu. On je bio nekako samozadovoljan svojim saznanjima političkim i svojim raspravama, pa i svojim potezima, jer oni su bili temeljni. Ali je postojala neka vrsta blokade u pogledu popularizacije onoga što se radi. Nisam ni ja ljubitelj PR-a kao političkog sredstva koje sve rešava, ali neko sredstvo to ipak jeste. (…) Bila je komunikacija dosta dobra sa svojim sa svojim ljudima i poštovaocima širom Srbije, ali ta borba za medije, ona je prosto izostala.“ Profesor Samardžić je istakao kao manu to što DSS, za vreme dok je Vojislav Koštunica bio premijer, nije koristio tzv. „politički profit od vlasti“ koji, po političkoj teoriji, iznosi oko 5%. Dodao je da mediji u to vreme nisu korišćeni ni onoliko koliko bi to bilo prihvatljivo, a kamo li u odnosu na DS koji je potom došao na vlast, ili današnji SNS. „To su bila zlatna doba srpskih medija“, kaže Samardfžić. On je izneo i stav Da DSS nikako nije mogla da opstane kao opcija u atmosferi koju su zajedno stvorili Zapad i, kako kaže, „rasni diktator“ Vučić.

Vučićeva spoljnopolitička strategija: „izvolite gospodo, ulazite ko god želi i uzmite šta hoćete, ali samo mene ostavite na miru, dajte mi nešto - i biću zadovoljan“

Vukadinović je rekao da smatra da je ekonomski aspekt politike Aleksandra Vučića jednako štetan po Srbiju koliko i nacionalni, ali da njegov „kult stranih investitora“ ima koren u prethodnim vlastima. Prema domaćinovom mišljenju, to uključuje i vladu DSS-a, čiji su partneri iz DS i G-17+ kreatori pomenute politike. Analitičar je istakao da je DSS učestvovala, ili u najmanju ruku bila pokrovitelj pri promeni zakonske regulative u skladu sa potrebom da se udovolji stranim investitorima. „Nije li to Vučić samo nastavio preko Mlađana Dinkića koji je bio taj most između vaše, odnosno prethodne, DS-ove, i sadašnje, naprednjačke vlasti?“

Vukadinović je rekao da smatra da je ekonomski aspekt politike Aleksandra Vučića jednako štetan po Srbiju koliko i nacionalni

„Od oktobra 2000. godine, do 2012. bilo je masa svega i svačega.“, priznaje Samardžić. „Ali vi posle imate jednog gospodara, ružnog, lošeg, užasnog… koji prosto bira najgore stvari. Pazite, njegova je isprika, njegovo izvinjenje je – to su oni započeli… U pravu je. Ali dovesti od 1 do 100 dimenzije te krađe, lopovluka, dovođenje stranih investitora vrlo sumnjivog porekla za svoje pare, pokorno slušanje MMF-a i Svetske banke. Pazite, on je 2014. on je rešio budžetski deficit tako što je prekršio ustav i zakon o penzionerima“, podsetio je profesor.

Na tragu teme o sumnjivim stranim investitorima, kao i kršenju ustava i zakona, domaćin je upitao gosta za mišljenje o Beogradu na vodi, projektu koji navodno država sprovodi sa partnerom iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

„Mi smo saznali da je to politika koja se tamo sprovodi vrlo živo po svetu, po Africi po Aziji itd. Tamo para ima puno. Oni moraju da ih učine živima, i nalaze takve ljude koji mogu da im garantuju hohštapleraj, a to može samo neko ko je gospodar kuće, kao oni najgori, koji tuku ukućane. Vi znate da taj ugovor nije transparentan, on se dan-danas ne može pročitati. Znate da što se tiče Srbije, ona tu gubi iz godine u godinu, po prihodima, prodaji stanova itd. Da ne govorimo o arhitektonskom kolapsu i rizicima za vodovod i kanalizaciju i sve to na šta su skretali pažnju na vreme i društvo arhitekata i mnogi drugi… Ali ne osvrće se on na to. Njemu je politička filozofija prava filozofija slike. On je sliku napravio. Prvo nas je maltretirao sa onim panoom na Železničkoj stanici… Ja sam mislio da je to samo pano, da to nikada neće biti. Nisam oduševljen što je uspeo, nego sam nesretan što to više nikad neće moći da se sruši.“

Govoreći nadalje o načinu na koji je Vučić postavio spoljnu ekonomsku politiku Srbije, Samardžić je rekao: „Prosto država kad se tako otvori, onda vam je kuća otvorena, pa i prozori i vrata su otvoreni, pa ’izvolite gospodo, ulazite ko god želi i uzmite šta hoćete, ali mene ostavite na miru, dajte mi nešto i biću zadovoljan. (…) Tu ima puno činjenica o kojima nemamo vremena da govorimo, to se tiče i odnosa prema prirodi i odnosa prema ljudima, novcu, istoriji, prema kulturi… Sve je to zapravo jedan politički nihilizam, koji sve to briše, i započinje „ab ovo“(od samog početka). To je ideal svakog diktatora.“

Uzev u obzir sve što je rečeno, a u svetlu nadolazećih izbora, Vukadinović je svog gosta upitao čemu Srbija može da se nada?

Samardžić je rekao da samo ako na izbore izlazi u jednoj koloni, opozicija koja je nakupila politički kapital bojkotom može da ostvari bilo kakav značajan rezultat. Takođe, ako se izuzme mogućnost nasilnog prevrata, za koji se inače ne zalaže, smatra da je pobeda nad režimom moguća na duže staze. „To se može uraditi samo u dva koraka – Jedan korak su ovi izbori, gde bi se načeo gospodin i njegova vladavina… Sa većim brojem poslanika unutra, sa kandidatom koji bi ga ugrozio, bar ušao u drugi krug, sa vlašću u Beogradu… Pa bi se drugi korak napravio u sledećem ciklusu, a to su sledeći izbori. Tada bi on otišao mirno.“

(NSPM)