Slobodan Reljić: Negativni stereotipi o Rusiji ili istorija jedne demonizacije

Gde se dede srećno vreme kad se odlazak komunizma iz Kremlja u Evropi slavio kao dolazak „novog svetskog poretka“? Pripovest o „kraju istorije“ danas je smešna i đacima prvacima, a evropska javna mnjenja se vraćaju u „prirodno stanje“ – zazora i strahovanja od ruskog medveda. Ali nije nečujno ni pitanje razuma: zašto, zaboga, ne bi živeli s Moskvom, u miru? To je pitanje od primarnog interesa obeju strana. To se lepo vidi iz studije objavljene u Beču: Neprijateljska slika Rusije – istorija jedne demonizacije, Hanesa Hofbauera, čije su dve knjige o zloj kobi tranzicije objavljene i kod nas.

Pre svega, „neprijateljska slika Rusije” konstanta je u zapadnjačkom pogledu na tu zemlju. Kad je poljski filozof i matematičar Jan od Glogova 1494. objavio jedan ptolomejski atlas (dakle, to je vreme pre nego što je Kopernik objavio da je zemlja lopta koja se okreće oko Sunca!), crtao je Moskvu kao „azijatsku Saramatiju“, a zbog ratnih neuspeha njegove poljsko-litvanske unije s Velikim knezom moskovskim. A Ivan III Vasiljevič, ujedinitelj kneževina i oslobodilac delova zemlje od M­ongola, donosilac prvog ruskog zbornika zakona „Sudbenik“, posle ženidbe s vizantijskom princezom, smatrao se naslednikom Istočnog rimskog carstva. To ga je stavljalo u ulogu zaštitnika pravoslavlja i rađalo ideju o Moskvi kao „trećem Rimu“. Ali – što je Rusija više napredovala na tom tada „evropskom putu“, to su njene slike na Zapadu dobijale sve više sivih tonova. „Otvaranje prozora ka Evropi“ Petra Velikog ili činjenica da se Volter dopisivao s Katarinom Velikom epizode su koje na čas kvare sliku nepopravljivog neprijatelja.

„Istorija jedne demonizacije“ pokazuje i kako se – svaki put kad zatreba – na Zapadu oživljavala „neprijateljska slika Rusije“, iako 1812. nije ruska vojska ušla u Pariz nego Napoleon u Moskvu, a podizanje crvenog barjaka na Rajhstagu u Berlinu nije posledica ruske invazije nego kontraofanziva u odbrambenom ratu.

Posebnost ovog trenutka je, što Evropa ne izgleda kao neko ko bi mogao poći Napoleonovim stopama, nego je ona „mali od kužine“ velikog vašingtonskog razarača. Tako su „u leto 1999. posle jugoslovenskog rata američki stratezi pred očima imali dva cilja: podupiranje nacionalnih i religijski motivisanih pokreta za nezavisnost zarad slabljenja centra u Moskvi: tako je usledio i školski primer progona, uz pomoć albansko-kosovarskih snaga, jakog čoveka u Beogradu, Slobodana Miloševića; i – torpedovanje rusko-evropskih pokušaja približavanja, jer bi to jačalo globalnu moć koja nije podrška interesima SAD“, piše Hofbauer.

Gledano iz Beča, uloga Srbije u operacijama demonizacije Istoka je nezaobilazna. S jedne strane, kao što je 2007. rekao Solženjicin, postboljševičko „rusko obožavanje zapadnog sveta i državnog uređenja zapadnih zemalja“ prekida „surovo NATO bombardovanje Srbije“ a koje je „obeležilo crnim odnos prema Zapadu – i istine radi, treba reći u svim slojevima ruskog društva“. A s druge strane, bombama umireni Beograd, postao je praotadžbina „obojenih revolucija“, što Moskva doživljava kao jedan od najopasnijih „hibridnih“ pohoda protiv nje.

Čitalac Hofbauerove knjige, suočen s činjenicama na jednom mestu, ostaje iznenađen šta je sve protiv „Putinove Rusije“ preduzeto: od ekonomskog razaranja i podrivanja, političkih prevaspitavanja, kolonijalnih kulturnih pristupa, ucenjivanja preko sporta, propagandne demonizacije. Totalnost propagande zatire bistar pogled i pred najočiglednijim činjenicama: SAD su „mirotvorne“ uprkos očiglednosti da za vojni kompleks izdvajaju sedam puta više od Rusije – američkih 610 milijardi dolara prema ruskih 84!

Pa, šta? Ne zanima Vašington–Brisel–Berlin mir sam po sebi. Njima je Ukrajina najbolja ako je gurnuta u građanski rat. A kad to proizvede vraćanje Krima u geopolitički koordinatni sistem kakav postoji bar dva veka, onda je to „opasnije po svetski mir“ od svih krvavih zapadnih invazija, od Iraka do Siriji.

Hofbaureov napor da se zapadni pogled na Istok uravnoteži, nije nov, i liči na pokušaj nemačkog filozofa Valtera Šubarta koji je pred Drugi svetski rat objavio knjigu Evropa i duša Istoka, u kojoj utvrđuje da je „Zapad pali zatočenik materijalne civiliziacije i da proživljava vreme duboke krize. Zapad ne može da se sam spase i buđenje iz toga može doći samo sa Istoka, iz Rusije“. Šubart je tvrdio da se te 1938. „pitanje ne postavlja u obliku: Treći rajh ili Treća internacionala, niti fašizam ili boljševizam? Radi se o svetskom istorijskom sukobu kontinenta Evrope i kontinenta Rusije“. Današnji Hofbauerov napor uverljivo pokazuje da je takav sukob besmislen. Ali i egzistencijalno opasan.

(Politika)