Slobodan Gavrilović: Nisam podržao Đilasa za predsednika, ali mislim da sada treba svi da stanemo iza njega

Od svog obnavljanja 1989. godine, kada je kao prva stranka u pravno nestranačkoj Srbiji ulila silnu nadu u srca mnogih građana, Demokratska stranka je prošla razne faze svoga razvoja, uspona i padova, deoba i kriza.

Ova današnja je jedna od najdubljih i najozbiljnijih i to u svakom pogledu: organizacionom, idejno-političkom, vrednosnom i kadrovskom. U vrhu stranke još se ne vidi dovoljno snage, znanja i doslednosti. Stranačka elita počela je da se deli, da se svađa, da traži „svoj deo“.

Za takvo stanje ne može biti samo jedan krivac, sadašnji predsednik, premda i on tome doprinosi, ovim poslednjim isključenjima recimo. Krivaca je više, i sam se svrstavam među njih, bar zato što sam sedam godina ćutao. Međutim, ako se budemo bavili pitanjem ko je kriv, uništićemo stranku. A suština je da moramo da je sačuvamo.

Da se razumemo, svi znate da nisam podržao izbor Dragana Đilasa za predsednika. Ali stranka je već bila urušena, unazađena, zapostavljena, obezglavljena, bez jasne i od članstva podržane vizije.

Ranije, kada se Demokratska stranka delila tome su doprinosila bar dva činioca: nestrpljivost onoga koji gubi i nespremnost organizacije da istinski prihvati drugačije mišljenje. I danas je to na delu. Stranka sigurno neće biti jača ako je cepamo i ako se delimo. Nećemo ni mi pojedinačno biti jači bez nje.

Danas nam je potreban svaki čovek. Kuda dalje, kako dalje, s kim dalje?

Nas vode ideje, a ne ljudi. Tri su osnovna stuba Demokratske stranke: sloboda svakog pojedinca, medija, nacionalnih manjina, preduzetništva, solidarnost profesionalna, staleška, a posebno sa obespravljenima i siromašnima, i samopoštovanje izraženo kao nacionalna odgovornost za državu i narod.

Ako novi predsednik zaista želi da očuva stranku, onda mora iz osnova da je reformiše. Da uz sebe ostavi samo nekoliko ljudi u vrhu, dva-tri osobe najviše. Da sve ostale zameni. Da dovede nove ljude, pre svega mlađe. Da debirokratizuje Stranku. Da smanji organe i po broju i po sastavu. Ono što nam treba su jasna pravila: formulisanje jasne političke vizije i strategije i uspešnost u njenoj realizaciji. Da napreduju najbolji, a ne najpodobniji. To će biti kvalitetni, odlučni, tolerantni članovi, a takvih je, verujte mi, najmanje po desetak, gotovo u svakoj lokalnoj sredini. Demokratska stranka ima veliki potencijal u ljudima. Nemojmo to da uništimo.

Pomozimo onima koji su legalno izabrani da iskoriste taj potencijal. Ako u tome ne uspeju tražićemo odgovornost, ali nemojmo da ih opstruiramo i pre nego što su počeli da rade. Danas izgleda kao da se neki raduju našim problemima. One izvan Demokratske stranke razumem. Ali šta je s nama? Budimo realni, učinimo nešto što je gotovo nemoguće: Sačuvajmo i odbranimo našu Demokratsku stranku.

Znam da je mnogima od nas nanela brojne bolne rane. Znam da su je mnogi napustili, da su se mnogi razočarali. Ali pogledajmo šta je alternativa? Zar ovi koji danas upravljaju Srbijom?

Niko na sadašnjoj političkoj sceni nema moralno pravo da kritikuje Demokratsku stranku u celini, niti ona to zaslužuje.

Da, recimo to pošteno: Demokratska stranka je kumovala ovakvom stanju, ali mora se ići dalje. Sa novim ljudima. Sa novom politikom. Sa novim moralom. Sa novom nadom. Naša sudbina je u našim rukama. Ne u tuđim. Pa bili to i naši predsednici.

Danas, u pravno višestranačkoj Srbiji sve je manje nade, sve manje poleta, a sve više demagogije i populizma, na ivici policijske države i diktature.

Zato nam je danas potreban svaki čovek.

Promenimo Demokratsku stranku već danas, sutra će biti kasno. Zato vas sve pozivam da damo šansu i da koliko možemo pomognemo novom rukovodstvu stranke, da kao i ranije u doba Zorana i Borisa stanemo iza Dragana (Đilasa) i da učinimo sve, ili bar da ne odmažemo, da ovo ponovo bude najveća i najjača stranka u Srbiji. Dugujemo to sebi i Demokratskoj stranci, ali i Srbiji, koja ipak nema bolje od nas.

Govor održan na Radnoj skupštini DS, 17. marta 2013. u Beogradu

(Danas)