Слободан Гавриловић: Нисам подржао Ђиласа за председника, али мислим да сада треба сви да станемо иза њега

Од свог обнављања 1989. године, када је као прва странка у правно нестраначкој Србији улила силну наду у срца многих грађана, Демократска странка је прошла разне фазе свога развоја, успона и падова, деоба и криза.

Ова данашња је једна од најдубљих и најозбиљнијих и то у сваком погледу: организационом, идејно-политичком, вредносном и кадровском. У врху странке још се не види довољно снаге, знања и доследности. Страначка елита почела је да се дели, да се свађа, да тражи „свој део“.

За такво стање не може бити само један кривац, садашњи председник, премда и он томе доприноси, овим последњим искључењима рецимо. Криваца је више, и сам се сврставам међу њих, бар зато што сам седам година ћутао. Међутим, ако се будемо бавили питањем ко је крив, уништићемо странку. А суштина је да морамо да је сачувамо.

Да се разумемо, сви знате да нисам подржао избор Драгана Ђиласа за председника. Али странка је већ била урушена, уназађена, запостављена, обезглављена, без јасне и од чланства подржане визије.

Раније, када се Демократска странка делила томе су доприносила бар два чиниоца: нестрпљивост онога који губи и неспремност организације да истински прихвати другачије мишљење. И данас је то на делу. Странка сигурно неће бити јача ако је цепамо и ако се делимо. Нећемо ни ми појединачно бити јачи без ње.

Данас нам је потребан сваки човек. Куда даље, како даље, с ким даље?

Нас воде идеје, а не људи. Три су основна стуба Демократске странке: слобода сваког појединца, медија, националних мањина, предузетништва, солидарност професионална, сталешка, а посебно са обесправљенима и сиромашнима, и самопоштовање изражено као национална одговорност за државу и народ.

Ако нови председник заиста жели да очува странку, онда мора из основа да је реформише. Да уз себе остави само неколико људи у врху, два-три особе највише. Да све остале замени. Да доведе нове људе, пре свега млађе. Да дебирократизује Странку. Да смањи органе и по броју и по саставу. Оно што нам треба су јасна правила: формулисање јасне политичке визије и стратегије и успешност у њеној реализацији. Да напредују најбољи, а не најподобнији. То ће бити квалитетни, одлучни, толерантни чланови, а таквих је, верујте ми, најмање по десетак, готово у свакој локалној средини. Демократска странка има велики потенцијал у људима. Немојмо то да уништимо.

Помозимо онима који су легално изабрани да искористе тај потенцијал. Ако у томе не успеју тражићемо одговорност, али немојмо да их опструирамо и пре него што су почели да раде. Данас изгледа као да се неки радују нашим проблемима. Оне изван Демократске странке разумем. Али шта је с нама? Будимо реални, учинимо нешто што је готово немогуће: Сачувајмо и одбранимо нашу Демократску странку.

Знам да је многима од нас нанела бројне болне ране. Знам да су је многи напустили, да су се многи разочарали. Али погледајмо шта је алтернатива? Зар ови који данас управљају Србијом?

Нико на садашњој политичкој сцени нема морално право да критикује Демократску странку у целини, нити она то заслужује.

Да, рецимо то поштено: Демократска странка је кумовала оваквом стању, али мора се ићи даље. Са новим људима. Са новом политиком. Са новим моралом. Са новом надом. Наша судбина је у нашим рукама. Не у туђим. Па били то и наши председници.

Данас, у правно вишестраначкој Србији све је мање наде, све мање полета, а све више демагогије и популизма, на ивици полицијске државе и диктатуре.

Зато нам је данас потребан сваки човек.

Променимо Демократску странку већ данас, сутра ће бити касно. Зато вас све позивам да дамо шансу и да колико можемо помогнемо новом руководству странке, да као и раније у доба Зорана и Бориса станемо иза Драгана (Ђиласа) и да учинимо све, или бар да не одмажемо, да ово поново буде највећа и најјача странка у Србији. Дугујемо то себи и Демократској странци, али и Србији, која ипак нема боље од нас.

Говор одржан на Радној скупштини ДС, 17. марта 2013. у Београду

(Данас)