Slobodan Antonić: Rusija i srpski izbori 2016

Na patriotskim portalima ovih dana rasplamsala se rasprava o tome koga su Rusi zapravo podržali na našim izborima, a koga sada podržavaju.

Dragan Petrović odmah je po okončanju glasanja, izneo mišljenje da je „ruska strana dala svoju podršku listi DSS-Dveri, naročito zato što je potpisan strateški sporazum Sande Rašković-Ivić, u Moskvi, sa Putinovom strankom (Jedinstvena Rusija), 24. marta, na godišnjicu NATO bombardovanja“.

Petrović, koji je, inače, doktorirao na savremenoj Rusiji (Rusija na početku XXI veka), i objavio još pet knjiga na tu temu (Energetska politika Rusije, Ravnoteža nuklearne moći SAD i Rusije (SSSR),  Integracioni procesi na postsovjetskom prostoru,  Rusija i Evropa i Demografska obeležja savremene Rusije) ocenio je posetu Konstantina Kosačova Beogradu – prilikom koje je predsednik Spoljnopolitičkog odbora Rusije izjavio da mu je „drago što SNS i SNP (Nenada Popovića) sarađuju i što su formirale predizbornu koaliciju“ – kao „kontraverzni dolazak“ „u privatnoj režiji“, koji je bio „u početku tajnovit i u odnosu na rusku ambasadu“. Samu pak pro-SNS-SNP izjavu predsednika Spoljnopolitičkog odbora Rusije Petrović je stavio u kontekst Kosačovljeve „povezanosti u biznisu sa Nenadom Popovićem“.

Petrović je takođe napisao da je izjava Vojislava Šešelja – kako „DSS i Dveri nisu prešli cenzus“, naišla na osudu Rusa, budući da je, kako Petrović misli, „dovoljno pogledati tekst ruskog Sputnjika, koji je blizak zvaničnoj Moskvi, a u kojem opominje Šešelja da ne sudeluje sa Cesidom i režimom u prekrajanju izborne volje građana“.

Na Petrovićev tekst sutradan je odgovorio čitalac koji je komentar potpisao kao Srđan Pavlović. Taj komentar, zbog potkrepljenosti informacijama i zbog iscrpnosti, odmah je skrenuo pažnju publike i ubrzo je prenet i na portalima Vaseljenske, Vesti, Kosmopola, kao i na blogu Milana Milenkovića, a pod naslovom „Koga Rusi zaista podržavaju u Srbiji?“.

Pavlović zamera Petroviću da ignoriše „činjenicu da Putinova Jedinstvena Rusija ima ubedljivo najviše potpisanih sporazuma sa Vučićevim SNS, a isti broj sporazuma ima sa DSS i sa Popovićevim SNP“.

Ne samo da je Kosačov, kao visoki predstavnik Jedinstvene Rusije, dao podršku SNS, već su 21. aprila 2016. godine, dakle tri dana pred izbore, Sergej Železnjak, zamenik sekretara Generalnog saveta Jedinstvene Rusije i Nebojša Stefanović, potpredsednik SNS svečano potpisali međupartijski  „Memorandum o razumevanju i saradnji“, a onda je Železnjak još i prisustvovao završnom predizbornom mitingu SNS-a u beogradskoj Areni.

Ni Kosačov, ni Železnjak nisu bili ni u kakvim „tajnim“ i „privatnim“ posetama, veli Pavlović, već je o njima uredno i tačno izveštavao Sputnjik, koji, uostalom, i sam Petrović naziva „bliskim zvaničnoj Moskvi“. 

Dakle, tvrdnja da su Rusi na našim izborima podržali DSS-Dveri, misli Pavlović, nije tačna. I to nije zbog toga što Moskva nikada ne podržava opoziciju u nekoj zemlji, pa ni u Srbiji. Svojevremeno (2012), kaže Pavlović, Konuzin je, kao ambasador Rusije, demonstrativno prisustvovao mitingu tada opozicione SNS, izjavivši da je to „uobičajena diplomatska praksa“.

Takođe, poentira Pavlović, simptomatično je da je vest o sklapanju sporazuma DDS-Jedinstvena Rusija potekla isključivo iz DSS-a. Ne samo Sputnjik, već nijedan drugi izvor, pogotovo ne ruski, nije nezavisno potvrdio tu vest. Štaviše, šef Spoljnopolitičkog odbora ruske Dume Aleksej Puškov, nakon srpskih izbora, izričito je ukazao da osnov dalje saradnje Rusije i Srbije vidi prvenstveno u „sporazumima postignutim tokom poseta Vučića i Nikolića Moskvi“.

Posredno je i Marko Jakšić, potpredsednik DSS-a, dao za pravo Pavloviću u tekstu „Nisu ni Rusi bezgrešni“. On se, naime, požalio da Moskva i dalje podupire Vučića, iako njegova vlada, očigledno, gura Srbiju u EU i NATO. „Jedinstvena Rusija“, vajka se Jakšić, „podržava SNS koji ratifikuje sporazum sa NATO-om. Ta podrška je jasno izražena na predizbornom skupu SNS u Beogradskoj areni, kroz reči Sergeja Železnjaka“. Pa i Kosačov je „bez dvoumljenja podržao SNS jer, zaboga, ne uvodi ekonomske sankcije Rusiji“.

Uopšte, piše Jakšić, kada je Vučić sklopio Briselski sporazum i pozvao kosovske Srbe da izađu na lokalne izbore u režiji „Republike Kosovo“, taj apel svojski je podupro i šef ruske kancelarije u Prištini, Andrej Šogorov. Šogorov je, na primer, „predsednike opština na severu Kosova i Metohije lično ubeđivao da treba da se kandiduju i da izađu na secesionističke izbore“, otkriva Jakšić.

Potpredsednik DSS-a sve ovo vidi kao svojevrsnu nezahvalnost Moskve prema DSS-u, čija je vlada „Gasprom-u prodala NIS, sa pravom eksploatacije gasnih i naftnih nalazišta u Srbiji i Angoli“. Zbog tog posla DSS je, smatra Jakšić, bio „na meti oštrih kritika tzv. proevropskih političkih stranaka u Srbiji, tako da je pretrpeo veliku političku štetu“. Paradoks je, misli on, da je „NIS posle toga, ali sada sa većinskim ruskim paketom akcija, postao glavni donator upravo onih političkih grupacija i medija koji su ovu privatizaciju kritikovali“.

Ako bih i sȃm morao da dam svoj sud o ovome, rekao bih sledeće. Razumem nastojanje zvanične Moskve da zadrži dobre odnose sa srpskim strankama koje nisu otvoreno antiruske ili čije su sklonosti čak tradicionalno proruske (SNS, SPS, SRS, DSS, SNP, Dveri itd). Dakle, nijedan ozbiljan politički akter neće da „sva jaja stavi u istu korpu“.

DSS i Dveri snažno su odbacili Briselski sporazum. U tom smislu njihova pozicija suverenistički je „čistija“ od pozicije SNS. Oni su, takođe, poslednje dve godine, verujem ireverzibilno, evoluirali ka anti-EU i anti-NATO poziciji.

Ali, Vučić i Dačić su posle potpisa na Brisel1 dobili 202 mandata na izborima (2014), a posle Brisela2, kao i posle tri nova sporazuma sa NATO-m, ipak su osvojili 160 mandata (2016). Da li Moskva to treba da ignoriše samo zbog podrške koaliciji koja je, ako ćemo iskreno, tek uspela da preskoči cenzus? I ako Vučić nije pristao da Moskvi uvede sankcije, zašto Moskva ne bi nastavila da neguje dobre odnose sa SNS?

Uostalom, kada Vučić sastavi novu vladu, on će u operativnom smislu u Srbiji moći gotovo sve. Sanda Rašković-Ivić ili Boško Obradović, s druge pak strane, u institucionalnom smislu neće moći gotovo ništa. Zašto bi Moskva odmah zaigrala na slabiju kartu, ako može i dalje da ulaže na onu koja trenutno dobija?

Konačno, nisam uveren da je DSS svojevremeno baš toliko zadužio Moskvu prodajom NIS-a u meri da sada može da uživa neograničenu političku rentu. Kao što je napisao jedan, očigledno upućeni, komentator Jakšićevog članka: „srpske rafinerije su bile na tehničko-tehnološkom nivou iz pedesetih godina prošlog veka“, te smo tako „prodali tehnološki zaostalu kompaniju sa gubitkom od 7 ili 8 milijardi dinara“ („sa tim tehnološkim portfolijem nisu se mogli izvoziti naftni derivati ni u Albaniju“).

Zapravo, „Srbija je prodala staro gvožđe za keš, uz obavezu kupca da investira u nove tehnologije“. „Postoji li bar jedan čovek iz NIS kome nije povezan radni staž“, upozoren je Jakšić, uz dopunu, koja je sasvim tačna, da su Rusi potom u NIS investirali bar još milijardu i po evra.

Danas Srbija od NIS-a „dobija lepu dividendu“, a NIS je jedan od glavnih poreskih obveznika – „da  ga nismo prodali, partokratija bi do sada očerupala NIS, i bio bi isto što i Galenika“, stoji u odgovoru.

Priznajem da nisam stručnjak za ekonomiju ili za naftnu industriju. Ali ponešto znam o politici. Ne može niko da obavi posao umesto nas. „U se i u svoje kljuse“, kaže naš narod. Jasna anti-NATO i anti-EU politika u Srbiji tek treba da bude afirmisana. A to mogu da urade samo Srbi, i niko drugi osim njih.

No, kada se to dogodi, ko će sa sigurnošću moći da tvrdi da podrška zvanične Moskve neće biti trenutna i bezrezervna?

(FSK)