Слободан Антонић: Постизборна ЛГБТ “инклузија“

 Намеравао сам да у овонедељној колумни пишем о постизборним протестима, али сам схватио да је тренутно важнија тема – постизборна ЛГБТ инклузија.

Реч је о допису из Министарства просвете којим су директори образовних установа обавештени да је неопходно да се, колико одмах, у садржаје предмета као што су Српски (матерњи) језик, Свет око нас, Природа и друштво, Физичко васпитање, Грађанско васпитање, Биологија, Cоциологија, Устав и права грађана и Психологија, уведу наставне јединице о „сексуалном насиљу“.

При Министарству просвете постоји „Група за заштиту од насиља и дискриминације“ чија се званична страница на сајту Министарства може видети овде. Та група на сајту Министарства објавила је „Стручно упутство за примену образовних пакета за учење о теми сексуалног насиља у образовно-васпитним установама“ (овде). У Упутству се вртићи и школе обавештавају да су при Министарству израђени „образовни пакети за учење о теми сексуалног насиља над децом“ који тиме „постају део редовног постојећег националног курикулума, односно наставног плана и програма“.

„Садржаји Образовних пакета“, пише даље у Упутству, „израђени су тако да `нижу знања` о теми сексуалног насиља над децом из разреда у разред, минимум 75 часова“, а „што се тиче предшколског узраста, Образовни пакети се реализују кроз 15 сусрета“. „Без обзира на узраст, садржај Образовних пакета је координисано израђен, тако да одговара сваком детету и ученику/ци од 3 до 18 година“.

У мејлу који је у име Групе за заштиту од насиља и дискриминације потписала саветница у Министарству просвете Гордана Меденица, а који је упућен свим начелницима школских управа у Србији, упоредо са указивањем на поменуто Упутство, речено је да је Група „образовне пакете“ развила „у сарадњи са Инцест траума центром“. На интернет страници овога центра могу се наћи „Пакет за основну и средњу школу“ (овде) и „Пакет за вртиће“ (овде).

У Пакету за вртиће, у делу намењеном узрасту деце од 3 до 5 година, на страни 12, детету се каже да нас „додирују многе различите особе. Ко то све може да буде?“. Следе слике чланова породице, пре свега маме и тате, али и бабе и деде, сестре и брата. Онда се на страни 30 налази цртеж голе девојчице и голог дечака, са јасним полним карактеристикама, и од детета се тражи да обележи где воли, а где не воли када га „додирују“.

На следећој страни пише: „Делови тела који су покривени доњим рубљем или купаћим костимом се називају: приватни делови. Они припадају само теби и имаш право да кажеш НЕ, да те додирују по њима. Учимо на глас сви: Моје тело припада мени, није твоје од главе до пете, тражим да ме поштујете!“.

Нисам психолог, али као неко ко већ трећи пут учествује у одрастању детета знам што и сваки други (нормалан) родитељ – дете од три, четири или пет година биће, у најмању руку, збуњено оваквом „наставом“. Наиме, састављачи пакета реч „додиривати“ користили су првенствено у сексуалном смислу. Дете које није било жртва сексуалног насиља сигурно неће разумети такво значење речи „додиривати“. Јамачно ће бити збуњено када буде требало да обоји делове тела по којима „воли“ или „не воли“ да га „додирују“. Поготово ће бити збуњено када буде требало ону важну мудрост – „моје тело припада мени“ некоме да саопшти. И то коме – родитељу док му пере гузу или косу?

Учити децу од три године, која не могу да разумеју сексуално значење речи „додиривати“, да могу свакоме, па и родитељима, да кажу „моје тело припада мени“ прилично је бесмислено. То је и наношење штете деци, јер им у главама ствара конфузију. Јер, ако не разумеју сексуално значење речи „додиривати“, деца неће знати у ком контексту је једино пожељно да изјаве: „Моје тело припада мени“.

Једини начин да се та конфузија избегне јесте да се детету објасни тачно сексуално значење речи „додиривати“. Да ли је могуће то објаснити трогодишњем детету? Није ли то онда сексуализација деце – њихово насилно увођење у свет сексуалности, у свет одраслих, па и у свет патологије? И није ли управо то – насиље над децом у име борбе против насиља?

Такође се питам с којим правом се од васпитачица тражи да дете у вртићу, узраста 5 до 7 година, учи следеће правило: „Ако дође у посету тетка, баба, ујак или неки други члан породице и крене да те цмаче по целом лицу, у главу, љуби руку, грли, стеже – имаш право, иако то ту особу чини срећном, а теби се не свиђа у том тренутку, да се измигољиш и макнеш или кажеш `извини, али ја не бих да ме љубиш`“ (стр. 73).

Требало би обратити пажњу ‒ није реч о детету које има 15 година, већ о петогодишњаку. Па када ћемо моћи да их „цмачемо по целом лицу, у главу“, да их „грлимо и стежемо“ ако не тада? Не видим откуда Министарству просвете право да нашу децу учи како је насиље – и то ваљда „сексуално насиље“ (!?) – ако их бабе и тетке „цмачу“.

Зачуђујући је, заправо, екстремно непријатељски став састављача „пакета“ према традиционалним карактеристикама српског друштва чак и када оне немају везе са „сексуалним насиљем“. Тако се на страни 225 пакета за школарце, тражи од наставника Природе и друштва (3. разред) да деци објасне „добре и лоше стране наше традиције“, односно да их науче да „ученици/е не пристају на традицију која им наноси бол/штету већ знају како све могу да реагују у ситуацијама сексуалног насиља“ (225).

У оквиру тога тражи се да се деци поделе картице „на којима је приказано оно што чини нашу традицију у односима у породици и односима у школи – у прошлости“ (227). Дакле, да знате да је, од сада, према нашем Министарству просвете, „опис који се односи на непријатност/насиље“, а који очигледно да има неке везе са сексуалним насиљем, чим се налази у овом „пакету“ и следеће: „ђаци нису имали коме да се жале ако им нешто није било по вољи“; „деца нису смела да противрече својим родитељима – морала су да ћуте и слушају“; „ђаци су морали често дуго да пешаче како би стигли до школе“; „учитељ/ица је била строга и деца су се плашила свога учитеља/ице“.

Е баш је грозна била наша школа. Морали смо да пешачимо до ње, учитељи су били строги, слушали смо родитеље, а оно што је било најгоре – „ђаци нису имали коме да се жале ако им нешто није било по вољи!“. Ужас.

Срећом, ту је наше Министарство просвете да нам децу научи како су им родитељи погрешно васпитани и да је сада све другачије. Рецимо, сада деца имају право да питају  „Како извести француски пољубац?“ (стр. 346) и да у „Пакету за основну и средњу школу“ прочитају (или да им наставници препричају) да тада „особа која љуби дотиче језик друге особе, оне која је пољубљена. Надражује усне, уста и језик, три области које су врло осетљиве на додир и пружа осећање пријатности и узбуђења“ (346).

Такође, наша деца, према нормативима нашег Министарства просвете, требало би да науче да је „остварити сексуални однос и доживети задовољство, ствар жеља, потреба и договора особа које воде љубав“ (347). У том смислу, „Пакет за основну и средњу школу“ објасниће им „шта се конкретно ради код оралног секса“ (346), „шта је то анални секс“ (347) и „колико дуго сме да се мастурбира“. (одговор: „не постоје временска /добна ограничења за мастурбирање; важно је да им то доноси пријатност и задовољство“; (346).

Нисам сигуран да би деца у школи требало да уче како „не постоји временско ограничење за мастурбирање“. Заправо, мислим да се само лудаци понашају на тај начин. Такође, наше Министарство просвете верује да би деца требало да се подучавају – ваљда у циљу заштите од некаквог насиља – и сексуалним техникама, задржавајући се, засад, само на оралном и аналном сексу. Но, зашто би се ту стало? Хоће ли наша деца већ сутра учити и о садо-мазо сексу, сексу са животињама, сексу с мртвацима, групном сексу, свингу и осталим врстама „нормалних сексуалних активности“ које су савршено у реду само ако су, према нашем Министартву, ствар „договора особа које воде љубав“ (347)? С којим правом се то ради? 

Посебно сам зачуђен што се на странама 348‒350. „Пакета за основну и средњу школу“ отворено пропагирају хомосексуални односи. На страни 348 имате и, очигледно одобравајућу и охрабрујућу, илустрацију две лезбејке које се љубе држећи се за задњице. Ту је и илустрација младог геј мушкарца који другом младићу доноси цвеће.

„Младић сам, свиђа ми се друг из одељења“, стоји едукативно питање на истој страници, а потом следи одговор: „Прати своја осећања и потребе, немој да их се плашиш или стидиш, заљубљеност и љубав су драгоцена осећања“. У том смислу се у „пакету“ дају савети у вези с коришћењем презерватива, уз посебну напомену да постоји и „лезбијски кондом“: „И девојке које воле девојке користе заштиту кад воде љубав. Заштите су фолије од латекса, да се покрију женске гениталије или анус током оралног секса“ (347).

„У Србији и даље живимо у хомофобичном друштву“, стоји поука на једној од следећих страна, „где се хомосексуалност осуђује. Патријархални образац у говору потенцира `да ЛГБТ особе треба да буду прихваћене и да их разумемо`. Језик подстиче маргинализацију – да ли бисте уопште исто тражили за хетеросексуалне особе? Не бисте. Овде се ради о људском праву, бити једнака и једнак као свако други“ (349).

Међутим, иако сви као појединци имамо једнака права, хетеросексуални и хомосексуални парови заиста нису социјално једнаки – само први могу да имају децу. Објавио сам више текстова о ЛГБТ проблематици у научним часописима, као и књигу Моћ и сексуалност: социологија геј покрета (2014), коју је наградило Српско социолошко друштво. Знам шта говорим када кажем да друштвена промоција хомосексуалности увећава удео хомосексуалаца у друштву.

Двоје угледних америчких социолога, Стејсијева и Библарц проучили су истраживачке податке изнете у 21 студији о хомосексуалном „родитељству“ и закључили да ће деца одгајана у „лезбигеј френдли“ атмосфери бити „отворенија за хомоеротске везе”: уместо до пет одсто, хомосексуалност у таквом окружењу скаче и до тридесетак процената.

Не разумем шта ће све то нашем Министарству просвете. Зашто се борба против насиља већ у првом кораку претвара у афирмисање хомосексуалности и обуку о стављању „лезбијског кондома“ на анус „током оралног секса“? Како се дошло до тога да су за ауторке ових „пакета“ изабране баш Љиљана Богавац и Душица Попадић, лауреаткиње „Лабриса – најстарије ЛГБТ организације у Србији“ „за допринос јачању лезбијске заједнице у Србији“ (2013)?

И да ли је случајно да се ова најновија „допуна курикулума“ дешава док је пажња јавности посвећена изборима и постизборним конфликтима? Где су границе ове најновије „реформе“? И хоће ли се она завршити тек када премијер-председник објави да је „коначно“ промењена свест овом народу?

(ФСК)