Skupština Srbije: Održana komemoracije legendarnom košarkaškom treneru Dušanu Dudi Ivkoviću, prisustvovali velikani srpske i evropske košarke; Željko Obradović: Otišao je čovek koji je meni bio sve - učitelj, mentor, prijatelj, kum...

U Narodnoj skupštini Republike Srbije u ponedeljak je održana komemoracije legendarnom košarkaškom treneru Dušanu Dudi Ivkoviću.

Dušan Ivković preminuo je u četvrtak, 16. septembra, a biće sahranjen u utorak u podne u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.

Komemoraciji su, uz Ivkovićevu porodicu, prisustvovali velikani srpske i evropske košarke među kojima su Dragan Kićanović, Željko Obradović, Svetislav Pešić, Dejan Bodiroga, Dimitis Itudis…

Bili su tu i predstavnici Crvene zvezde Filip Sunturlić, Nebojša Ilić i Marko Kešelj, predsednik KK Partizan Ostoja Mijailović, bivši predsednik KSS Dragan Đilas i sadašnji Predrag Danilović, prvi čovek OKS Božidar Maljković.

Prisutni su bili i Nikola Peković, Novica Veličković, Duško Savanović, Dragan Tarlać, Mlađan Šilobad, Ivica Dačić i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Prisutnima se prvo obratio proslavljeni glumac Goran Sultanović, koji je predstavio bogatu biografiju Dude Ivkovića.

Vrlo emotivan govor održao je Predrag Danilović, koji je kroz suze jedva pričao.

„Kao predsednik KSS imam obavezu da naglasim da Savez ne bi bio to što jeste da nije Dušana Ivkovića. Istorija košarke je nezamisliva bez njega, i dalje se ubiru plodovi njegovog poluvekovnog rada. Sada, pošto sam veoma blizak prijatelj familije, prilično teško mi je ovo palo. Ponosan sam što sam za života njegovog rekao mu da ga volim i poštujem, i što ću ga celog života voleti, kao i njegovu porodicu. Poslednjih pet-šest meseci čuli smo se svaki drugi dan, viđao sam ga… Za svaku bitniju odluku, što se tiče košarke, prvo sam se s njim savetovao, sad teško. Uvek će biti moj selektor, iznad svega ljubav kao prema mom pokojnom ocu“, ispričao je Danilović.

Sa posebnim emocija govorio je i Željko Obradović.

„Otišao je čovek koji je meni biosve. Učitelj, mentor, prijatelj, kum. Sve. Njegovo nasleđe je ogromno, vaspitavao je i podizao veliki broj igrača, pomagao im da budu i bolji ljudi. Među njima sam i ja. Upoznao sam ga kasnih sedamdesetih godina. Biti Dudin igrač za mene je bilo neopisivo važno. Već tada me je odvajao u stranu i objašnjavao kako kao najstariji mogu na mlade i talentovane da utičem najpozitivnije. To je možda i najvažnije, i to i danas koristim u radu. Njegov humor je bio neverovatan. Velika škola koju ne zaboravljam“, počeo je Obradović.

Ispričao je i kako je imao strah dok mu je otkrivao da želi da završi karijeru i otisne se u trenerske vode.

„Najveće priznanje dao mi je kada mi je rekao da imam neverovatnu intuiciju, pazi sad, to meni kaže Duda. Zbog njegovih burnih misli često je reagovao burno, ali ko od nas nije preterivao. Uvek je bio spreman na razgovor, da se izvini“.

Ispričao je Obradović i jednu veoma zanimljivu priču.

„Bio sam trener Partizana ’92, sa velikim ponosom kao i sada. U trećoj utakmici izbacili smo Kinder iz Bolonje i prošli na fajnal-for. Vratili smo se u hotel, bar je bio zatvoren. Nama se pilo nešto, tipa kafa u četiri ujutru, otišli smo u sobu i našli mini bar a tamo ima kafe koliko hoćeš. Ničim izazvan je Duda u jednom trenutku na zidu sobe počeo da mi objašnjava rotaciju odbrane, ova preostala trojica nas gledaju u čudu, a on će: ‘Izvini burazeru, znaš o čemu se ovde radi?’. Čovek ga gleda u čudu, kaže mu – nema veze, daj još malo kafe… Iste godine pozvao me je da mu budem pomoćnik u reprezentaciji. Vrlo teška godina kada su nas izbacili sa Olimpijskih igara, tu tugu i plač igrača uvek ću pamtiti. Ipak, za tri godine smo uspevali da igramo prijateljske turnire uz pomoć grčkih prijatelja. Posle me je prvi put vodio i na buzuki… Nema čoveka koji me i sada u Grčkoj nije pitao za Dudu. Kume, ovde si zauvek i zauvek ćeš biti“, pokazao je na srce Obradović.

(N1, Nova.rs)