Скупштина Србије: Одржана комеморације легендарном кошаркашком тренеру Душану Дуди Ивковићу, присуствовали великани српске и европске кошарке; Жељко Обрадовић: Отишао је човек који је мени био све - учитељ, ментор, пријатељ, кум...

У Народној скупштини Републике Србије у понедељак је одржана комеморације легендарном кошаркашком тренеру Душану Дуди Ивковићу.

Душан Ивковић преминуо је у четвртак, 16. септембра, а биће сахрањен у уторак у подне у породичној гробници на Новом гробљу у Београду.

Комеморацији су, уз Ивковићеву породицу, присуствовали великани српске и европске кошарке међу којима су Драган Кићановић, Жељко Обрадовић, Светислав Пешић, Дејан Бодирога, Димитис Итудис…

Били су ту и представници Црвене звезде Филип Сунтурлић, Небојша Илић и Марко Кешељ, председник КК Партизан Остоја Мијаиловић, бивши председник КСС Драган Ђилас и садашњи Предраг Даниловић, први човек ОКС Божидар Маљковић.

Присутни су били и Никола Пековић, Новица Величковић, Душко Савановић, Драган Тарлаћ, Млађан Шилобад, Ивица Дачић и председник Србије Александар Вучић.

Присутнима се прво обратио прослављени глумац Горан Султановић, који је представио богату биографију Дуде Ивковића.

Врло емотиван говор одржао је Предраг Даниловић, који је кроз сузе једва причао.

„Као председник КСС имам обавезу да нагласим да Савез не би био то што јесте да није Душана Ивковића. Историја кошарке је незамислива без њега, и даље се убиру плодови његовог полувековног рада. Сада, пошто сам веома близак пријатељ фамилије, прилично тешко ми је ово пало. Поносан сам што сам за живота његовог рекао му да га волим и поштујем, и што ћу га целог живота волети, као и његову породицу. Последњих пет-шест месеци чули смо се сваки други дан, виђао сам га… За сваку битнију одлуку, што се тиче кошарке, прво сам се с њим саветовао, сад тешко. Увек ће бити мој селектор, изнад свега љубав као према мом покојном оцу“, испричао је Даниловић.

Са посебним емоција говорио је и Жељко Обрадовић.

„Отишао је човек који је мени биосве. Учитељ, ментор, пријатељ, кум. Све. Његово наслеђе је огромно, васпитавао је и подизао велики број играча, помагао им да буду и бољи људи. Међу њима сам и ја. Упознао сам га касних седамдесетих година. Бити Дудин играч за мене је било неописиво важно. Већ тада ме је одвајао у страну и објашњавао како као најстарији могу на младе и талентоване да утичем најпозитивније. То је можда и најважније, и то и данас користим у раду. Његов хумор је био невероватан. Велика школа коју не заборављам“, почео је Обрадовић.

Испричао је и како је имао страх док му је откривао да жели да заврши каријеру и отисне се у тренерске воде.

„Највеће признање дао ми је када ми је рекао да имам невероватну интуицију, пази сад, то мени каже Дуда. Због његових бурних мисли често је реаговао бурно, али ко од нас није претеривао. Увек је био спреман на разговор, да се извини“.

Испричао је Обрадовић и једну веома занимљиву причу.

„Био сам тренер Партизана ’92, са великим поносом као и сада. У трећој утакмици избацили смо Киндер из Болоње и прошли на фајнал-фор. Вратили смо се у хотел, бар је био затворен. Нама се пило нешто, типа кафа у четири ујутру, отишли смо у собу и нашли мини бар а тамо има кафе колико хоћеш. Ничим изазван је Дуда у једном тренутку на зиду собе почео да ми објашњава ротацију одбране, ова преостала тројица нас гледају у чуду, а он ће: ‘Извини буразеру, знаш о чему се овде ради?’. Човек га гледа у чуду, каже му – нема везе, дај још мало кафе… Исте године позвао ме је да му будем помоћник у репрезентацији. Врло тешка година када су нас избацили са Олимпијских игара, ту тугу и плач играча увек ћу памтити. Ипак, за три године смо успевали да играмо пријатељске турнире уз помоћ грчких пријатеља. После ме је први пут водио и на бузуки… Нема човека који ме и сада у Грчкој није питао за Дуду. Куме, овде си заувек и заувек ћеш бити“, показао је на срце Обрадовић.

(Н1, Нова.рс)