Сергеј Правосудов: Разочарање у Србију

Срби се, већином, заиста, добро односе према Русима. Ипак српска политичка елита и СМИ отворено (јавно) спроводе антируску позицију. Мени су објаснили, да је садашња политичка  елита Србије практично у пуном саставу састављена од људи, који су овом или оном степену повезани са спецслужбама САД, Велике Британије, Њемачке и других земаља. На ријечима су сви за Русију, будући да се то допада бирачима, али на дјелу спроводе политику у интересу својих налогодаваца. Практично сви стручњаци за политичку ситуацију у Србији говоре о томе да земљом у стварности управља америчка амбасада.

Један мој московски познаник је много година живио и радио у Србији. Ево шта је он испричао: „ У Србији је прошла моја младост, и требало би да тежим ка Србији, али тога нема. Уморио сам се од тога што Срби све вријеме причају о томе како они воле Русе, а када подијелиш с њима нешто заиста важно, тада они одмах отрче у америчку амбасаду, како би испричали све твоје тајне. Данас ћу радије отићи у Хрватску. Тамо теби неће говорити о љубави према Русима, али ти то и не очекујеш, зато се и не разочараш.“

Мене је још зачудила љубав Срба према Јевгенију Примакову, зато што је он у вријеме почетка бомбардовања окренуо свој авион над Атланским океаном и није отишао у САД.То је био симболичан гест, који није ништа измијенио у руској политици тога времена. Али Срби јако воле симболичке гестове. Они могу у вријеме фудбалског меча развити руску заставу и пјевати „Каћушу“, а потом изаћи на изборе и гласати за партију која води Србију у ЕУ. При том је покрет „Двери“, који је иступио против уласка Србије у ЕУ, и говорио о томе да је Србији неопходно да постане члан ЕАС и да се ослони на Русију, добио на изборима 2013. године свега 4% гласова. Вође Двери то објашњавају тиме што практично њихова партија није представљена у водећим србским СМИ. Ипак у ери интернета у то је тешко повјеровати.

Сада ћемо проговорити о руским пројектима Србији. Главна актива „Газпрома“ у Србији је компанија НИС.  У њу је инвестирано више од милијарде евра. Нафтнопрерађивачка предузећа НИС-а у Панчеву и Новом Саду 1999. године била су јако оштећена у бобардовању НАТО. Када је влада Србије одлучила да приватизује НИС западне компаније нису показале интересовање за модернизацију тих предузећа. Ствар је у томе да у Европи постоји веома много нафтнопрерађивачких предузећа која нису 100% искориштена. Западне компаније су рачунале да ће српска предузећа бити затворена будући да њихово гориво није одговарало стандардима ЕУ и онда би они почели продавати у Србији гориво довезено из других земаља. „Газпром“ није имао своје НЗП у Европи, стога је „Газпромњефт“ пристао да се бави модернизацијом српских компанија. Исход тога јесте да је компанија почела производњу горива квалитета ЕВРО-5, чији је обим сада сасвим довољан не само за задовољавање потреба саме Србије него и за извоз у сусједне земље (БиХ, Бугарску, Румунију итд.). Брзо се шири ван граница Србије и мрежа АЗС НИС.

Треба подвући да је до доласка „Газпрома“ НИС пословао са губицима. У моменту доласка „Газпрома“ дуговање су износили око 450 милиона евра, стога их је било потребно анулирати што је и урађено.

2013. године НИС је по први пут у дугом низу година платила дивиденде у износу од 25% чисте добити. „Гаспромњефту“ припада 56, 5 % акција НИС-а а остатак влади и грађанима Србије. НИС има велике планове у развоју бизниса. Посебно се велике наде полажу у предузећа у Новом Саду гдје се сада врши реконструкција усмјерена на организацију производње уникатних моторних уља. Очекује се да ће уникалност осигурати овој производњи широко тржишта пласмана: 25-30% ће се продавати у балканској регији, остало у другим државама Европе, СНГ, на Блиском Истоку, у Африци, Тусрској итд.

Није чудно да директор компаније К. Кравченко стално иступа за пријем Србије у ЕУ. Он није политичар него бизнисмен и јавно рачуна ка учвршивању позиција своје компаније на тржиштима земаља ЕУ. Ипак не треба заборавитио да још ниједну земљу нису примили у ЕУ до момента док она није постала члан антируског војног блока – НАТО. И европске корпорације нису усхићене због успјеха НИС-а. Због тога лидери ЕУ врше притисак на руководство Србије да би они натјерали Русе да оду из НИС-а а да предају компанију у руке неке велике европске корпорације.Тада би Србију вјероватно и примили у ЕУ.

У вези с тим нема ништа чудно у томе што српска влада стално повећава даџбине за НИС. 2013. НИС је уплатио у буџет Србије 120 милијарди динара (око 1 милијарде евра) директних и индиректних даџбина (32% више него у 2012. Години). За прво полугодиште ове године даџбине су веће за 17 % него за тај период прошле године. Послије побједе на парламнетарним изборима 2013. године А. Вучић је одмах захтијевао од руководства НИС-а да уплате више средстава за дивиденде, а не у инвестиције развоја. Али ако компанија не буде инвестирала у развој она ће брзо назадовати и почеће пословати са губицима, што аутоматски значи престанак плаћања дивиенде. Ове године влада Србије иницирала је преиспитивањее међународног уговора с Русијом и почела је разматрати процес приватизације НИС-а. Закључак ове анализе лако је предвидјети. Показаће се да је „Газпромљефт“ платио за НИС мало новца и да мора доплатити. То је начин да се „Газпромњефт“ потискује из бизниса.

Притом непрестано смањена рентабилност НИС-а и политички притисак неће дозволити „Гаспромњефту“ да прода своје акције по правој цијени.

У Бугарској је ситуација практично аналогна српској, просто овдје је засад мање инвестиција „Газпрома“. Зато, да би осигурао испоруке гаса у земље Јужне и Централне Европе, „Газпром“ гради гасовод Јужни ток. На територији Русије он је већ скоро завршен. Ускоро почиње монтажа цијеви по дну Црног мора. Више од свих за релаизацију овог пројекта требају бити заинтресовани Бугарска, Србија и БиХ будући да они немају никаквих алтернативних испоручилаца гаса. И шта видимо?

У односу на Јужни ток Србија и Бугарска воде аналогну политику. Оне не пристају да почну да граде гасовод до момента док не добију дозволу од  Европске комисије. Посебно чуди позиција Србије која није у ЕУ. Веома је велика вјероватноћа да ће ове зиме Украјина почети да узима гас из транзитних цијеви који је намијењен потрошачима у Бугарској и Србији. Испада да Европска комисија, скупа са властима Бугарске и Србије, жели да се Бугари и Срби смрзавају ове зиме због самовоље власти Украјине. Није тајна да су као резултат државног удара власт у Украјини преузели изабраници САД, који својом главном обавезом сматрају борбу против Русије. Русије је 90-тих преживјела веома тежак период: економија је доживјела колапс, број становника је опадао, земља се нашла на граници распада. Затим се ситуација постепено побољшавала. То се баш много не допада САД и њиховим савезницима у САД. Посебно их је узнемирило присаједињење Крима Русији. Они траже да Крим поново постане украјински, али је за присаједињење Русији гласало више од 90 % становништба Крима и њих је немогуће натјерати да гласају за враћање у састав Украјине. Посебно послије тога када су видјели да њихове рођаке и пријатеље у Доњецкој и Луганској области убијају украјински војници. Због тога су САД и њихови савезници одлучили да притискају Русију помоћу економских санкција (Срби врло добро знају како то изгледа).

Пројекат „Газпрома“, што се посебно добро види на примјеру НИС-а, нуди могућност развоја балканских земаља , а ЕУ им само нуди пропаст, што се веома добро види на примјеру Бугарске. Овдје су индустрија и пољопривреда у колапсу зато су људи и принуђени да раде у другим земљама за веома мале паре. Инжињери, љекари и научници раде као конобари, кућепазитељи, вртлари итд. Уосталом, највећи порески обвезник Бугарске је руски „Лукојл“ коме припада нафтнопрерађивачка компанија у Бугарској и мрежа АЗС. Ипак, руска компанија се овдје такође налази под јаким притиском власти што јој смета да се нормално развија. Огромну подршку економији Бугарске показују туристи из Русије. Није тајна да више од 400 000 руских породица имају куће и станове у Бугарској. Број становника Бугарске се нагло смањује: са 9 милиона из 1998. године на 7 милиона 2014. године. Ако се тако настави Бугари ће једноставно нестати. Један мој пријатељ Бугарин ми је да га је за вријеме посјете Русији највише поразио рекламни плакат који је позивао Русе да рађају више дјеце. Зачудило га је да влада плаћа мајкама 12  000 долара за рођење другог дјетета. У Бугарској је пропаганда усмјерена на то да људи мисле само на себе. Зашто губити вријеме и новац на дијете ако може отпутовати на одмор?

У Србији та тенденција још није тако примјетна. Овдје је 1994. број становника износи 7,7 милиона људи, а 2014. године 7,2 милиона. Али Србија засад још није члан ЕУ, све је још пред њом и геј параде и шоу транвестита. Сви знамо да није било Руса, десетине милиона који су изгунили у вријеме руско-турских ратова, I и II свјетског рата, Срба већ одавно не би било, у крајњој линији, православних Срба. Сачували би се само они који су прихватили католичанство и ислам. 1990. године Срби су нашли у себи снаге да воде рат за очување свога народа, али су изгубили зато што су против њих биле САД заједно са својим савезницима. Русија је била сувише слаба да би могла пружити помоћ. Заједно са Србима борили су се само руски добровољци. Данас српски добровољци ратују заједно са Русима на истоку Украјине. Ми имамо само један пут: или побиједити и преживјети заједно, или умријети поједначно.

(Аутор је кандидат историјски наука и директор Института националне енергетике)   

(Евроазија)