Sergej Lavrov: Globalna kriza je dokaz da se završava 500 godina dominacije Zapada

Danas se svet brzo menja. Ovaj proces se teško i nelinearno odvija. Katalizator ovih promene postala je globalna finansijska i ekonomska kriza koja je ubedljivo – čak i za one koji su u to sumnjali – demonstrirala da se radi o završetku 500 godina dominacije Zapada i stvaranju novog policentričnog međunarodnog sistema, koji odgovara realnostima u 21. veku a koji bi se oslanjao na svima poznata „pravila igre“.

U poslednjih godinu dana međunarodni odnosi su ušli u zonu turbulencije.

Sve je nasušniji zadatak praktične politike da ne dozvoli međucivilizacijske lomove, sukobe na etničkoj, kulturnoj i verskoj osnovi. Uprkos svemu, ne prestaju prekogranični izazovi i pretnje bezbednosti, kojima se možemo suprotstavljati samo solidarnim naporima međunarodne zajednice.

Globalna pomeranja koja su u toku doprinose formiranju fleksibilnijih neblokovskih mehanizama multilateralne saradnje, multivektorske mrežne diplomatije, zasnovane na ravnopravnosti i međusobnom uvažavanju interesa. Ovo otvara novi horizont mogućnosti za razvoj međunarodnih odnosa, očišćenih od intelektualne inercije i stereotipa hladnog rata, uz pragmatično sabiranje napora u traženju solidarnih deideologizovanih kreativnih odgovora na zajedničke izazove.

Njihovo nagomilavanje u međunarodnim odnosima tera vodeće države da rade u uslovima pozitivnog objedinjenog dnevnog reda.

Ovome može da posluži BRIKS – organizacija pet velikih zemalja sa intenzivno rastućim tržištima i sličnim pogledima na probleme sveta a koji je postao faktor od globalnog značenja.

Međunarodnoj zajednici danas su neophodni jasni orijentiri u radu na jačanju mehanizama za zajedničko globalno upravljanje. Uvereni smo da takvi orijentiri moraju biti, pre svega, poštovanje temeljnih normi i principa međunarodnog prava, jasan, strog i odgovoran odnos prema odredbama Povelje UN, jačanje uloge svetske organizacije kao foruma koji nema alternativu, koji ima potpuni mandat i opštepriznati legitimitet.

Potrebna nam je povećana efikasnost cele strukture i mehanizama UN u interesu adekvatnog reagovanja na najraznovrsnije savremene rizike i pretnje.

Upravo takav pristup mi protežiramo u kantaktima sa našim zapadnim partnerima. U odnosima sa NATO polazimo od toga da je Severnoatlantski savez realan faktor koji u mnogo čemu određuje bezbednost u evroatlantskom regionu i na našim granicama. U interesu je Rusije da saradnja sa NATO bude stabilna i predvidljiva.

Na redovnom zasedanju saveta Rusija-NATO u decembru 2011. godine na nivou ministara spoljnih poslova analiziran je tok izvršenja odluka koje su dogovorene na samitu u Lisabonu 2010. godine. Tada su lideri zemalja učesnica postavili zadatak izgradnje strateškog partnerstva zasnovanog na principima uzajamnog poverenja, transparentnosti i predvidivosti. Označena je i perspektiva stupanja u prostor mira, stabilnosti i za sve jednake bezbednosti u evroatlantskom regionu.

Nažalost, o celom nizu fundamentalnih pitanja koja dotiču bitne bezbednosne interese naših zemalja – zapadni partneri zasad još nisu spremni na ozbiljnu saradnju. U prvi plan izbija problem protivraketne odbrane.

Predsednik Medvedev je 23. novembra 2011. godine detaljno izložio naše viđenje problema PRO. Mi smo spremni za dijalog ukoliko budu uvaženi zakonski interesi svih strana. Nama su neophodne jasne garancije da instalirana protivraketna sredstva neće biti uperena protiv ruskog strateškog potencijala. Te garancije treba da budu zasnovane na objektivnim kriterijumima koji omogućuju da se oceni da li je sistem protivraketne odbrane, koji se stvara, u skladu sa proklamovanim ciljem – suprotstavljanjem ograničenim raketnim izazovima čiji se izvori nalaze van granica Evrope. Obična uveravanja da Rusija nema razloga da se brine nas ne zadovoljavaju.

Ne treba gajiti iluzije – ukoliko ruska zabrinutost ne bude uzeta u obzir – da će Rusija preduzeti adekvatne mere polazeći od razvoja situacije u svakoj etapi realizacije američkog faznog adaptivnog pristupa protivraketnom sistemu. Naš je glavni interes – očuvati stratešku stabilnost u uslovima izgradnje sistema protivraketne odbrane. Smatramo da za nalaženje međusobno prihvatljivog rešenja još ima vremena.

Za Rusiju je prioritet izgradnja odgovarajuće arhitekture bezbednosti zasnovane na kolektivnim i demokratskim načelima koji odgovaraju savremenoj realnosti.

Vojno-politički odnosi u evroatlantskoj zoni daleko su zaostali iza savremenih ekonomskih, tehnoloških, trgovinsko-investicionih i ostalih procesa koji jačaju našu međuzavisnost.

Svima nam je potrebna stabilnost i poverenje u vojnoj sferi koji i dalje u punoj meri imaju značaj svojevrsne materijalne baze bezbednosti. Na dnevnom redu je krajnje važno pitanje prenosa u pravno obavezujuću formu političkih deklaracija o nedeljivosti bezbednosti čitavog evroatlantskog regiona. To je suština ruske inicijative o sklapanju Sporazuma o evropskoj bezbednosti. Treba istaći da nedeljiva bezbednost nije jelovnik sa koga možete da izaberete jelo koje vam se svidelo a odustati od onoga koje vam ne odgovara.

Ova inicijativa se uklapa u našu logiku, a inicirana je pre godinu dana na samitu OEBS u Astani, gde je formulisan strateški cilj izgradnje evroatlantske i evroazijske zajednice bezbednosti koja bi se zasnivala na zajedničkim interesima i vrednostima, u prvom redu na principu nedeljivosti bezbednosti, a koji bi harmonično bio ugrađen u globalni sistem.

Smatramo da je obezbeđivanje vladavine prava ključni uslov za ostvarivanje napretka u tom pravcu. Ubeđeni smo da bi napuštanje ovog principa, ma pod kakvim nevinim izgovorima, neminovno vodilo slabljenju globalne i regionalne bezbednosti, rušenju temelja na kojem se zasniva sav sistem međunarodnih odnosa.

Mi ne skrivamo naš odnos prema događajima u Libiji i tome kako je NATO izvršavao odgovarajuće rezolucije Saveta bezbednosti UN. Kada su donošene te odluke u SB UN, mi smo računali da će biti obezbeđeno striktno poštovanje njihovog slova i duha. Međutim, operacija za obezbeđenje embarga na isporuke oružje i zabranjene zone letova pretvorila se u aktivnost obaranja režima sa šokirajućim finalom. Borbena podrška iz vazduha samo jednoj strani u građanskom ratu i stalna bombardovanja i raketiranja doveli su do mnogobrojnih žrtava među civilnim stanovništvom.

Zato imamo niz pitanja povodom izjava da su događaji u Libiji model za delovanje i u slučaju drugih sličnih regionalnih situacija. Neki političari naime tvrde da za odlučne vojne mere navodno nije ni potreban mandat SB UN. Ovakvo tumačenje „odgovornosti za zaštitu“ – što UN nikada nisu odobrile kao punopravnu koncepciju – stimuliše deo opozicije u zemljama koje je zahvatila kriza da se oslanjaju na stranu podršku silom. Ne želimo da verujemo da postoji zamisao da se Severnoatlantski pakt pretvori u „globalnog hirurga“, koji pokušava da realizuje radikalno mešanje svuda gde se odigravaju teški unutrašnji konflikti.

Spremni smo za uspostavljanje normalnih konstruktivnih odnosa sa SAD i imamo nameru da na osnovi uzajamnog uvažavanja tražimo prihvatljive puteve rešavanja svih problema. Mi polazimo od stava da je poboljšanje saradnje moguće na osnovu poštenja i predvidljivosti. Razume se, tempo kretanja na ovom putu direktno će zavisiti od toga koja se rešenja budu nalazila za teška pitanja koja su na dnevnom redu rusko-američkih odnosa. U prvom redu za problem američkog potencijala protivraketne odbrane u Evropi.

Među tradicionalnim prioritetima spoljnopolitičkog kursa Rusije je dalje produbljivanje strateškog partnerstva sa Evropskom unijom. Težimo da svoje odnose sa EU što više unapredimo, da ih podignemo na kvalitetno viši nivo i da obuhvatimo maksimalno širok spektar pitanja.

Rusija je spremna da preuzme svoj deo odgovornosti za stanje stvari u svetu. Održavanje konfliktnih žarišta i kriznih situacija ni u kojoj meri ne odgovara našim interesima, to odvlači resurse koji su neophodni za izgradnju maksimalno povoljnih spoljnih uslova za realizaciju kompleksne modernizacije zemlje, obezbeđenje njenog svestranog dinamičnog razvoja i maksimalno mogućeg povećanja konkurentnosti Rusije u svetskoj politici i ekonomiji.

Kao i naši zapadni partneri, i mi smo zainteresovani za što brže nalaženje rešenja za „krizne tačke“. Međutim, ukazujemo – a to pokazuje praksa – da metodi pritiska, uvođenja jednostranih sankcija ne mogu biti panaceja, da takvi metodi samo otežavaju nalaženje rešenja. U 21. veku, pri rešavanju konflikata, treba pridobijati zemlje za saradnju, a ne baviti se njihovom izolacijom.

Upravo ovim se rukovodimo u pristupu rašavanja pitanja iranskog nuklearnog programa oko koga i dalje traje međunarodna napetost. Mi se zalažemo da Iran najtešnje i u punoj meri sarađuje sa ekspertima Međunarodne agencije za nuklearnu energiju radi obnove poverenja međunarodne zajednice u isključivo mirnodopski karakter iranskog nuklearnog programa. Za nas su neprihvatljivi pokušaji da se situacija prenese iz pregovaračkog okvira u direktnu konfrontaciju uz nove sankcije i pretnje primenom vojne sile.

Za nas je od prioritetnog značaja da se ne dozvoli podrivanje režima neširenja nuklearnog oružja. Zalažemo se da Sporazum o neširenju nuklearnog oružja bude opšteprihvaćen i za stupanje na snagu Sporazuma o potpunoj zabrani nuklearnih proba.

Rusija ostaje otvorena za kontakte sa partnerima. Mi ne krijemo svoje misli i namere. Uvereni smo da je na ovoj oštroj krivini istorijskog procesa potrebno maksimalno iskoristiti mogućnosti saradnje povodom celog kompleksa pitanja radi traženja optimalnih odgovora na globalne izazove u 21. veku.

Zalog uspeha je dobra volja i objedinjavanje napora.

(Iz autorskog teksta šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova objavljenog u „Diplomatskom godišnjaku“ pod naslovom „Međunarodni odnosi u zoni turbulentnosti – gde su tačke oslonca?“)

Prevod Goran Šimpraga

(Fakti)