Početna strana > Hronika > Nasilje i mržnja ne sme biti naš put – povlačenje zakona će biti pobeda svih nas
Crkva i politika

Nasilje i mržnja ne sme biti naš put – povlačenje zakona će biti pobeda svih nas

PDF Štampa El. pošta
ponedeljak, 24. februar 2020.

Svetinje ne mogu i ne smeju da razdvajaju. One su uvek bile i moraju da budu mesto susreta, pomirenja, ne samo za nas hrišćane, već i za one koji drugačije veruju u Boga, kazao je večeras u Podgorici pred Sabornim hramom iguman Visokih Dečana, arhimandrit Sava Janjić.

Kako izveštavaju mediji, ali oni koji prenose preko društvenih mreža, u Podgorici, te u drugim gradovima širom Crne Gore, večeras se okupio rekordan broj onih koji već treći mesec protestuju protiv Zakona o slobodi vjeroispovesti, koji nazivaju antizakonom i diskriminatorskim. Procene o broju učesnika u litijama za Podgoricu se kreću od 50.000 do 70.000, a neki čak izveštavaju i o većem broju.

Iguman je kazao da “domaćin u svojoj kući ne može biti podstanar”, te da se u odbrani svetinja brani ne samo vera, već i dostojanstvo.

Pozvao je crnogorsko rukovodstvo da, kako je kazao, savesno i razumno razmotre novonastalu situaciju, te da zajedno sa episkopima i narodom pronađu put koji će sačuvati vladavinu prava i zakona i učvrstiti mir.

Bilo kakvo nasilje, i mržnja, ne sme biti naš put, poručio je.

“Da nikada više ne ustane brat na brata, ili komšija na komšiju. To možemo i treba da uradimo što pre i to, i samo to će biti pobeda svih nas”, istakao je.

“Naš podvig nije borba koja se zasniva na pobedi i na sukobima i ne dao Bog – na nasilju. Zlo i nasilje se ne mogu pobediti zlom, tako se zlo samo umnožava. Mržnja se ne može pobediti mržnjom. Zemaljske pobede uvek imaju pobednike i pobeđene i to se menja stalno, od Kaina i Avelja do danas. Naša pobeda mora da bude pobeda svih. Pobeda u kojoj nema ni pobednika ni pobeđenog, u kojoj jedni i drugi i treći, prepoznajemo istinu i pravdu i dobrotu i čestitost, skidamo sa očiju mračni povez koji nam ne da da vidimo istinu”.

U Crnoj Gori boravi i episkop Raško-prizrenski Teodosije, koji je bio u litijama u Bijelom Polju, uz vladiku Joanikija, iguman Draganca Ilarion u Beranima, kao i hor prizrenskih bogoslova koji su učestvovali u programu pred Sabornim hramom.

U nastavku objavljujemo govor dečanskog igumana u celosti:

„Braćo i sestre, pomaže Bog,

Donosim vam pozdrave i blagoslove našeg episkopa Teodosija, dečanske bratije, našeg sveštenstva i vernog naroda, monaštva. Donosim vam pozdrave sa kosovskih žitnih polja i metohijskih vinograda. Donosim vam pozdrave iz Gračanice, patrijaršije iz Prizrena carskoga, iz Deviča, iz Đakovice junačke, gde naše tri sestre čuvaju oganj vere i strpljenja. Pozdravi iz našega Kosovskog Pomoravlja, širom našeg Kosova i Metohije. Svi smo sa vama.

Večeras ste svi sabrani širom Crne Gore, i ovde u Podgorici, u Nikšiću, Pljevljima, u primorju, u brdima…

Svuda smo zajedno. Sve nas drži jedna vera, jedna istina, jedan Gospod Isus Hristos i koji nas okuplja i koji nam daje snage.

Divimo se vašoj ustrajnosti, vašem dostojanstvu koji već dva meseca pokazujete na ovim molitvenim skupovima. Svima ste nam primer i nadahnuće.

Samo nastavite. Ostanimo zajedno.

Ovde smo braćo i sestre sa jednim razlogom opet – da branimo svetinje! Šta su to svetinje za nas?

Jesu li to samo građevine, umetnička dela, kulturna baština? Ne! Mnogo više od toga za nas braćo i sestre. Svetinje su naši svetionici u ovom svetu koje svetle kao orjentiri u mraku i ukazuju nam na put Božji, na put spasenja. One nama govore ko smo bili, šta jesmo i šta treba da budemo.

Svetinje su iznad svega izraz naše žive vere, ljubavi onih koji su ih podizali i koji su se u njima vekovima molili.

Braneći svetinje, braćo i sestre, branimo svoj dom, svoje kuće, svoje porodice, svoje ime, svoj jezik, svoje dostojanstvo, sve ono što nas čini onim što jesmo.

Zato su nam, zato i zato, uvek važne svetinje, ne samo na Kosovu i Metohiji, nego i ovde u Crnoj Gori i svuda gde naš bogoljubivi narod živi.

Svetinje su za nas zalog svetosti, a svetost nije samo neko natprirodno svojstvo, već ono za šta smo stvoreni od Boga. Svetitelji su bili ljudi kao i mi, ali kroz njihova dela se projavljuje onaj koji je jedini svet, jedini Gospod Isus Hristos.

Svetinje ne znače samo stvoriti velika dela i čuda, već pre svega prepoznati u svakom čoveku svetost Božju, lik Božji, kao što reče jedan mudar čovek, prepoznati orla u jajetu, leptira u gusenici, svetitelja u grešniku.

Zato nas svetinje ne mogu i ne smeju razdvajati. One su uvek bile i mora da budu mesto susreta, mesto pomirenja, ne samo za nas hrišćane, već i za one koji drugačije veruju u Boga.

Manastir Visoki Dečani u kojem sam udostojen da služim kao iguman, već 700 godina je star i nikada ne bi opstao da nije svedočio tu svetost, da Sveti Kralj Stefan Dečanski nije činio čuda i dobrodetelji svim ljudima dobre volje koji su mu prilazili, da nismo u najtežim vremenima pružili ruku svakome ko strada, bez obzira na veru i na jezik.

I danas Dečani i sve naše svetinje svetle i hrišćanima i muslimanima i svima koji otvore svoje oči za tajnu lepote i premudrosti Božje.

Ali danas braćo i sestre, neki bi da svetinje vide samo kao kulturno-umetnička dobra, kao muzeje, a ne kao mesta molitve i Božje domove. Upravo u tome je ovaj nesrećni zakon sporan, jer svetinje, koje su vekovima bile duhovna utočišta i uteha našem narodu u Crnoj Gori, neki bi da pretvore u državno vlasništvo koje crkva navodno može da koristi samo kao podstanar

Ali danas braćo i sestre, neki bi da svetinje vide samo kao kulturno-umetnička dobra, kao muzeje, a ne kao mesta molitve i Božje domove. Upravo u tome je ovaj nesrećni zakon sporan, jer svetinje, koje su vekovima bile duhovna utočišta i uteha našem narodu u Crnoj Gori, neki bi da pretvore u državno vlasništvo koje crkva navodno može da koristi samo kao podstanar.

Mi nismo i ne možemo da budemo podstanar. Domaćin u svojoj kući ne može biti podstanar i zato smo ovde da dignemo svoj glas i kažemo još jednom: Ne damo svetinje! Ne damo svetinje, jer ne damo svoju veru, ne damo svoje ime, ne damo svoje dostojanstvo!

Upravo kao mesta molitve, naše svetinje su ne samo naše, već i svih ljudi dobre volje, jer kada se sa verom saberemo, na liturgiji, u litijama, nema tu partija, nema tu podela. Svi smo sjedinjeni u Bogu koji nas sabira u ljubavi. U tome je braćo i sestre tajna crkve.

Nisu crkva samo sveštenici i monasi. Ceo svet je pozvan da postane dom Božji. Crkva je kao mnogoplodno drvo koje daje hlad svima koji dođu pod njega da se odmore. Crkva su ove litije u kojima liturgija se prenosi na ulice i trgove u radosti i pesmi. Crkva je, gledano, svaki čovek koji prepozna u sebi i drugima lik Božji. Crkva je svaki cvet, i vascela tvar i hram božji koji svedoči premudrost onoga koji ga je sazdao.

Zato je Bog naš uzeo telo i došao među nas, da nas učini svojima, da nam vrati izgubljeno dostojanstvo, da podeli radost sa svima nama i da u toj radosti razumemo da nismo pozvani da živimo kao sebični individualci koji se stalno svađaju, već kao braća, kao deca Božja u Hristu sabrana, duhom svetim osveštana.

Naš podvig, braćo i sestre, nije borba koja se zasniva na pobedi i na sukobima ili, ne dao Bog – na nasilju.

Zlo i nasilje se ne mogu pobediti zlom, tako se zlo samo umnožava. Mržnja se ne može pobediti mržnjom.

Zemaljske pobede uvek imaju pobednike i pobeđene i to se menja stalno, od Kaina, Avelja do danas. Naša pobeda mora da bude pobeda svih. Pobeda u kojoj nema ni pobednika ni pobeđenog, u kojoj jedni i drugi i treći, prepoznajemo istinu i pravdu i dobrotu i čestitost, skidamo sa očiju mračni povez koji nam ne da da vidimo istinu. Za takvu pobedu treba duhovno da vojujemo i do god se budemo držali nje, niko neće izgubiti, već ćemo ponovo naći jedni druge kao svoje, kao braću.

I zato sa ovoga mesta pozivamo još jednom sve one koji su odgovorni u ovoj zemlji, da savesno i razumno razmotre novonastalu situaciju, da nađu zajedno s našim episkopima i narodom put koji će sačuvati vladavinu prava i zakona, koji će učvrstiti mir, da nikada više ne ustane brat na brata, ili komšija na komšiju. To možemo i treba da uradimo što pre i to, i samo to će biti pobeda svih nas.

A do tada, naše je da ovim molitvenim skupovima i litijama palimo svetla i ukazujemo na istinu i pravdu i odagnamo laž i nepravdu.

U našem manastiru Visoki Dečani postoji freska Hristos sa mačem, na njoj piše da je to reč istine. Istina koja pobeđuje nepravdu i laž. To nije oružje braćo i sestre, jer ko se mača latio, od mača će poginuti, kako nas uči Sveto pismo

U našem manastiru Visoki Dečani postoji freska Hristos sa mačem, na njoj piše da je to reč istine. Istina koja pobeđuje nepravdu i laž. To nije oružje braćo i sestre, jer ko se mača latio, od mača će poginuti, kako nas uči Sveto pismo.

Zato bilo kakvo nasilje, i mržnja, ne sme biti naš put!

Istinom, pravdom, pesmom i mirnim krsnim hodovima, osmehom dece, mi sledujemo samo našem Gospodu koji naš uči da treba da budemo svetlost svetu i so zemlji.

Zato braćo i sestre, upalimo naše svetiljke i odagnajmo mrak neistine, predrasude, straha i gorčine. Odagnajmo iz srca našeg svaku netrpeljivost i gnev, projavimo slobodu i istinu i Bog će nam svima pomoći. I onima koji su ovde i onima koji nisu ovde sa nama.

Kada upalimo te svetiljke, u toj svetlosti videćemo lica jedni drugih, videćemo svoga bližnjega i razumeti da nema radosti, ni mira, ukoliko naša pobeda ne bude pobeda bratske ljubavi i svega onoga što su najveći sinovi ovih planina i krša svedočili: Sveti Petar Cetinjski, Sveti Vasilije Ostroški. Veliki svetitelji širom Crne Gore gradili su ove svetinje, gradili su ove podsetnike našeg puta i istine, da budu mesto susreta sa Bogom, jednih sa drugima, mesta koja nas uče istinskom ljudskom dostojanstvu.

Bog neka vas blagoslovi. Mir božji blagoslov Sveti kralj Stefan Dečanski, i svih svetih koji su prosijali na prostorima Kosova i Metohije, i svuda po svetu, da budu sa svima vama.

Amin Bože daj“.

(KoSSev)