Sanda Rašković Ivić: Vučić ima „sindrom bicikliste“ – one ispod gazi kao pedale, a pred moćnijima savija kičmu

Predsednica Demokratske stranke Srbije i psihijatar objašnjava zašto podržava odluku predsednika Tomislava Nikolića da sa Vojskom Srbije prisustvuje proslavi Dana pobede nad fašizmom u Moskvi, zašto se ministri u vladi toliko plaše premijera Aleksandra Vučića i zbog čega se nedavno politički razišla sa bivšim šefom svoje stranke, Vojislavom Koštunicom.

Vučić je strog prema građanima, a prema zapadnim diplomatama prilično servilan. Je li to ono što se u psihologiji naziva “sindromom bicikliste”?

Govorite o tipu ličnosti koji je, tamo gde oseti da može, veoma oštar, netolerantan, spreman da sankcioniše svaku i namanju grešku; istovremeno, u kontaktima sa ljudima koji su hijerarhijski iznad njega ponaša se više nego servilno. Dakle, u jednoj prilici do izražaja dolazi grandiozni ego, u drugoj slepa poslušnost. Da, u psihologiji se takvo ponašanje naziva “sindromom bicikliste”: one ispod vas gazite kao pedale; pred onima koji su iznad imate pognutu glavu i savijenu kičmu.

 “Ovom zemljom Aleksandar Vučić vlada pomoću straha; od svojih ministara, saradnika i građana koji ga se plaše zahteva slepu poslušnost. Kod Vučića, naprosto, nema dijaloga. Ukinuo ga je. On je mera stvari; on sudi, on presuđuje, on donosi odluke… Ostali su tek puki statisti”.

Kako to da ovo o čemu govorite ne prepoznaju ne samo građani Srbije, nego i građani i političari ostalih zemalja nastalih raspadom SFRJ? Koliko puta ste samo čuli: e, da je nama jedan Vučić?

Građani u Vučiću prepoznaju strogog oca koji im uliva kakvu-takvu sigurnost; sa tim se modelom lako identifikuju… U tipično šešeljevskom, radikalskom maniru, Vučić se javnosti obraća strogo, ostavljajući utisak da ni jednog momenta ni po jednom pitanju nema dilemu. Kod njega nećete zapaziti bilo kavu intelektualnu sumnju u smislu “moglo bi da bude”, “možda će”, “pod uslovom” i slično; ne. Sve je “ili-ili”; čvrst stav koji građanima sugerira – rešiću umesto vas.

U društvima sa slabom demokratskom tradicijom kakva su naša postjugoslovenska takve manipulativne poruke, kažem, uvek nailaze na odličan prijem. Jer, ko bi u starim i ozbiljnim demokratijama bio impresioniran nepristojnim, grubim ponašanjem, javnim ponižavanjima i vikom na ministre, na novinare, na “neposlušnu” javnost uopšte?!

Uzgred, i teorija i praksa pokazuju da su ličnosti koje nastupaju sa tom dozom agresivnosti, koje prete, koje javno “treniraju strogoću”, neretko duboko nesigurne. Jer, čovek koji je u sebe siguran obično je blagorodan, tolerantan: budući jak iznutra, nema potrebu da javno manifestuje svoju unutrašnju snagu.

Kada spominjete manipulativne poruke, na šta konkretno mislite?

Ako je ova vlast uopšte uspešna u bilo kojoj oblasti, onda je to u manipulacijama. Manipulišu za medalju!… Prvi put u istoriji srpskog naroda dogodilo se da ljudi glasaju za čoveka i za stranku za koje deo društva veruje da je izdajnička. I to ne samo zbog odnosa koji imaju prema Kosovu i Metohiji, zbog prihvatanja Briselskog sporazuma, nego i zbog najave prodaje Telekoma, za koju će im, čujem, privatizacioni savetnik biti Toni Bler; zbog IPAP sporazuma koji je puzajući uvod ulaska Srbije u NATO; zbog protivustavnog smanjenja penzija i plata; zbog prodaje železare Smederevo… Sve su to stvari koje znače direktnu izdaju principa za koje su se, i kao političar i kao stranka, ti ljudi nekada zalagali.

Zanimljivo, u svim ovim događajima Vučić je nekako stalno “nevin”: tek je, kaže, došao na vlast, iako svi veoma dobro znamo da njegov mandat praktično ulazi u četvrtu godinu. I, šta je za to vreme uradio? Građane je do te mere ponizio da oni danas ne žive, nego – preživljavaju, svakodnevno brinući o tome kako da nahrane decu. Kada čoveka dovedete u takvo egzistencijalno stanje, on više nema ni snage ni vremena da dublje ponire u veliku politiku, da tumači političke nijanse i manipulaciju o kojoj govorim. Pritom, zahvaljujući činjenici da je, kao vrhovna vlast, uspeo da za četiri godine dodatno tabloidizira politiku, tužilaštvo, pravosudni sistem, policiju, Vučić građanima, kao u rimskim arenama, povremeno “baci” hapšenje nekog od političara, od ministara ili tajkuna, objašnjavajući naširoko ko je od njih koliko novca pokrao. Hleba i igara! S tim što je hleb u međuvrenu – ukinut.

Nažalost, građani takvu politiku još uvek podržavaju

Nedavno je ambasador SAD u Beogradu Majkl Kirbi rekao kako je srpsko društvo prilično “šizofreno”…

Izjava američkog ambasadora više je nego skandalozna. Mislim da je krajnje vreme da i američki i svi ostali strani ambasadori u Beogradu prestanu da se ponašaju kao namesnici i da se vrate u svoje ambasade. Uostalom, zar upravo američka politika, koja je Beograd terala da uđe u pregovore sa Prištinom i da potpiše pravno obavezujući sporazum, nije Srbiju dovela u takvu situaciju? Podsećam da je po Rezoluciji 1244 Priština deo Srbije i SAD su, u tom smislu, Beograd naterali da pregovara sam sa sobom. Što jeste šizofreno.

Rezolucija 1244 u realnosti odavno ne postoji. U međuvremenu, kao što znate, Kosovo je priznalo veliki broj zemalja Evrope i sveta.

Pre svih tih priznanja, SAD je Srbiju gurala u pregovore sa Prištinom. O tome govorim, o toj šizofrenoj situaciji…

Kada sam čula izjavu ambasadora Kirbija, setila sam se sada već čuvene ocene vašeg oca, psihijatra Jovana Raškovića, o tome da su Srbi “lud narod”.

Ta rečenica ne samo da je istrgnuta iz konteksta, nego je i zloupotrebljena. I to zahvaljujući Slavenu Letici koji je razgovor Franje Tuđmana sa mojim ocem najpre tajno snimao, a zatim ga i objavio. A šta se zapravo dogodilo? Tokom susreta o kome govorim, moj otac je tadašnjeg predsednika Hrvatske upozorio na to da se ne igra sa Srbima, jer su oni, kako je rekao, “lud narod” koji lako gine za svoje ideale. Od cele rečenice je, u cilju diskvalifikacije mog oca koji je, kao lider Srba u Hrvatskoj, uživao veliki ugled, ostala navodna ocena koju citirate. I koja je kasnije poslužila da bi se moj otac kompromitovao.

Ali, vratimo se izjavi ambasadora Kirbija… Kao što znate, i sama sam jedno vreme bila ambasadorka Srbije u Rimu i nikada mi nije palo na pamet da javno komentarišem unutrašnjepolitičke prilike u zemlji domaćina. Tako nešto bilo bi ne samo neprimereno i neučtivo, nego i sa stanovišta diplomatske etikecije nedopustivo.

Iako se izjava ambasadora Kirbija ne može smatrati ni pristojnom ni diplomatskom, ipak, ima li u njoj istine? Jer, ako uzmete u obzir zalaganje predsednika Tomislava Nikolića za tešnje veze sa Rusijom i politiku premijera Vučića koja ide u pravcu približavanja Srbije EU, šta je to onda ako ne šizofrena politika državnog vrha?

Politika koju vode predsednik Republike i predsednik Vlade zaista podseća na raštimovani orkestar: jedan Srbiju navodno vuče ka Istoku i Rusiji, dok drugi zemlju bezglavo gura ka EU. Prihvatajući, pritom, sve uslove koji se pred ovu državu postavljaju. Ako me pitate za stav stranke na čijem sam čelu, reći ću vam da smo skloniji politici predsednika Nikolića. Naročito kada je, recimo, reč o njegovoj odluci da prisustvuje predstojećem obeležavanju Dana pobede nad fašizmom u Moskvi. Sa tom odlukom je, prema pisanju beogradskih medija, u internim dogovorima sa Kabinetom predsednika Republike bio saglasan i sam premijer Vučić. Koji, javno, sada o tome ne želi da kaže ni reč. Ni jeste ni nije… Ipak, zašto podržavamo odluku predsednika da sa Vojskom Srbije prisustvuje paradi u Moskvi? Zato što je reč o obeležavanju velikog datuma – sedamdeset godina od pobede nad fašizmom, pa je na toj paradi naša vojska zaslužila da maršira.

Ali, niti je vojska Rusije nekadašnja pobjednička vojska SSSR-a, niti se Vojska Srbije naslanja na tradiciju Titovih partizana i antifašista. Naprotiv: obe vojske doživljavaju se kao agresorske – jedna u Ukrajini, druga u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini devedesetih.

A, ne, ne, ne slažem se sa vama. Niste u pravu. Srpski narod nalazi se i uvek se nalazio na strani antifašizma. Danas, kao i pre sedamdeset godina. Uostalom, neće biti da je sva odgovornost i sva krivica za raspad SFRJ na leđima Srbiji i JNA. Jer, nisu ostali narodi sedeli skrštenih ruku i čekali šta će se dogoditi. Te stavri ne smeju se posmatrati crno-belo… Drugo je to što su okolnosti u kojima se ove godine održava parada u Moskvi različite u odnosu na one od pre sedamdeset godina. Ipak, reč je, ponavljam, o proslavi sedamedeset godina pobede nad fašizmom i nacizmom, gde je Srbiji, kao delu velike pobedničke antifašističke koalicije, uvek bilo mesto.

Čini mi se da je Titova Jugoslavija bila deo te velike koalicije.

Srbija je bila njen deo. U tom ratu, srpski narod dao je najviše žrtava.

To je tačno.

Videli ste da Zapad, iz čisto političkih razloga, bojkotuje obeleževanje Dana pobede u Moskvi. Da je reč o nekim drugim, a ne političkim razlozima, ne bi taj isti Zapad danas podržavao ukrajinski Desni sector koji se javno deklariše kao fašistički. U tom smislu, verujem, dakle, da je Srbiji, njenom predsedniku i njenoj vojsci 9. maja mesto u Moskvi.

Ovakvom predsedniku i ovakvoj političkoj strukturi zaista je mjesto pored Vladimira Putina. Ali, kako mislite da građani čitaju tu politiku “i Rusija i EU?

Prvo, niko od nas ne zna kakvu politiku zastupa premijer Vučić, budući da on uporno odbija da se direktno izjasni o svom odnosu prema Rusiji. Umesto toga, Vučić se sa jedne strane kune u EU, dok sa druge veoma dobro zna da je Brisel danas oštro protiv politike Kremlja i predsednika Vladimira Putina. Naravno, činjenica je da tako (ne)definisana politika kod građana Srbije izaziva dodatnu konfuziju, u smislu da ne znaju za šta se u stvari zalaže državni vrh zemlje… Iako se nas dve ne moramo i ne možemo složiti oko predstojeće parade u Moskvi, ruske i srpske vojske, sigurna sam da ćemo se lako saglasiti da je politika Srbije koja se svodi na takozvano sedenja na dve stolice, na floskulu “i Rusija i EU” praktično neodrživa. I to na isti način na koji je bila neodrživa politika bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića “i Kosovo i EU”.

Bude li bila dovedena u situaciju da mora da bira, šta će izabrati Srbija, šta mislite?

Vučić će izabrati EU, za Nikolića nisam sigurna. Što bi, na unutrašnjepolitičkom planu, ne samo moglo da izazove podelu unutar Srpske napredne stranke, nego bi moglo i produbiti političku nestabilnost u zemlji.

Koga bi u tom slučaju podržala Vaša stranka?

Demokratska stranka Srbije se 2012. već jednom opekla dajući podršku Tomislavu Nikoliću na predsedničkim izborima. U tom smislu, prihvatam da snosimo deo odgovornosti zbog toga što Srbijom danas vlada ovakva politička struktura. Doduše, moram da kažem da je DSS, pre odluke da svoje članove i simpatizere pozove da u drugom krugu predsedničkih izbora glasaju za Nikolića, sa njim napravila dogovor oko tri ključne stvari: odnos prema KiM, odnos prema Ustavu Srbije i raspisivanje referenduma o eventualnom ulasku Sebije u EU. Naravno, sve tri ključne tačke su izigrane, pa će Demokratska stranka Srbije, u slučaju da dođe političkog rascepa unutar najveće vladajuće stranke, ovoga puta ipak izabrati mesto u gledalištu.

Što ne znači da nemate stav o ključnoj političkoj dilemi – EU ili Rusija?

DSS se zalaže za slobodnu, suverenu i demokratsku Srbiju; za Srbiju koja pripada sebi; za Srbiju u Evropi koja se prostire od Lisabona do Urala.

Šta to konkretno znači?

Reč je o takozvanom panevrospkom prostoru koji obuhvata deo starog kontinenta od Atlantika do Urala i u kome Srbija ne bi bila tretirana kao evropska periferija; naprotiv. U vrednosnom i civilizacijskom smislu, panevropski prostor podrazumeva onu Evropu koja je nezamisliva bez Čehova, Tolstoja, Čajkovskog, Kandinskog, Nikite Mihalkova… Nije sporno da je EU napravljena iz najboljih pobuda, iz namere da se pomire dva naroda iza kojih se vekovima vukao krvavi trag; međutim, na tom mestu danas se nalazi superdržava, otuđena i od zemalja i od naroda. Takva Evropa svedena je na briselsku administraciju koja, da paradoks bude veći, najviše podseća na nekadašnju administraciju SSSR-a. Gotovo svi evropski narodi i građani danas se bune protiv takve administracije i njenih komesara koji se biraju ne zna se na koji način i kako.

Je li Vas uvredila odluka Vojislava Koštunice da, nakon što ste izabrani predsednicu stranke čiji je on bio osnivač i lider duže od dve decenije, napusti DSS?

Taj odlazak me nije uvredio, on me je povredio. Koštunici sam uvek bila lojalan i korektan saradnik, uvek ga branila kada ga je javnost za nešto neosnovano napadala… Cenim ono što je Vojislav Koštunica učinio dok je bio na čelu DSS-a i verujem da ćemo, kada prođe vreme, svi imati bolju sliku onoga što se nedavno dogodilo, a što je Vojislava Koštunicu navelo da napusti DSS. Sigurna sam da će jednoga dana ta slika biti dosta drugačija. I njegova o meni, i moja o njemu.

Bosanskohercegovački nedeljnik „Dani“,

(DSS)