RTS: Tako je govorio Handke

 Skoro punih trideset godina je prošlo otkako je Peter Handke napisao prvi tekst na temu ratova i raspada Jugoslavije, i punih četvrt veka otkako je objavio putopis „Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju“, koji je izazvao veliku polemiku u zapadnim medijima i pokrenuo talas optužbi i uvreda na račun pisca i koji je kulminaciju imao 2019. kada je Handkeu dodeljena Nobelova nagrada za književnost. Optužbe i uvrede su s novim žarom obnovljene povodom Handkeove posete Republici Srpskoj i Srbiji. Objavljujemo odlomke iz dva Handkeova eseja iz 1991. i 1996. godine, koji su pored ostalih napisanih na temu raspada Jugoslavije uvršteni u knjigu "Istorija iza pripovesti – eseji o Jugoslaviji" (izdanje Prometeja i RTS-a, 2020)

(jul 1991)

Navedeno je sijaset razloga za posebnu, ustavo­tvornu državu, zvanu „Republika Slovenija". Ali da bi mi ti razlozi bili pojedinačno zamislivi, ili shvatljivi, ili pristupačni, morao bih najpre da ih vidim; uz imenicu „razlog" može, bar za mene, da ide samo glagol „videti". A ja ne vidim razlog, ni jedan jedini - čak ni u takozvanom „velikosrpskom tenkovskom komunizmu" - za državu Sloveniju; ona za mene nije ništa do zgotovljena činjenica. A isto tako ne vidim razloge za „državu Hrvatsku". Ta druga činjenica me se, doduše, manje tiče (premda nisam ni u to sasvim siguran). Na zemlju Sloveniju i dva miliona glava slovenačkog naroda, opet, gledam kao na jednu od malobrojnih stvari koje mi pripadaju, posredstvom prisvojne zamenice „moj"; ne kao stvar koju posedujem, nego kao stvar moga života.

Time ni u kom slučaju ne izigravam „Slovenca". Doduše, rođen sam u selu u Koruškoj, gde su, svojevremeno, u toku Drugog svetskog rata, još uvek najbrojniji - zapravo svi! - bili austrijski Slovenci, i saobraćali su međusobno na odgovarajućem narečju, a moja majka je, prevashodno pod uticajem starijeg brata koji je tamo, s one strane granice, u jugoslovensko-slovenačkom Mariboru studirao voćarstvo, videla sebe u svojim devojačkim danima kao jednu iz onoga naroda (kasnije, posle rata, samo još „između ostalog"); ali moj otac je bio nemački vojnik, i nemački je postao moj jezik, zahvaljujući prvim danima detinjstva u Istočnom Berlinu, i posle, na drugi način, zahvaljujući detinjstvu u starom slovenačkom selu koje je „s vremenom" sve više nestajalo i gubilo se, i koje su i sami njegovi stanovnici na kraju samo još posprdno zvali „Stara Vas"; detetu iz nemačkog velegrada su ti slovenački pra-glasovi zvučali u ušima grozno, ponekad je čak i svoju rođenu majku zbog toga ućutkivalo, upravo nju. (...)

Iz Handkeove beležnice: Moliva na slovenačkom

...Slovenija je za mene uvek bila deo velike Jugoslavije koja je počinjala južno od Karavanki i završavala se daleko dole, na primer na Ohridskom jezeru, kod vizantijskih crkava i islamskih džamija pred Albanijom, ili u makedonskoj ravnici pred Grčkom. I upravo ta očita slovenačka samostalnost, kao i ona drugih južnoslovenskih zemalja - samostalnost kojoj, činilo se, nikada nije bila potrebna posebna državnost - doprinosila je, u mojim očima, tom razumljivom-po-sebi velikom Jedinstvu. Ono nije postojalo samo geografski, na primer u kraškom krečnjaku koji se protezao od planine Trstelj, severno od Trsta, naniže preko celokupnog dinarskog masiva, nego takođe, posebice i upravo: i istorijski. Dva datuma behu u ovom veku, verovao sam, ono što je te tako različite južnoslovenske narode ujedinilo i što ih je moralo Trajno održati ujedinjenim: njihovo neprinudno, za mnoge čak entuzijastičko ujedinjenje 1918, posle kraja Habzburške monarhije, u sopstveno carstvo u kome pojedinačne zemlje prvi put nisu više morale da budu kolonije u senci a njihovi pojedinačni jezici robovska domunđavanja; i onda, u Drugom svetskom ratu, zajednička borba naroda Jugoslavije, pa i različitih stranaka i onih oprečnih poimanja sveta - izuzimajući gotovo jedino hrvatske fašiste, ustaše - protiv Velike Nemačke.

(Redovno sam u slovenačkim selima viđao manje grupe starijih muškaraca kao svedoke istorije sasvim drugačije od naše nemačke i austrijske, istorije upravo te Velike Jugoslavije otpora, i zavideo sam Jugoslaviji - drugačije ne mogu to da kažem - baš zbog te njene istorije.)

Tokom poslednjih godina, međutim, što sam češće odlazio u Sloveniju širila se tamo sve više neka nova povest. Nova? Bila je to ona priča o „Srednjoj Evropi", stara, ali s vremenom ponovo oživljena. Za razliku od povesti ćutljivih veterana, nju su sada, umesto onih sporadičnih pripovedača, kazivale grupe govornika, manje-više vrlo bučne. Ili: i sada, za priču „Srednja Evropa", najpre su postojali pripovedači, ali u međuvremenu su njihova mesta zauzeli gotovo isključivo govornici; ili: ti negdašnji pripovedači, ponekad moji prijatelji, sami su, promenivši se do neprepoznatljivosti, preuzeli ulogu govornika. A pre svega je to istorizujuće govorništvo, koje se oglašavalo iz mnogih usta, u novinama, mesečnicima, na simpozijumima, bilo ono što je gostu Slovenije svaki put sve jače odmicalo zemlju Stvari u pomenutu ne-stvarnost, ne-pojmljivost, ne-prisutnost.

Ne, nije, na primer, Slovenija za mene, politički gledano, pre toga bila „Istok". I nikada mi ona nije, ako je prema stranama sveta to i tačno, bila na jugu; nije, za razliku od Italije, bila južna zemlja (pa ni u Hrvatskoj, ni u Srbiji, ni u Crnoj Gori, nisam se nijedanput osetio „na jugu"). Isto tako nije ni u Jesenicama, ni u Dravogradu, ni u Murskoj Soboti već počinjao „taj Balkan", iako su naše austrijske graničarske novine svojim čitaocima, u najmanju ruku pre političkog preokreta poslednjih godina, pokušavale da to izmudruju takoreći zauvek. Ali koji to ozbiljan čitalac danas za takvu reč uopšte još vezuje nešto Stvarno?

Nigde u Bosni i Hercegovini, ili na Kosovu, nije mi, ni dok sam tamo pešačio, ni u autobusima niti u vozovima, ni na pamet padala, a kamoli na usne navirala, ta glupa, siledžijska reč; ako bi se i radilo o takvim parolama, onda bismo, na primer, srpske intelektualce iz Beograda morali označiti upravo kao blizance svojih kolega u Parizu ili Njujorku, jer tako su telepatski s njima povezani u svakidašnjim teorijama, svejedno da li su to sada teorije „brzine" ili one iz oblasti „istraživanja haosa", i ako svom cenjenom drugaru i prevodiocu Žarku Radakoviću - Novi Sad / Beograd / Tibingen / Keln / Sijetl - uzgred ispričam da sam pešačio gornjim tokom Soče (ili Isonzoa), on će mi za tili čas izneti svoju novu veliko-i maleno-srpsku teoriju „O Hodanju dolinama reka", i još će o tome pripremiti internacionalnu antologiju s prilozima DŽordža Štajnera, Žana Bodrijara, Rajnholda Mesnera. Kako li je tužno, a i gnusno, kada neko kao Milan Kundera, danas, pre samo nekoliko nedelja, u apelu za „spasavanje Slovenije" objavljenom u Mondu, ograđuje Sloveniju, zajedno sa Hrvatskom, od srpskog „Balkana" i slepo je prikačinje za tu avetinjsku „Srednju Evropu" čija su carska gospoda svojevremeno htela da kao varvarsko trabunjanje ukinu i njegov slovenski češki jezik od koga je posle Jan Skacel od Brna stvarao najnežnije pesničke psalme Dvadesetog veka!

Ne, Slovenijo u Jugoslaviji, i sa Jugoslavijom, svome gostu ti nisi bila Istok, ni Jug, a kamoli Balkan, značila si upravo nešto Treće, ili „Deveto", Nenazovljivo, stoga i Bajkoliko, svojim (svakim korakom - Slovenijo, moja domovino Hodanja) opipljivim vlastitim bivstvovanjem, i tako čudesno stvarnim, baš kao što sam ga doživljavao očima, upravo u sklopu te - tebi odgovarajuće! - istorijske tvorevine, velike Jugoslavije, koja te je okruživala i ujedno u tebe prodirala.

A onda je ta praslovenska bajka o Devetoj zemlji, iz godine u godinu, sve više uzmicala pred tim avetinjskim govorancijama o Srednjoj Evropi. Takva avet javljala se, doduše, i s druge strane najbližih granica, vukla je tada, naravno - da i ne govorimo o plemićkim zadnjim mislima Staro-Bečlija, -Štajeraca i -Koruščana - na stranu svojih „kućnih" „uvrtanja"; baš kao što je ona staroaustrijska izreka kazivala za samoubice da su se konopcem za vešanje „vrnuli" „kući", tako su, izgleda, i neki italijanski Furlanci ili Tršćani, slaveći svake godine sto i neki rođendan cara Franca Jozefa, „kući" „vraćali" svoje istinske životne snove (ili, nije li to možda bila samo ironična zamena za nešto, u stvarnosti odavno odsanjano?). U zemlji Sloveniji je u stvarnost, ipak, zagrabila ta avet. A ti koji su s njom jezdili predelom, nisu bili neke starkelje niti pijane egzistencije, nego oni koje obično nazivamo „bistre glave", „promišljeni", „tihi": naučnici, poete, slikari.

Negde od polovine prošle decenije takvi su se, na primer, jedanput godišnje sastajali u slovenačkom kraškom masivu, u Lipici, najpre prevashodno radi umetnosti i lepih govorancija (i sedeljki). Ali iz godine u godinu se to pređašnje čitanje stihova jedni drugima i tako dalje sve više pretvaralo u brzi, stoglavi defile u kome je postalo nemoguće imati sluha i za jednu jedinu pesmu, a središte manifestacije zauzela je ta svemu ovome podesna sablast, dok su moji slovenački prijatelji iz prethodnih godina, opči­njeni njome, pod svetlošću reflektora, pred mikrofonima, simultano prevođeni za učesnike skupa iz Mađarske, Poljske, zemlje Lužičkih Srba (sve ređe južnoslovenskih Srba), pa onda već i iz Litvanije, Donje Saksonije, Frankfurta, Pariza, Milana, preuzimali sonornost spikera radio-stanica, pomicanje obrva televizijskih komentatora i dubokoumnu mimiku političara posle velikih odluka (tek uveče, uz vino, prepoznavao sam ih opet kao pojedince - ali i tada sve ređe).

To je počelo nekoliko godina posle Titove smrti, a sada mi se čini da je veliki broj njih, u svakom slučaju većina unutar severnih naroda Jugoslavije, nagovoren spolja na raspad svoje države.

I dalje ostaje drska besmislica kada magazin Špigl, razmećući se informacijama, pojma nemajući, pritom i velike njuške, u svojoj naslovnoj storiji naziva Jugoslaviju „tamnicom naroda"!, i kada odred mračnjaka nemačkog lista Frankfurter algemajne cajtung dopušta jednom od svojih neiskusnih razmetljivaca da o koruškoj granici piše kako su nemački Austrijanci tamo uvek živeli u dobrim odnosima sa svojom slovenačkom manjinom - goru travestiju pljačkaškog pohoda na jezik i identitet, koji se protiv stanovništva slovenačkog naroda odvija u zemlji na Dravi već sedam decenija i napreduje sve dalje, s Velikom Nemačkom kao vrhunskim banditom, mogao je u najbolju ruku još da smisli odgovarajući svetski list sa planete Mars.

Ne, raspad takozvanog „Titovog carstva" očigledno nije ni za jednog jedinog Slovenca bio neko lično iskustvo - u svakom slučaju, koliko istražih stvar, nijedanput nisam takvoga sreo; to što sam čuo delovalo mi je samo kao blebetanje. Odavno je komunizam bio gotovo samo još legenda. Praksa u Sloveniji, u kulturi, a pogotovo u privredi, bila je liberalna. Samo sam ljutito i s gnušanjem mogao da doživim kada su nedavno mediji na Zapadu kao junaka prikazali nekog tipa koji je u Ljubljani sedeo sa transparentom na kome je pisalo „Život dajem, ali slobodu ne dajem". Slovenci su bili slobodni, baš kao i mi ovde, po zakonima koji odavno nisu više bili tumačeni kao zakoni autoritarne države (sa izuzecima, kao i „kod nas"); sloboda privređivanja, sloboda stanovanja, sloboda pisanja, govora. A ono bespravlje srpskog rukovodstva, faktičko oduzimanje autonomije albanskom Kosovu, još se ni izdaleka tamo nije dogodilo.

Jedan slovenački poznanik mi je upravo rekao da je to što je srpska skupština pre godinu i po dana učinila sa prištinskom oblašću bilo „početak", i otuda osnivanje države Slovenije, da bi se sprečilo sledeće. Ali nije li već to dovoljno da se govori o povredi međunarodnog prava: „Bio je to samo početak" nepridržavanja jednog ugovora - tako ja vidim to samovoljno glasanje i odluku o istupanju iz federacije koju su jugoslovenski narodi zajednički stvorili? A ta srpska premoć u državnom aparatu Jugoslavije, srazmerna broju stanovništva, možda je, doduše, tu i tamo oštetila ili iskoristila ili ućutkala tu malu slovenačku republiku, ali ipak nijedanput u istoriji posle Drugog svetskog rata, u svakom slučaju nije mi to poznato, nije protiv nje počinila takvu povredu međunarodnog prava kakvu je sebi dozvolila Slovenija koja je, kako izgleda, sama za sebe proglasila nevažećim istorijski državni ugovor. Drugi jedan poznanik iz Slovenije je čak na to dodao da je u zemlji postalo neizdrživo zato što je u jugoslovenskoj armiji „zapovedni jezik" mogao da bude samo srpski a ne i slovenački.

Ne, to toliko plutanje Slovenaca sve dalje od svoje velike Jugoslavije, „u Srednju Evropu", ili „ka Evropi", ili „ka Zapadu", shvatio sam odavno kao stvar lošeg raspoloženja. Sve češće slušah tako, i svaki put čudnije ganut, od poznanika, ali i od sasvim nepoznatih, na ulicama i na mostovima Ljubljane ili Maribora, da reke uvek otiču u Dunav pa u Beograd, da Slovenci i Hrvati treba da na južnim granicama, pred Srbima i „Bosancima" i tako dalje, podignu „Zid", viši i od berlinskog - tada je ovaj još postojao - „na dva sprata!". I kada sam pitao za razloge tome, pri odgovorima „oni dole ne rade - ti na jugu su lenji - nama na severu uzimaju stanove - mi radimo, a oni jedu", obuzimalo me je poznato glupo osećanje. Ponešto od toga je možda bilo i razumljivo, ali zar u tom obliku; jer o tako povoljnijim transportnim i trgovinskim uslo­vima, ili o plodnijem zemljištu, nije pala nijedna razumna reč. Naravno, između severa i juga je sigurno postojala sve veća nesrazmera u snošenju državnog tereta, kao uostalom i svuda. Samo: kako je to moglo da bude povod ćudljivom, brzopletom i inadžijsko-nadutom odricanju od tog još uvek prostranijeg neba nad jednom, uprkos svemu, potvrđenom Jugoslavijom? Povod, ili samo izgovor? (...)

Iz Handkeove beležnice s putovanja po Sloveniji

Da, te nove granice u Jugoslaviji: vidim ih kako u svakoj od sadašnjih pojedinačnih država, umesto napolje, rastu pre unutra, u svaku od tih unutrašnjosti; šire se kao pruge ili pojasevi nestvarnosti; rastu unutra ka centru, sve dok uskoro više ne bude bilo nijedne zemlje, ni slovenačke, ni hrvatske, kao u slučaju Montekarla ili Andore. Jeste, plašim se da jednoga dana u „Republici Sloveniji" neću više osetiti ukus zemlje, kao u Andori gde su poslovne ulice, rasute uzduž i popreko preko stena Pirineja, ugušile i taj poslednji komad prostranstva - sasvim gusto razgraničen miljama ulica prodavnica i banaka, koje su odmah iz Menhetna, kao produžetak Park avenije ili Pete avenije, betonski ušpricane u planine - kao što su već odavno ugušile svaki ukus zemlje, okoline, prostora, mesta i stvarnosti; umesto daška kulture, samo isparenja i blebet odavno obezdušenog folklora.(...)

(Preveo: Žarko Radaković)

Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine
ili Pravda za Srbiju
- odlomak -

27. novembar - 19. decembar 1995)

Pre svega, ratovi su bili razlog zbog čega sam hteo u Srbiju, u zemlju takozvanih „agresora". Osim toga, nešto me je teralo da vidim tu zemlju koja mi je od svih jugoslovenskih republika bila najmanje poznata, a pritom, možda upravo zbog vesti i mišljenja o njoj, i najprivlačnija, a s obzirom na čudne priče što su se o njoj širile i, kako bi se reklo, najinteresantnija. Gotovo sve slike i izveštaji tokom poslednje četiri godine stizali su, kao što se zna, s jedne strane frontova ili granica, a ako bi tu i tamo dopirali s druge strane, izgledali su mi, vremenom sve više i više kao puki odrazi uobičajenih naslova - a ni u kom slučaju kao kakvo svedočanstvo. Nešto me je vuklo da zavirim iza ogledala; teralo me da otputujem u tu, svakim člankom, svakim komentarom, svakom analizom nepoznatiju i istraživanja ili čak samo gledanja sve dostojniju zemlju Srbiju. I ako neko sada kaže: „Aha, prosrpski!" ili „Aha, jugofil!" - taj bolje da dalje ne čita. (...)

Dve stvari kojih mi je teže da se oslobodim nego od tih zamršenih igara, i to već četiri i po godine, od juna 1991. i početka takozvanog desetodnevnog rata u Sloveniji, pucnja koji je označio raspad Jugoslavije - dve stvari: jedan broj i jedna slika, jedna fotografija. Broj: oko sedamdeset ljudi poginulo je u tom početnom ratu, takoreći malo u poređenju sa mnogo desetina hiljada u sledećim ratovima. Kako se, međutim, dogodilo da su gotovo svih sedamdeset žrtava bili pripadnici Jugoslovenske narodne armije, koja je već tada važila za velikog agresora i, u svakom pogledu daleko nadmoćnija, sasvim lako mogla da savlada slovenačke borce za nezavisnost? Brojčani odnos je poznat, ali, što je čudno, nije nikad prodro u svest svetske javnosti. Ko je tu na koga pucao? I nije li možda postojalo izričito naređenje vojske da se ni u kom slučaju ne uzvrati, pošto su uprkos svemu smatrali da se nalaze među južnoslovenskom braćom i, bar na jednoj strani, hteli su da se drže te vere ili zablude? A fotografiju o tome video sam zatim u Tajmu: jedna dosta proređena grupa Slovenaca u gotovo fantastičnim vojnim uniformama kako predstavljaju tek kreiranu Republiku pomoću transparenata i zastava. Koliko se sećam, tu gotovo uopšte nije bilo mladih ljudi, u svakom slučaju ta trupa ili četa nije imala ničeg mladalačkog - u sećanju su mi ostali opušteni trbusi tih starijih tridesetogodišnjaka koji kao da su upravo završavali svoj grupni staromomački izlet sa zastavama što su služile kao dekor kakvog otvorenog pozorišta, i do danas mi iz glave ne izlazi prva misao u vezi one slike da takvi skoro smešni, utovljeni tipovi ne mogu biti nikakvi borci za slobodu koji su tek tako odstrelili čak sedamdeset mladih vojnika, uprkos svom nadmoćnom oružju sasvim bespomoćnih. Možda je ovo besmislica - ali ona pokazuje kako se takve reportaže i slike mogu preobraziti kod onog koji ih prima.

Slično mi se događalo i sa sledećim ratnim izveštajima, često i sve češće. Gde se skrivao parazit koji pomera realnosti ili koji ih koristi kao puke kulise: u samim vestima ili u svesti adresata? Kako se moglo dogoditi da se krajem novembra 1991, nakon vesti o padu grada Vukovara, još iste večeri natpis pariske metro-stanice „Staljingrad" uz pomoć nekog besnog prolaznika pretvori u „Vukovar", da to vidim kao jedan aktuelan koliko i biblijski čin, ili kao umetnički i politički akt u idealnom spoju - a da već sledećeg jutra krenu moje sumnje kad sam video na momente istina napet, ali nakon reči KRAJ baš i ne toliko, a tokom kasnijeg razmišljanja sve manje verodostojan film (po pravilu iz Holivuda) - moje sumnje: kako se to „Staljingrad" i „Vukovar" uopšte mogu rimovati. Kako da zaboravim onu rečenicu iz mržnjom ispunjenog uvodnika Frankfurter algemajne cajtunga o onome što se sad događa u istočnoj Slavoniji, a po kome Srbi u Hrvatskoj (dakle i u Vukovaru i okolini), do sada jugoslovenski građani, ravnopravni sa svojim hrvatskim zemljacima, sada, ustavom nove države Hrvatske skrojenim bez njihovog učešća, postaju narodnost drugog reda - te ce, dakle, nepitani pripajaju hrvatskoj državi, i to ne samo hrvatskoj upravi, i tih šesto hiljada Srba ima da se od sada, prema dekretu nemačkog novinara „najposlušnije, najponiznije, osećaju kao manjina"!? „Dobro, postupamo po naređenju, od danas se slažemo da se u vlastitoj zemlji osećamo kao manjina i stoga smo i saglasni da nas vaš hrvatski ustav kao takve i tretira." To bi, dakle, bio izlaz, i ne bi bilo ni rata u Krajini ni rata za Vukovar? Ko je bio prvi agresor?

Šta je to značilo osnovati državu, uz to takvu koja jednom narodu daje prednost nad drugim, u oblasti gde je od pamtiveka živeo nepregledan broj ljudi, kojima je takva država mogla da odgovara u najbolju ruku kao pesnica na oko, to jest kao užas, s obzirom na uspomene na nezaboravljene progone hitlerovsko-hrvatskog ustaškog režima? Ko je dakle bio agresor? Da li je onaj koji je provocirao rat isti kao i onaj koji ga je započeo? I šta znači „započeti"? Da li je i takva provokacija mogla da znači početak? („Ti si započeo! - He, ti si započeo!") I kako bih se ja, kao Srbin u Hrvatskoj, poneo prema takvoj državi osnovanoj protiv mene i mog naroda? Da li bih, iako sam možda duboko vezan za svoj rodni kraj, pretke koji su tu živeli vekovima, iselio, ako treba i „kući" preko Dunava u Srbiju? Možda. Da li bih, postavši odjednom građanin drugog reda, silom prilika hrvatski građanin, ostao u zemlji, istina nevoljno, tužan, sa smislom za crni humor, ali sve radi mira? Možda. Ili bih ce, ako bi to bilo u mojoj moći, branio, naravno samo sa mnogo drugih meni sličnih, a ako treba i uz pomoć jedne Jugoslovenske armije u stanju raspadanja i bez cilja pred sobom? Verovatno, ali ako bih kao takav Srbin bio donekle mlad i bez vlastite porodice, gotovo sigurno. I nije li tako, kao što se zna, upadom prve hrvatske državne milicije u srpska sela oko Vukovara, započeo rat o kome, međutim, neko kao ja nema šta da kaže; jer još uvek važi ono užasno „rat je rat" i ono još užasnije: „bratoubilački rat je bratoubilački rat". I ko sad ovo, umesto kao mučninu, shvata kao ravnodušnost, taj opet ne treba da dalje čita. (Ne daje li u nemačkim novinama često ispoljavana „nemilosrdnost", poput očigledne reči srpsko-jevrejskog autora Aleksandra Tišme „rat je rat" više, mnogo više povoda za razmišljanje nego svi pokreti uzbuđenih usana što pozivaju na linč?)

Kasnije, kada su proleća 1992. počele da se prikazuju slike, odnosno uskoro serije slika ili slike serija iz bosanskog rata postojao je jedan deo mene (koji je ponekad stajao i u ime „celog mene") a koji je naoružane bosanske Srbe, armiju ili pojedinačne strelce, naročito na brdima i brežuljcima oko Sarajeva, osećao kao „neprijatelja ljudskog roda", da parafraziram reč Hansa Magnusa Encensbergera o iračkom diktatoru Sadamu Huseinu; i rado bih, kasnije, čitajući izveštaje i gledajući slike o srpsko-bosanskim logorima potpisao rečenicu jednog, pritom još srpskog patriote, pisca i tadašnjeg opozicionara Vuka Draškovića po kome je sada, nakon masakara u Bosni i Hercegovini i narod Srba, koji u dosadašnjoj istoriji gotovo da nikada nije bio krivac, ili prvi krivac, sada postao teškom krivicom opterećen narod, neka vrsta kainovskog naroda. I ne samo jednom, ne samo na trenutak, ugledavši prizor mrtvog deteta u jednoj od sarajevskih mrtvačnica, napuštenog i samog kao u praznom svemiru - fotografije za čije uveličavanje i objavljivanje španski listovi poput El Paisa jesu pravi prvaci sveta, smatrajući da verovatno stupaju tragom Franciska Goje? - i pitao sam se tada, kako da to nikako neko od nas ovde, ili, još bolje, neko od onih tamo, ne ubije, neko iz samog srpskog naroda, onog koji je za tako nešto odgovoran, to jest srpskog poglavicu Radovana Karadžića, a koji je pre rata navodno pisao stihove za decu!, neki novi Štaufenberg ili Georg Elzner!?

Pa ipak, gotovo istovremeno s takvim nemoćnim impulsima nasilja jednog dalekog TV-učesnika, drugi deo mene (koji, istina, nikada nije stajao iza mene celog) nije hteo da veruje ovom ratu i ovim ratnim izveštajima. Nije hteo? He, nije mogao. Isuviše brzo su, naime, za takozvanu svetsku javnost i u ovom ratu utvrđene i zapisane uloge napadača i napadnutog, čistih žrtava i prljavih negativaca. Kako, to je bila moja prva misao, može izaći na dobro ponovno osnivanje vlastite države od strane jednog jedinog naroda - pa da bosanski muslimani, koji govore srpskohrvatski i koji su srpskog porekla, uopšte postanu narod - na teritoriji gde još dva naroda imaju svoje pravo, i to jednako pravo!, pri čemu su sva tri naroda izmešana, ne samo u toj, kako kažu, multikulturnoj prestonici, već i od sela do sela, a u samim selima od kuće do kuće, gde žive jedni kraj drugih i jedni sa drugima? I kako bih se opet ponašao da sam Srbin, tamo u Bosni, prilikom, blago rečeno, nasilničkog obrazloženja jedne za mene neodgovarajuće države na mom, našem tlu? Ko je tu bio napadač? (Vidi gore.)

I nije li, dok su se događaji razvijali, mnogim dalekim TV gledaocima izgledalo, i ako bi se tu i tamo kao izuzetak ispod slike žrtava rata pojavila legenda „Srbin", kao da je to neka greška, možda štamparska greška, u svakom slučaju neki izuzetak dostojan da se zanemari? Jer ako je zaista i bilo takvih nedužnih srpskih žrtava, onda su one, u skladu s njihovim retkim pojavljivanjem u svetskoj javnosti, mogle postojati samo u razmeri jedan prema hiljadu - jedan mrtav Srbin prema hiljadu mrtvih Muslimana. Koja ratna strana je, kada je reč o mrtvim i mučenim, za izveštavanje i fotografisanje bila povlašćena strana? I kako to da su malo okrenuli list tek u leto 1995. s proterivanjem Srba iz Krajine - iako se ni tada nisu mogla videti lica ubijenih, već „samo" beskućnika, uz sugestiju da su „isti ti" ranije proterali jedan drugi narod? I ne slaže li se s tim upravo objavljeni broj osumnjičenih za ratne zločine u jugoslovenskom ratu? U Hagu su možda na tragu 47 (četrdesetsedmorici) Srba, 8 (osmorici) Hrvata i jednom (1) Muslimanu - kao da je za muslimansku stranu, forme radi, potreban jedan ratni zločinac kao alibi, što inače veoma liči na kakvog alibi-samarićanina.

No nije li još pre tih slika kolona izbeglica iz Krajine ovom ili onom TV-gledaocu palo u oči kako do tada gotovo uvek nepostojeći srpski paćenici sada, u slici, tonu i pismu, izgledaju sasvim drugačije od hekatombi onih drugih? Da, na fotosima itd. što prikazuju, izuzetno, nekoliko primera vrednih da ih te vesti zabeleže, među ovim prvim, oni su mi uistinu izgledali kao da „nestaju", toliko su se nalazili u najočiglednijem kontrastu prema njihovim brigom i tugom ophrvanim sapatnicima iz druga dva naroda u ratu: ovi, to se neretko moglo videti, nisu, istina, „pozirali", ali su, zahvaljujući uglu posmatranja ili izveštavanja zauzimali jasnu pozu: zaista su patili, ali su i prikazivani u paćeničkoj pozi. I tokom godina ratnog izveštavanja, bez obzira što su i dalje stvarno patili, nameštali su, sve više i više, za sočiva i mikrofone međunarodnih ekipa i izveštača, koji su ih pozivali prstom („Hej, partneru!"), koliko prenaglašeno toliko poslušno, izraz lica ili držanje kakvo su stranci želeli. Ko će mi reći da grešim ili da sam čak zlonameran, ako na fotografiji lica jedne žene koja roni suze, Close Up iza žica logora prepoznajem poslušno praćenje uputstava fotografa Internacionalne novinske agencije izvan logorske žice, i ako čak u načinu kako se ta žena očajnički drži za žicu vidim nešto što joj je trgovac slika prethodno pokazao? Može biti, da je, neka se varam, taj parazit u mom oku (dete, na fotografiji, uveličano, viče iz sveg glasa, u rukama žene, njegove majke?, a već na sledećoj fotografiji, daleko u nekoj grupi, isto dete sasvim bezbrižno, u naručju druge žene, njegove prave majke?): ali zašto takve brižljivo kadrirane, proračunate i kao režirane snimke nisam nikada - bar ne ovde, na „zapadu" - video o nekoj srpskoj žrtvi rata? Zašto takvi Srbi nisu nikada prikazani u gro-planu i gotovo nikada pojedinačno, nego skoro uvek samo kao grupica, i to skoro uvek u sredini ili pak daleko, u pozadini snimka, baš kao da nestaju, i gotovo nikad, za razliku od svojih hrvatskih ili muslimanskih sapatnika, pogleda upućenog otvoreno i s puno bola u oko kamere, već naprotiv, upućenog u stranu ili prema zemlji, kao oni koji imaju svest o svojoj krivici? Kao neko strano pleme? - Ili pak kao neko isuviše ponosan da bi pozirao? - Ili neko isuviše tužan da bi to radio? (...)

I napokon sam došao dotle da sam sebe, ne samo sebe, upitao: u kakvom to odnosu zaista stoji sa onim baukom „Velike Srbije"? Nisu li vlastodršci u Srbiji, ukoliko su zaista sanjali taj san, mogli veoma lako da započnu njegovo ostvarivanje? Ili je možda moguće da su to zrnca iz legende. Tek nekoliko u moru tih zrnaca, kakva lete u raspadajućim carstvima, ne samo balkanskim - u našim stranim, mračnim komorama uveličana dok nisu prerasla u kamene spoticanja (još nedavno je u Frankfurter algemajne cajtungu navodna hronika o četiri jugoslovenske ratne godine već u podnaslovu krivicu za raspad zemlje pripisala anonimnim autorima Memoranduma Srpske akademije nauka 1986: „Rat je u bivšoj Jugoslaviji počeo u naučničkom kabinetu / Naučnici nude ideološko obrazloženje za veliki konflikt"). Nije li se, na kraju, upravo „Velika Hrvatska" pokazala kao nešto neuporedivo stvarnije ili delotvornije, ili masivnije, odlučnije nego legendama hranjena zrnca srpskog sna što se nikada i nigde nisu sastavila u jednu jedinstvenu ideju moći i politike? I neće li se istorija ovih ratova sada možda sasvim drugačije pisati nego što to čitamo u današnjim, unapred pripisanim krivicama? Ali nije li ona upravo zahvaljujući njima već uveliko utvrđena za svekoliku budućnost? Utvrđena? Možda je bolje reći rigidna, baš kao i posle 1914, kao i posle 1941. - rigidna i čvrsto utemeljena u svesti jugoslovenskih suseda, pre svega Austrije i Nemačke, i tako spremna da se opet krene u novu 1991? Ko će jednog dana ovu istoriju pisati drugačije, makar bila reč o nijansama - koje bi, istina, mogle mnogo doprineti da se narodi oslobode međusobnih stereotipa? (...)

Iz Handkeove beležnice, sa puta po Srbiji

I napokon, kada prođoh jednu udolinu u kojoj kao da behu okupljene sve ptičice što su mi toliko nedostajale ranije na putu kroz Srbiju, vrapci, senice, crvendaći, carići, pupavci, kolibri (ne, njih nije bilo), napokon, popevši se na ogoljen nasip ugledah opet Drinu kako brzo struji, široka, belasajući se tamnozelena, i gotovo da sam se, dok sam se klizao niz padinu, pored neobranih polja kukuruza što su šuštali na vetru, između gustog žbunja, osećao sigurnije nego gore na nasipu.

„Dalje nećeš ići!" - i već sam opet išao, noge su išle same prema šipražju pravo prema obali, pored sveže iskopane gomile zemlje u kojoj je ležalo mnoštvo čaura od metaka (ne, ipak nisu to bili meci). I čučnuh tu, dok se reka širila, i od vrhova srpskih zimskih cipela pa sve do bosanske obale ništa do hladne izmaglice drinske vode, u koju su se utapale velike vlažne pahulje, i uhvatih sebe kako mislim da li bih i u jednom nemačko-nemačkom ratu mogao da tako čučim kraj pogranične reke. Nizvodno, možda ni trideset kilometara odavde počinjala je oblast enklave Srebrenica. Jedna dečja sandala doplovi do mojih nogu. „Nećeš valjda dovoditi u pitanje i masakr u Srebrenici?", rekla je S. kad sam se vratio kući. „Neću", rekoh. „Ali bih pitao kako se može objasniti takav masakr, obavljen, kako kažu, pred očima svetske javnosti, i to još posle tri godine rata, kada su se, kako kažu, u međuvremenu sve strane, pa čak i psi rata premorili, i to još, kako kažu, u vidu organizovanih, sistematskih, dugo planiranih egzekucija." Zašto takav hiljadostruki pokolj? Šta je bio motiv? Čemu? I zašto umesto istraživanja uzroka („psihopate" nisu nikakvo objašnjenje) opet ništa do puka, pohotna, tržištem određena prodaja činjenica i pri­vidnih činjenica?

I dalje sam tako čučao kraj Drine i mislio, ili je to nešto mislilo u meni, na Višegrad Ive Andrića, pedesetak kilometara uzvodno - i naročito na onaj opisan u knjizi Na Drini ćuprija, napisanoj tokom Drugog svetskog rata u Beogradu pod nemačkom okupacijom, na poput sečiva oštro prikazanu figuru gradskog hroničara, na čoveka koji tokom svih godina pisanja ne beleži gotovo ništa od lokalnih događaja, ne iz lenjosti ili nemara, već iz sujete i pre svega oholosti - događaji, bez obzira kakvi su, jednostavno mu ne izgledaju dostojni čuvanja.

I dalje sam mislio (ili je nešto u meni mislilo) tamo, a ovde o tome mislim jasnije, formalnije, doslovnije, kako mi isuviše veliki broj izveštača o Bosni i tamošnjem ratu izgleda kao slična vrsta ljudi, jedino što to nisu samo oholi hroničari već i lažni.

Nemam ništa protiv novinara koji se bave otkrivanjem - više nego razotkrivanjem, na licu mesta (ili još bolje u mestu i upetljani sa ljudima iz tog mesta), neka je slava tim istraživačima na terenu!

Ali imam štošta protiv čitavih hordi huškača koji podbadaju iz daljine, koji su svoje zanimanje pisca zamenili pozivom sudije ili čak ulogom demagoga, i koji su godinama svojim rečima i slikama udarali u isti doboš i sa svoje čeke u inostranstvu predstavljali isto tako gadne pse rata kao i oni u području zahvaćenom ratom. (...)

Iz Handkeove beležnice: skica za govor u JDP-u u Beogradu, gde je Handke 1996. čitao Zimsko putovanje

Svakako: ovde uopšte nije reč o nekom mom „Optužujem". Stalo mi je jedino do pravde. Ili bar do toga da se nad tim zamislimo, da se uopšte dozvoli razmišljanje o tome.

Mogu, tako, da sasvim dobro razumem kada stalni specijalni izveštač Liberasiona iz Bosne, koji je pre rata bio sve samo ne poznavalac jugoslovenskih prilika, naprotiv, kao sportskog novinara krasila ga je ažurnost, a mogao se čak povremeno i sa zadovoljstvom čitati (prosto je briljirao kad je izveštavao ca trke Tur de Frans), u svojim izveštajima iz Bosne ističe takve i takve heroje, a odmah pored njih bezlične, nezanimljive gubitnike - ali zašto mora da se javno ruga „apsurdnosti" i „paranoji" tamo, u srpskim delovima Sarajeva, kada na transparentima pročita pitanje: „Da li nam je potreban novi Gavrilo Princip?" I meni je jasno - mada ne sasvim - da su mnogi međunarodni časopisi, od Tajma do Nuvel opservatera, kako bi rat približili čitaocima, „Srbe" proglasili sve odreda i bez trunke nečiste savesti za zločince, a „Muslimane" za uglavnom dobre.

A zanima me kako je centralni evropski srbožderački list Frankfurter algemajne cajtung, čiji je glavni raspirivač mržnje Reißwolf & Geifermüller (Reisswolf na nemačkom znači „mašina za mlevenje mesa", a geifer - „sluz"; ovde se aludira na Johana Georga Rajsmilera, bivšeg izdavača lista Frankfurter algemajne cajtung. Prim. ur.), koji iz dana u dan piše uvodnike protiv svega jugoslovenskog i srpskog, stilom (?) kakvog dželata („treba ukloniti", „treba odvojiti", „treba likvidirati") - zanima me kako takav novinar može toliko dugo da ispaljuje rafale mržnje ca svojih nemačkih visina. Nikad neću biti u stanju da razumem čoveka koji toliko peni, ali me nešto tera u tom pravcu: da li je možda u pitanju to što njegova porodica potiče iz Jugoslavije? Da li je on, ili njegova porodica, možda, nakon Drugog svetskog rata proterana iz totalitarno komunističke Titove države, nevina, uz patnje kao žrtva, oduzete imovine i to samo zato što su on ili porodica bili Nemci. Hoće li taj člankopisac, možda, ipak, jednom prestati da oštri svoju kasapsku sekiru i ispričati nam otkud njegov neumorni, neuništivi bes prema Jugoslaviji i Srbiji?

Ali, naravno, on ne deluje (da, deluje) samostalno; čitav list zna šta radi - nasuprot, kako mi izgleda, nekim nemačkim političarima prilikom svojevremenog tranžiranja Jugoslavije na najsitnije delove: na površini taj list tu i tamo ume da krasi bistra, prijatna razboritost, ali je u svom jezgru on organ jedne najmračnije sekte, sekte moći, uz to još nemačke. Ona bljuje otrov koji nikad i nigde nije bio lekovit: otrov reči.

I dalje sam mislio tako, tamo kraj novembarske Drine, a mislim i sada ovde pored jednog isto tako zimskog, ali tihog šumskog ribnjaka iznad koga upravo tutnje desetine helikoptera ca državnicima iz raznih zemalja, na putu od vojnog aerodroma Vilakublej radi potpisivanja mirovnog ugovora u Parizu 14. decembra 1995: da li je tako mehaničko prosipanje reči među narode nasledno, pa makar to kasnije generacije prećutkivale, kao što sam to i ja, u odnosu na Srbe, doživeo kod mojih Austrijanaca, s jedne strane kao ono staro, protiv ubice imperije upereno „Srbija mora umreti!" (Serbien muß sterbien), s druge strane kao novo, ljubazno-potcenjivačko, upućeno alpskim Slovencima: „Samo vi nama dođite!"? Da li su ljudi koji reaguju tako besno i slepo ikada bili u stanju da stvore i održe mir? He, mir je nastajao samo ovako: pustite da mrtvi pokopaju svoje mrtve. Pustite da jugoslovenski mrtvi pokopaju svoje mrtve, a da živi opet nađu put do živih. (...)

Poslednja stranica rukopisa Zimskog putovanja

Ali kako je moja generacija mogla da se ponaša prema Jugoslaviji kad je, i tu je novi filozof Gliksman u pravu, za nas bio važan svet, ali sasvim na drugačijoj osnovi nego onda u Španskom građanskom ratu: kad nam je bila važna realna Evropa prema kojoj je preostala Evropa tek imala da se konstruiše? Od mojih vršnjaka poznato mi je gotovo samo okrutno, hladno ismevanje od strane Josifa Brodskog, slepo i bez nijansi, čerečenje koje kao da je izvedeno zarđalim nožem, protiv Srba u Njujork tajmsu, i jedan isto tako mehanički napis pun neprijateljskih i ratničkih fiks-ideja, autora Petera Šnajdera, u kome se ovaj plivajući ne uz, već niz struju, zalaže da NATO napadne zlikovačke Bosno-Srbe, članak koji se pre objavljivanja u nemačkoj štampi već mogao pročitati u Liberasionu, a u Italiji i Španiji, gde? - odrasti, biti pravedan, ne predstavljati više otelovljenje pukog refleksa na noć ovog stoleća i ne pomažući da ona postane još mračnija; krenuti iz ove noći. Propušteno? A oni posle nas?

Ali nije li, napokon, neodgovorno, mislio sam tamo na Drini i nastavljam da tako mislim ovde, pričati ovde o malim patnjama u Srbiji, o nekom smrzavanju tamo, nekoj usamljenosti, o sporednim stvarima kao što su snežne pahuljice, kape, kajmak, dok s one strane granice vlada velika patnja, patnja Sarajeva, Tuzle, Srebrenice, Bihaća, u poređenju ca kojom srpske sićušne nedaće ne predstavljaju ništa? Da, tako sam samog sebe često pitao rečenicu za rečenicom, nije li jedno takvo pisanje bezobrazno, čak podložno sankcionisanju i zabrane vredno, čime bi ovaj putopis postao na drugi način avanturistički, opasan, veoma često (verujte mi) depresivan, i saznao sam šta to znači biti „između Scile i Haribde". Nije li pripovedanje o malom (zubi koji nedostaju) pomoglo da se veliko razvodni, zabašuri, zamagli?

Istina, na kraju sam svaki put pomislio: ali nije reč o tome. Moj posao je nešto drugo. Zabeležiti ružne činjenice, to je u redu. Ali za mir je, međutim, potrebno još nešto, što nije manje vredno od činjenica.

Hoćeš li to sad da govoriš o poetskom? Da, ako se ono razume kao čista suprotnost nebuloznom. Možda je bolje ako umesto „poetsko" kažeš: ono što povezuje, ono što obuhvata - podsticaj za zajedničko sećanje, kao jedine mogućnosti izmirenja, za drugo, zajedničko detinjstvo.

Kako to? Ono što sam ovde zapisao bilo je namenjeno ne samo nemačkom čitaocu, već i onom u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji, i to iz iskustva da se ono zajedničko sećanje, ono drugo, zajedničko detinjstvo može probuditi jedino zaobilaznim putem i to beleženjem određenih sporednih stvari, u svakom slučaju trajnije nego ukucavanjem glavnih činjenica. „Na jednom mestu mosta jedna daska je godinama bila rasklimana." - „Vidi, vidi, zar si i ti to primetio?" „Na jednom mestu u crkvi koraci počeše da odjekuju" - „Vidi, vidi, zar si i ti to primetio?" Ili da se jednostavno odvrati pažnja svih nas od zatočeništva u neprestanom govorenju o istoriji i aktuelnostima, i to u pravcu neuporedivo plodonosnije sadašnjice: „Gle, pada sneg. Gle, tamo se igraju deca" (umetnost odvraćanja pažnje; umetnost suštinskog odvraćanja). I tako sam tamo, na Drini, osetio potrebu da kamenom napravim žabicu preko vode, u pravcu bosanske obale (ali nisam našao nijedan).

Jedino što sam zabeležio na svom srpskom putovanju bilo je - pored „Jebiga!", uobičajene psovke - jedno mesto iz oproštajnog pisma onog čoveka, koji je, bivši partizan kao i njegova žena, nakon izbijanja bosanskog rata sebi oduzeo život. I ovde ga beležim još jedanput, u zajedničkom prevodu Žarka Radakovića i Zlatka Bocokića, alias Adrijana Brauera:

„Izdaja, raspad i haos u kome je naša zemlja, teška situacija u koju je doveden naš narod, rat u Bosni i Hercegovini, istrebljivanje srpskog naroda i bolest učinili su besmislenim moj dalji život i zato sam odlučio da se oslobodim bolesti i naročito patnji zbog propasti zemlje, kako bih omogućio mom iscrpljenom organizmu, koji sve to više ne može da izdrži, da se oporavi". (Slobodan Nikolić iz sela Perućac kod Bajine Bašte na Drini, 8. oktobra 1992.)

 (preveo Zlatko Krasni)

(RTS)