Ratko Dmitrović: Ponoćno ubijanje nade

Dok budete čitali ovaj tekst imajte na umu da se na severu privremeno okupiranog teritorija Kosova i Metohije, među Srbima širi glad. Jeftina patetika za ozbiljnu temu? Ne. Istina. Srbi tamo bukvalno gladuju jer Amerikanci ne dozvoljavaju da konvoji sa hranom iz Srbije pređu administrativnu liniju.

Šiptari su u ovoj priči usputna pojava, marginalci. Naređeno im je, od strane američkog ambasadora u Prištini, da zauzmu Jarinje i Brnjak, a kad se videlo da ovi to nisu u stanju američka vojska je okupirala spomenute prelaze. Stvari stoje tako i nemojmo da se lažemo; kakve mirovne snage, kakvi bakrači. Svi su dole na Kosovu sluge Amerikanaca, a ovi nacionalni vojni odredi iz raznih zemalja služe tek da stvore privid i sumaglicu pred očima naivnih i neobaveštenih.

Amerika je organizovala Rambuje; Amerika je Šiptarima dala savetnike (Abramovic, Holbruk, Lantoš, Vilijams...) Amerika je, sa Britancima, vodila do tada u savremenom svetu neviđenu medijsku hajku protiv Srbije, Amerika je komandovala NATO operacijom bombardovanja Srbije i konačno, Amerika je dala Šiptarima zeleno svetlo da proglase državu Kosovo.

Ko razuman, sa imalo mozga u glavi, nakon svega ovoga može očekivati da će se Amerika ovih dana ponašati drugačije nego proteklih godina. Samo je srpski režim, na čelu sa Borisom Tadićem, poverovao i još uvek veruje da Amerika u Srbiji i Srbima traži partnera. Samo njima nije jasno (ili je nešto drugo u pitanju?) kako stvari funkcionišu na globalnom planu.

Dok su Amerikanci orgijali u najnovijoj epizodi ponižavanja Srba i Srbije na Kosovu, u Beogradu je zasedala Skupština Srbije. Poslednju reč imao je, naravno, Boris Tadić. Kao predsednik Srbije ili kao predsednik Demokratske stranke, teško je odrediti. On Srbiju odavno tretira kao stranački feud. Da je drugačije zamrzao bi, za vreme predsedničkog mandata, sve stranačke aktivnosti. Ali, to je u ovoj priči najmanje važno.

Šta je pokazalo skupštinsko zasedanje? Ništa? Samo je dodatno ogolelo jad i bedu srpske politike. Nemoć koja boli. Potpuni poraz. Još jedan dokaz da vlastodršci u Beogradu tumaraju bez plana i cilja. Jedini cilj im je da ostanu na vlasti. Što duže i po svaku cenu.

Dva momenta sa zasedanja Skupštine Srbije zaslužuju posebnu pažnju. Tvrdnja Ivice Dačića - zamenika premijera i ministra unutrašnjih poslova - da je međunarodna zajednica (čitaj Amerika) prilikom jednog od ustupaka srpske strane obećala Borisu Tadiću da će stanje na terenu, na severu Kosova, ostati nepromenjeno, da ga niko neće narušavati i dovoditi u pitanje. Prevarili su Tadića (ništa novo) i još jednom ponizili i Srbiju i Srbe.

Drugo, u ponoćnom obraćanju poslanicima Skupštine Srbije, i celokupnoj javnosti (Skupštinu je direktno prenosila državna televizija) Tadić je nekoliko puta naglasio da Srbija neće ratovati, da svoje granice i svoje interese nikada više neće braniti oružjem.

Na stranu što je ovo - da neki državnik tvrdi kako svoju teritoriju neće braniti po svaku cenu - jedinstven slučaj u svetskoj istoriji, Tadić je te noći poručio i Amerikancima i Šiptarima da rade šta im je volja.

Zagovaram li ja to rat? Sačuvaj Bože. Kome je do rata, ratovali mu u dnevnoj sobi, ali ovo što je rekao Tadić, predsednik jedne države, makar ona izgledala kao Srbija, jednostavno ne sme da se izgovori.

Ta konstatacija ne postoji u govoru bilo kog državnika. To je isključeno, to je negacija države. Niko nikada državu nije sačuvao ni odbranio hodajući okolo i ponavljajući kako se neće braniti od napada. Ne postoji strašnije obeshrabrenje jednog naroda od tvrdnje njegovog predsednika da neće braniti državu na čijem je čelu.

Samo dan nakon Tadićeve izjave Amerikanci na prostor Kosova nisu pustili specijalne Tadićeve mirovnjake, Stefanovića i Bogdanovića, ni kao pešake. Ušli su tamo kroz kukuruze i neku šumu.

Poniženja kakvima je godinama izložena Srbija odavno nije osetila nijedna država na svetu.

(Vesti)