„Радар“: Зашто режим подмеће причу о „отцепљењу Војводине“?

Посустала власт рециклирањем војвођанског питања, на коме се успињао и Милошевић, и наводне опасности од одвајања Војводине, које није ни реално ни могуће, скреће пажњу са побуне за коју нема решење, пише данас у анализи портал Радар.

Три месеца након новосадске трагедије, када је корупцијом убијено 15 људи и осакаћено двоје након пада надстрешнице железничке станице, у јавном говору се повампирила лажна претња отцепљења Војводине од Србије, коју пласирају представници власти, а немилице преносе медији блиски Српској напредној странци. Такође, током једног од новосадских протеста, на Варадинском мосту је развијен транспарент „Војводина Република“, а по речима репортера агенције Бета, учинили су то активисти Српске напредне странке, под будним оком комуналне полиције, њихових чувара, пише Радар.

„Непостојеће питање војвођанског сепаратизма потеже искључиво режим председника Александра Вучића, јер тиме добија неколико ствари: скреће пажњу са питања корупције која убија и за коју представници режима немају одговор; сеје поделе међу студентима и грађанима и изазивају сумњу у ‘стварне’ намере протеста; изазива омразе и поделе у Србији на релацији новосадски и београдски студенти и, најзад, тиме себе покушавају да још једном представе као чувара државне целовитости, иако знамо да свуда тамо где су Шешељ-Вучић радикали бранили српство, Срба више нема. Уосталом, што Вучић више не прича о Косову? Због тога што је Вучић до краја размонтирао све институције и делове институција Србије на северу Косова, након чега су његови криминалци отуда, углавном, прешли у Војводину, коју ће он сад да `брани`. Од кога то? Њених грађана који се боре против корупције која их убија?!”, каже за Радар историчар Миливој Бешлин реагујући на поновну режимску подметачину у вези са војвођанском сецесијом, у ситуацији када се студентски и грађански протести шире Србијом као пожар.

Подметање сецесије

Ово није први пут да се незадовољним студентима и грађанима, који масовно протестују широм Србије захтевајући да се пронађу и казне одговорни за пад надстрешнице, подмеће непостојећа претња губитка Војводине, а председник Независног удружења новинара Србије Жељко Бодрожић, у изјави за Радар, подвлачи речи професора Бешлина говорећи о узроцима новог подизања тензија.

„Питање наводне војвођанске сецесије потеже распадајући Вучићев режим, и очигледно је да не успева, већ отрцаном пропагандом жели да скрене пажњу јавности и окрене већинско расположење грађана, као што су протеклих дана и недеља и друге пропагандне подметачине пропадале већ у зачетку. Посрнули режим вади из фундуса све расположиво и попут полуделог митраљесца пуца махнито и у празно. Једно од опробаних страшила је и војвођанско питање, али и оно је постало неупотребљиво, јер о томе нико не прича и то заиста није тема. Навијам да питање аутономије и децентрализације буду теме, али сада је на дневном реду голи опстанак друштва и борба за спас од криминализоване и бахате власти. Можда ће у наредним данима Вучићеви пропагандисти појачати кампању по том питању и организовати дебате са својим услужним аутономашима, али уверен сам да се спин неће примити, јер не прича се ни о аутономији Војводине, а камоли о сецесији.“

Сецесија није реална могућност, нити тема, али режим сталним нацишовинистичким кампањама против наводног отцепљења јача степен национализма у Војводини, држи друштво у сталном страху како се не би бунило против напредњачког криминала, каже Миливој Бешлин

Бешлин упозорава да је такав наратив још једна химера коју су измислили да би сејали мржњу, поделе, омразе, ширили колективну параноју и страх. Он каже да је некада та мржња усмерена на, како то Вучић зове „колективни Запад“, синтагму коју није сам смислио него је преузео из богате пропагандне апаратуре режима у Кремљу, а некада је према суседима, па се у ту сврху сваки критички глас проглашава за некакав „усташлук“. Историчар је уверен да покушавају да мржњом натопе Војводину не би ли унутар ње дошло до сукоба и неповерења међу људима, али им то неће успети, јер је друштво и у Војводини и у остатку Србије јасно разлучило да је тренутно једина тема мафијашка власт, њихова корупција и крађа које убијају људе.

Посебно је занимљива опаска Жељка Бодрожића да је фамозна аутономија Војводине увелико обесмишљена заједничким подухватом српских и мађарских „нацоша“ с једне стране, и аутономаша с друге.

„Прецизније речено, политичког крила аутономашког покрета, које је продало идеју за нешто привилегија и постало саучесник националистичког картела у затирању нормалног друштва. Зарад задржавања привилегија су у доброј мери компромитовали идеју аутономије, односно самоуправе, и биће потребно неко време да се поново политички артикулишу гласови војвођанских аутономаша, који су веома укорењени у војвођанском друштву. Има их и левих и десних, и нису никакви сепаратисти, али воле да ’кицкају’ по том питању, јер нису ћутали у прошлости Бечу и Пешти, па што би данас свом Београду“, каже председник НУНС-а.

Што се реалности војвођанске сецесије тиче, саговорници Радара указују да она не постоји у медијима, јавном простору и у смислу политичке репрезентативности. Бешлин запажа да, ако и постоји у главама неких људи, томе је највише допринео режим који је управо у Новом Саду и Војводини концентрисао највише својих криминалаца, у којима су корупција, терор, злоупотребе и криминал имали тежи облик него у Београду, јер су се београдске реакције донекле и плашили, док су у Војводини веровали да све може да прође.

„И могло је, али по оној народној – можеш шта хоћеш, али не можеш докле хоћеш. Наравно да сецесија није никаква реална могућност, нити политичка тема, али режим сталним нацишовинистичким кампањама против наводног сецесионизма, јача степен национализма у Војводини, држи војвођанско друштво у сталном страху како се не би бунило против напредњачког криминала и врши припреме за тотално укидање аутономног статуса као некаквог предворја сепаратизма. Уосталом, погледајте са колико љубави, топлине и емпатије су безмало сви грађани Војводине дочекали ових дана студенте и грађане из Београда и других градова. Зар то није најбољи пример да се у нашем друштву родила једна нова солидарност и ново друштвено повезивање, наравно и емпатија, и то је оно што веома плаши криминални режим“, казује Бешлин.

„Некима ће звучати парадоксално, али аутономаши су и својеврсни гарант останка Војводине у Србији, за разлику од ових модерних недићеваца и хортијеваца који се веома добро разумеју и већ су на неки начин поделили покрајину на ’окупационе зоне’, и који ће, верујем, ускоро бити заустављени у свом злочиначком подухвату“, истиче Бодрожић.

Држање у покорности

Читаоци који се добро сећају деведесетих година прошлог века, знају да су Нови Сад и Војводина заиста били полигон за националну маркацију и утеривања страха, више него у остатку Србије. Новинари одлично памте да су лист Дневник и Радио-телевизија Нови Сад, данашња Радио-телевизија Војводине, током владавине Слободана Милошевића били темељно девастирани и да се о том периоду и данас говори као о „сечи кнезова војвођанског и новосадског новинарства“. Међутим, оно што „пречанским“ очевицима буди посебно горак укус у устима је чињеница да београдски водећи медији тог времена, РТБ и листови Политика, Политика експрес и Вечерње новости, нису ни близу сатирани и уподобљавани као војвођански медији, а чистке неподобних су биле мањег обима, наводи Радар.

Посрнули режим вади из фундуса све расположиво и попут полуделог митраљесца пуца махнито у празно. Једно од опробаних страшила је и војвођанско питање, али и оно је постало неупотребљиво, јер о томе нико не прича, каже Жељко Бодрожић.

„Сумње у Војводину и њену ’лојалност’ држави Србији увек су играле улогу држања у покорности. Стално је требало вршити насилни грајхшалтунг у Војводини, стално је постојала потреба национал-шовиниста да је изједначе са остатком Србије, јер је владајућа националистичка идеологија по својој суштини органска, тоталитарна и антидемократска и не трпи било какве различитости и убија сваку друштвену или културну плуралност. Кроз сејање сумњи, параноје и лажне оптужбе за сепаратизам, требало је укинути сваку историјску, културну и друштвену специфичност најевропскијег дела Србије“, освежава сећање Миливој Бешлин.

На питање како је уопште могуће да ико поверује да у Војводини постоји јак сепаратистички покрет, када су људи тог мишљења одавно на статистичкој маргини, он каже:

„Слабије информисани или људи склони теоријама завере склони су да мисле да постоји неки план о разбијању Србије, јер је то нешто што је режим СПС и радикала ширио и 1990-их и то раде и данас. Такође, мултинационална структура је изазивала неповерење код национал-шовиниста. Данас то није случај, јер се национална плуралност Војводине значајно умањила, због исељавања, а уз то, после Срба највећа национална заједница у Војводини (мађарска, прим. аут) већински, због политичке констелације и регионалне коруптивне динамике, стоји лојално уз Вучића и његов режим. Због тога режим сада пребацује ’сумње’ и непостојеће сепаратистичке тенденције на опозиционо оријентисане грађане и политичке структуре.“

Паралеле са Косовом

Истовремено, слабије образовани грађани склони су да праве лажну паралелу између Војводине и Косова и лако западају у панику када их таблоидни медији непрестано засипају лажним претњама. Саговорници Радара подсећају да су се политички циљеви, историјска генеза, национална и демографска структура, културно-историјски развој и многе друге ствари на Косову и у Војводини драстично разликовали током историје. Због тога се никада нису могле повлачити утемељене паралеле између Косова и Војводине по свим кључним питањима, међутим, шта би се догодило када би се грађани Војводине заиста у великој већини определили за отцепљење, да ли за тако нешто уопште постоји правни механизам?

„Не постоји правни механизам за било какву сецесију било ког дела Републике Србије. Ни у време Југославије, када је Војводина 1945. конституисана као аутономна покрајина, није било могућности за осамостаљење. Наиме, право на самоопредељење имали су народи, због тога су југословенске републике, као националне државе својих народа, могле да прогласе самосталност, али покрајине нису биле дефинисане као федералне државе и нису биле дефинисане као националне државе. Војводина нема ’своју’ нацију, већинско становништво и тада и данас је српско и логика југословенских устава је била да она исцрпљује своја права и интересе као аутономија у оквиру Србије, уз гаранције федерације“, објашњава Бешлин.

У Новом Саду и Војводини живи знатан број грађана који захтевају да Покрајина поврати аутономију, која би макар заличила на ону из Устава 1974. У огромном броју случајева разлози су економске и културне природе, међутим они дубље упућени у проблематику свесни су да истинска аутономија Војводине мора почивати на политичком темељу. Упрошћено говорећи, Војвођани који само желе да имају свој буџет и културно-демографску политику, а нису спремни да гласају за то да Војводина добије законодавну, извршну и судску власт, остаће вечито кратких рукава будући да је то основна претпоставка њихових крајњих амбиција. Проблем је, наравно, то што ће клеронационално освешћени политичари у том случају минирати целу идеју, сматрајући да су три гране власти обележја суверених држава, а не покрајина, иако постоје европски примери који потврђују супротно. Но, Бодрожић је умерени оптимиста по том питању и верује да се до озбиљне децентрализације Србије, не само Војводине, ипак може доћи:

„Промене које захтевају стотине хиљада људи на улицама подразумевају боље и функционалније друштво, хуманије и поштеније, а с тим подруку иде децентрализација и широке надлежности покрајина и градова. И то ће се неминовно десити ако ово друштво крене бољим путем“, казао је.

(Радар)

Видети још: Александар Вучић: На Сретење ће бити организован велики скуп на коме ће бити донета народна декларација о Војводини у Србији