Predrag Popović: Beba Popović - Milu igračka, Vučiću šef

Beba zvani Vladimir Popović je duševni bolesnik. Imam sudske presude koje to potvrđuju. Doduše, sudije mu nisu verovale da je bolestan i častan koliko on misli, pa su me, za uvrede i klevete, kažnjavali nežnije nego što je on tužbama tražio.

Ne znam kako nije uspeo da dokaže grandioznu veličinu svog ugleda, koju je skromno procenio na cirka 500.000 dinara. Nije da se nije trudio. Kad god bih objavio Tijanićevu ili Vučićevu izjavu o njegovom blistavom liku i delu, kukao je na sav glas, tvrdeći da je zbog mojih i sličnih naslova morao da napusti Srbiju, da ga izbegavaju poslovni partneri i da su mu roditelji, kao i on, u šoku. Ja sam mu verovao. Da je u šoku. I da je povređen. Kako i ne bih, kad se onoliko bečio, trzao glavom i lupao nogama o pod, histerično sipajući besmislene laži i najprljavije uvrede.

Priznajem, već 12 godina jedan drugog nerviramo uzajamnim lažima. Priznajem i da sam ja prvi počeo. U „Nacionalu“. Objavljivao sam, između ostalih, sledeće neistine: Đinđić je u petooktobarskoj revoluciji sarađivao sa Legijom i Surčincima, Čume je u saradnji s DOS-ovom vladom dobio poslove asfaltiranja, surčinsko-zemunski mafijaši kidnapovali su Miroslava Miškovića, general Pavković je bio bliski Čumetov drugar, potpredesenik vlade general Perišić je uhapšen pod sumnjom da agentu CIA prodaje vojne tajne, šofer ministra Dragana Veselinova je izazvao udes u kome je poginula jedna devojka, ministar Vladan Batić je teško oboleo, Čedomir Jovanović je glumio delfina u Spasojevićevom bazenu u Šilerovoj, u Italiji je pokrenuta istraga za šverc duvana kojom su obuhvaćeni Milo i Cane, Beba vrši torturu nad medijima… Da, objavljivao sam, grešna mi duša, i kolumne Bogdana Tirnanića, Aleksandra Tijanića, Dušana Prelevića, Mire Marković, Danice Drašković, Branka Dragaša, Aleksandra Vulina, Aleksandra Vučića, ponekad i tadašnjeg potpredsednika Đinđićeve vlade Nebojše Čovića, pa čak i Fidela Kastra i Moamera Gadafija.

Beba, zvani Vladimir Popović, nije mogao da spreči objavljivanje takvih „laži“ u „Nacionalu“. Ne, dok je Đinđić bio živ. Atentat na novine izvršen je šest dana posle onog na premijera, kad više niko nije imao snage i moći da obuzda ekstremiste.

Da bi objasnio zašto ga je Đinđić, u jesen 2002, otkačio, Beba je, uz pomoć Čedomira Jovanovića, Miloša Vasića i Milomira Marića, plasirao laž o mojoj ulozi u toj priči. Navodno, zgrozio se što me je Đinđić pozvao na sastanak, pa je demostrativno skinuo pločicu sa svojim imenom, ispraznio kancelariju i otišao svojim stranputicama. Jednu od varijacija te laži izneo je i u jučerašnjem (29.6.2014.) „Utisku nedelje“ (http://www.b92.net/video/utisak.php?yyyy=2014&mm=06&dd=30&nav_id=870113). Kad bi to bilo tačno, ponosio bih se. Smatrao bih uspehom da je zbog mene Beba napustio vladu. Bilo bi mi žao samo što se vratio.

Ipak, čini mi se da je stvarnost malo drugačija. Istinu o pravim razlozima njegovog i Đinđićevog razlaza iznosili su mnogo respektabilniji izvori. Recimo, Vilijem Montgomeri, tadašnji američki ambasador, koji je u svojim memoarima „Kad ovacije utihnu“, napisao:

- Beba je nekoliko meseci ranije (pre ubistva) u besu podneo ostavku na funkciju šefa Biroa za informisanje Vlade Srbije nakon što se posvađao sa Đinđićem zato što je na svoju ruku i tajno sproveo niz napada na Verana Matića i njegovu radio i TV stanicu B92. To je uključivalo objavljivanje psovačkih članaka u crnogorskim, a potom i u srpskim medijima, podsticanje vlasnika TV Pinka Željka Mitrovića da često u programu napada B92 i Matića i na kraju štampanje i distribuciju plakata po Beogradu kojima se napadao Matić. Popović se odmah nakon ubistva vratio i igrao aktivnu ulogu u sprovođenju mera vlade u okviru vanrednog stanja. Ponovo je počeo, sada čak s još većim žarom, da zastrašuje pojedine novinare i zahteva od njih da izvesne teme tretiraju na određeni način.

Montgomeri je detaljno opisao probleme koje je Beba pravio novinarima, a priznao je da je i sam bio „pogođen“ njegovim „gotovo verskim ubeđenjem u ispravnost njegovog cilja i delovanja“.

Krajem juna 2003. američki ambasador je u izjavi NIN-u prepričao šta mu je premijer Đinđić rekao o Bebi Popoviću:

- Premijer Đinđić mi je bez ikakvog oklevanja rekao da Vladimir Beba Popović stoji iza napada na Verana Matića i B92. Ja sam se prilično iznenadio i rekao sam: „Možete li mi reći nešto više?“ On mi je objasnio da je Beba Popović neprekidno zvao Željka Mitrovića i zahtevao nove i nove napade na Verana Matića i na B92, i da je sve to činio potpuno bez znanja premijera. Đinđić mi je objasnio je da je razgovarao o tome sa Željkom Mitrovićem i da mu je Željko potvrdio da su pozivi dolazili od Bebe i da je Mitrović pretpostavljao da premijer zna za te pozive. Đinđić je rekao Mitroviću da on ništa o tome nije znao i da sa tim napadima treba prestati. Premijer je rekao da je Beba Popović otišao, da ne obavlja više svoj posao…

Montgomerijeve tvrdnje, i to juče, dok je Beba u „Utisku nedelje“ ponavljao lažljivu mantru o meni, bivši premijer Zoran Živković sažeo je u jedan tvit: „Zato što je maltretirao medije i pokušavao da se meša u političke odluke. Zato ga je i Zoran Đinđić oterao.“

Nema veze, znam da Bebu nikakva i ničija istina neće sprečiti da širi svoje lažno objašnjenje o uzrocima šut-karte iz Đinđićevog okruženja. Do koje je, na Đinđićevu i moju žalost, došlo prekasno. Ne mogu da tvrdim da bi premijer, da se ranije ratosiljao ekstremista iz vrha vlasti, preživeo obračun s mafijom, ali siguran sam da su mu oni – Beba prvi – naneli mnogo političke štete, uvlačili ga u nepotrebne sukobe s medijima i rušili rejting.

Đinđić je odavno na Novom groblju. Beba je kod Mila Đukanovića i Aleksandra Vučića. Nastavlja gde je stao. Ne može drugačije, takav je. Oko sebe širi virus nesreće, s fanatičnom energijom stvara protivnike i širi zlo. Ne dajući mira ni sebi ni drugima, svesno kreira krizne situacije kako bi opravdao razloge za svoj opstanak uz skute vladara.

Lako za Mila, njemu je Beba igračka. Dragocena. Kako i ne bi, malo je takvih likova. Ne bi me iznenadilo da negde u „Splendidu“ ima sef u kome čuva Bebu. Iza sedam brava. Kad mu je dosadno, kad ga se uželi, gospodar Crne Gore otključa sef i razgleda svoj jagodinski biser. Potom ga opet zaključa. Ali, šta ako Milo negde zaturi ključ? Kuku, onda, Canetu.

S druge strane, to bi bilo korisno po Vučića. Njemu Beba nije igračka nego šef. Kakav god bio, čak ni Vučić nije zaslužio Bebu. Da, imaju sličan nedostatak morala i patološku potrebu da lažu i varaju, ali u Vučićevom ludilu ima sistema. U svoje okruženje pripuštao je uglavnom pitome poslušnike, lake za upravljanje i održavanje. Nikoga ni nalik na Bebu. Sad mu je kasno. Kad nije hteo da sluša razum, moraće „lakiranu bubašvabu“. Bez obzira šta ja mislio o njemu, Vučiću ipak želim da se što pre, ako može, istrgne iz zagrljaja tog parazita, eksperta za animal seks i ostale prljavštine.

Na kraju, posle svih laži koje je o meni izgovorio – da me neka vojna služba dovela u Beograd, a dvojica demokrata do Đinđića, da sam član udruženja „Amerika“ i slične ludosti – verujem da Bebi uopšte nije pravo ime Vladimir Popović. Meni više liči na Napoleona. Ali, šta znam ja. To će, nadam se, jednog dana utvrditi stručnjaci iz nadležne ustanove, iz psihijatrijske klinike „Laza Lazarević“.

Pretpostavljam da je pitanje Olje Bećković „Ko je taj Predrag Popović, ko je taj čovek?“ bilo stilska figura kojom je pokušala da obesmisli Bebin objašnjenje navodnog razloga za prekid odnosa sa Đinđićem. Ako procenim drugačije, moraću da je podsetim da joj je taj čovek, drugim rečima ja, bio urednik u „Svetu“, da mi je, ponekad čak i trezna, dolazila u stan, donosila tekstove i uzimala honorare.

(Blog Predraga Popovića)