Predrag Marković: Slavna prošlost – nadahnuće ili opterećenje

Na Sretenje slavimo dva događaja kada smo bili prvi u Evropi i u svetu. Srbi su bili prvi mali narod koji je podigao, na dugi rok, uspešan ustanak protiv velike sile.

A i prvi narod koji je uveo najviše demokratske standarde istočno od Rajne. Ima li neke pouke u tim velikim podvizima naših predaka? Mogu li oni da budu nadahnuće za sutrašnjicu? Pouka ima više. Prva pouka i nadahnuće je vera u svoj narod i u najmračnijim trenucima. Borbenošću i hrabrošću smo se doslovce izvukli iz jaruge.

Svi znamo da je ustanak počeo skupom preživelih knezova u Marićevića jaruzi, izbeglih od turskih kočeva i jatagana. Smelo su poveli svoj narod u dotle nezamislivu borbu. Ni strašan poraz 1813. godine nije obeshrabrio Srbe. Podigli su Drugi ustanak, koji je postepeno doveo do autonomije, a kasnije i do pune nezavisnosti.

Druga pouka i nadahnuće je postavljanje visokih ciljeva. Uvođenje najdemokratskijeg ustava istočno od Belgije i Francuske, bio je skoro neverovatan cilj. Duh Sretenjskog ustava je od Srba napravio prve slobodne građane ovog dela Evrope.

Ali ta čudesna dostignuća naših predaka mogu da budu i opterećenje.

Možemo da poverujemo kako nikada nećemo ponovno doživeti te zvezdane časove naše slobodarske povesti. Možemo da potcenjujemo sadašnjost i budućnost, misleći da je naše prošlo. Da postanemo kao oni potomci slavnih, a propalih porodica, koji su obuzeti zauvek izgubljenom veličinom. Samo kada bismo umeli da postavimo visoke ideale kao što je bio Sretenjski ustav, a smeli da se za njih borimo kao što su naši stari činili u Prvom srpskom ustanku!

Neki ciljevi su skoro nedostižni. Na primer, da se zemlja napuni narodom. Iako smo u Prvom ustanku izgubili možda i četvrtinu stanovnika, narod Srbije se skoro deset puta umnožio do 1912. godine. Doduše, uvećala se i teritorija. Taj porast stanovnika, velikim delom je usledio zbog useljavanja. Srbija 19. veka je bila najprivlačnija zemlja za život u regionu. Iz Slovenije se narod iseljavao, a u Srbiju useljavao. Ne postoje više ljudi u našoj okolini koji bi se uselili u Srbiju u velikim brojevima. Ali blagostanje naše zemlje može makar da zadrži one koji bi da odu. Pomenuti Slovenci vrlo malo napuštaju svoju zemlju.

Srbija je u 19. veku nudila nepregledne šume u kojima je svako mogao da iskrči svoje imanje. Ali imala je nešto važnije, što može da ima i danas. Pružala je priliku za bolji život i raji iz Otomanskog carstva i ne baš slobodnim podanicima Habzburške monarhije. U Srbiji su zakoni, izgledi za boljitak i stanje sloboda bili bolji nego u okruženju. Da li je nerealno verovati da je moguće da postanemo najbolje mesto za život ovoga kraja Evrope? Sigurno se tako nešto činilo nemogućim u vreme Sretenjskog ustava. A uspelo nam je. Ako verujemo da smo narod pobednika, a ne gubitnika, onda dostignuća naših dedova ne moraju da budu samo nostalgična uspomena. Ti stari uspesi mogu da nas nadahnu da stvorimo najbolju zemlju za naše unuke. Kako smo i krenuli 1804. i 1835. godine.

(Kurir)