Политика: Хрватска присваја „југоимовину”

 Млађе генерације вероватно нису ни чуле за имена познатих фирми и брендова из бивше СФРЈ чији су називи почињали са „Југо”, као што су „Југотон”, „Југопластика”, „Југодент”, „Југодрво”, „Југоекспорт”... Многе од њих затекле су се у ратном вихору са својом имовином на „туђој” територији. Данас је, на пример, имовина у Србији враћена „Југотону” и „Југопластици”, али имовина Југобанке у Хрватској не само да није враћена, него су отети њени кредити, пласмани, депозити и пословни простори.

Прошло је тачно 20 година откако је у Бечу потписан Споразум о сукцесији између бивших република СФРЈ. Циљ споразума био је да се реше многобројна питања власништва над имовином на простору бивше Југославије, као и да се сва имовинска права признају, заштите и врате у стање какво је било на дан 31. децембра 1990. године.

Споразум су потписале тадашња СРЈ, Хрватска, Македонија, Словенија и БиХ – 29. јуна 2001. СРЈ га је ратификовала 1. јула 2002, а Хрватска 2004. Србија је после отцепљења Црне Горе постала „универзални сукцесор” СРJ.

Две деценије касније, Србији није враћено готово ништа од непокретне имовине на територији Хрватске, јер је ова држава, иначе најмлађа чланица ЕУ, донела низ прописа којима је српску имовину прогласила својом. Системска конфискација довела је до тога да власници из Србије не могу да врате одмаралишта на хрватском приморју и пословне просторе, а банке своја потраживања од хрватских предузећа.

– На двадесетогодишњицу потписивања Споразума о сукцесији није се скоро нимало одмакло у његовој реализацији, посебно када је реч о анексу „Г” који третира некадашњу друштвену имовину а која се односи на тражиоце те имовине из Србије, али и из других екс-ју република, попут БиХ – каже адвокат Иван Симић, стручњак за питања сукцесије.

Међутим, Србија је доследно примењивала овај споразум, па је несудским путем такорећи „додељивала”, пре него враћала, имовину јер ни СРЈ а потом ни Србија никада нису, за разлику од Хрватске, спроводиле системску конфискацију.

– Правосуђе Србије било је врло широкогрудо, па је без обзира на снагу правног основа којим се тражио наводни „повраћај”, имовину додељивала пре свега хрватским тражиоцима. Са друге стране, правосуђе Хрватске било је и сада је врло чврсто и конзистентно у одбијању примене споразума – наводи адвокат.

Последице су већ општепознате – конфискована је бројна непокретна имовина и заплењена су потраживања наших банака према предузећима у Хрватској, по основу неплаћених кредита. Поред тога, наглашава, тренутно имамо један парадокс а то је да српско правосуђе већ дуже време као да тражи начин да у оквирима свог правног поретка призна оне одлуке хрватског правосуђа којима је оно одбило да примени обавезе које је Хрватска преузела потписивањем Споразума о сукцесији.

– Овај готово невероватан феномен потврђују последње одлуке Привредног апелационог суда (ПАС), којима је тражиоцима из Хрватске обезбедио другу шансу у поступку и наплате судских трошкова кроз признање хрватских пресуда пред правосуђем у Србији. Својом последњем одлуком ПАС још једном прави радикалан заокрет када је реч о имовини Југобанке, чији је највећи поверилац буџет Републике Србије, у односу на приватно предузеће „Младост турист”. Наиме, у случају ове фирме ПАС је потврдио одлуку којом се одбија признање хрватске пресуде, док у поступку Југобанке заузима потпуно другачији став којим је сугерисао првостепеном Привредном суду у Београду да призна хрватску пресуду – објашњава Иван Симић.

Тиме је ПАС фактички легализовао феномен да једно правосуђе, конкретно српско, које безрезервно примењује Споразум о сукцесији, истовремено прихвата и одлуке хрватског правосуђа које апсолутно не признаје исти споразум.

У своје последње две одлуке, за разлику од „Младост туриста”, где је коначно одбио признање хрватске пресуде, ПАС налази начин да не дозволи принудно извршење на рачуну Југобанке, али из формалних разлога – због неусклађености потраживања у кунама и динарима. На тај начин наш суд је оставио отворена врата свим будућим захтевима за признање хрватских пресуда, управо тако што у погледу одбијања није дао коначну евентуалну потврду и став, иако Привредни суд у Београду истрајава на реципроцитету у примени Споразума о сукцесији.

– Овакво поступање ПАС-а „осоколило” је хрватско Жупанијско одвјетништво, које се прошле недеље новим захтевом обратило Југобанци, управо за наплату трошкова поступка насталих пред судом у Сплиту, и то по тужби Хрватске против Југобанке. Несумњиво је да је реч о тактичком поступању хрватског одвјетништва, јер се у захтеву нигде не спомиње главно потраживање од укупно 700.000.000 евра, које им је суд у Сплиту досудио, већ се врло перфидно и на мала врата тражи пут за признање овог акцесорног дела пресуде, која се тиче наплате трошкова поступка, а у ствари подразумева и признање саме пресуде – указује адвокат Иван Симић.

Сматра да Хрватска вероватно има у виду досадашње поступање и држање ПАС-а у погледу признања њихових одлука, па припрема терен за захтев да се призна пресуда Трговачког суда у Сплиту. Том пресудом утврђено је потраживање Хрватске које, заједно са каматом, износи 700 милиона евра.

– Конфузно и неједнако поступање нашег суда очигледно им иде наруку, па су последње одлуке ПАС-а хрватски тражиоци схватили као сигнале да је сазрело да се крене и са захтевом за признање ове „велике” пресуде сплитског суда, када је реч о износу који потражују. Да ли ће у томе успети, показаће време – закључује адвокат Иван Симић.

Не помаже ни суд у Стразбуру

– Тачан број потраживања из Србије за имовином у Хрватској немогуће је утврдити. Готово да не постоји град или неко озбиљније југословенско предузеће које није имало имовину у бившим југословенским републикама. У другим државама сукцесоркама ситуација је ипак боља, односно могуће је остварити правну заштиту на основу међудржавног Споразума о сукцесији – тврди Иван Симић.

По правној снази, наглашава, овај споразум је изнад свих локалних закона. Међутим, Хрватска га не примењују, а тај проблем се не решава ни дипломатским путем ни уз помоћ суда у Стразбуру.

Амбасаде СФРЈ које су припале Србији

Дипломатска и конзуларна имовина СФРЈ расподељује се на основу анекса „Б” Споразума о сукцесији, а одлуке доноси Мешовити комитет. Србија је до сада добила амбасаде у Хелсинкију, Прагу, Софији, Риму, Будимпешти, Мексику, Атини, Камбери, Лондону, Лисабону, Отави, Вашингтону, Анкари, Сиднеју и Солуну, као и у Перуу, Венецуели, Египту, Уганди, Конгу и Замбији, као и некретнине у Женеви, Франкфурту, Зимбабвеу, Гвинеји, Њујорку, Токију, Трсту, Истанбулу, Будимпешти и Берлину.

Александра Петровић

(Политика)