Полемика Бошка Мијатовића и Часлава Копривице: Мијатовић - Копривичина критика неутемељена, а његов план илузоран и опасан; Копривица - Нисте разумели завет предака

Копривичина критика неутемељена, а његов план илузоран и опасан

На сајту НСПМ-а (и Стања ствари) изашао је текст у коме ме Часлав Копривица критикује поводом косовског проблема и износи своје погледе. Па да видимо

Изгледа да је г. Копривица прочитао само један мој чланак о овом питању, пошто се само њега држи у својој критици. А то је лоше стога што је садржај тог чланка кратки преглед стања духова у Србији, а не ближе изношење мојих ставова. Остале моје текстове не познаје, почевши од једног полемичког који је објављен нешто пре његовог коментара, а у коме сам детаљније изнео своје погледе.

Обрачун са мном Копривица изводи на доста јефтин начин: нагрди Вучића као издајника, а онда моје ставове изједначи с Вучићевим („конвергирају“, „суштински иста позиција“ итд) и – готово. А, у ствари, Копривица уопште не зна ни Вучићев ни мој концепт. Вучићев зато што га овај крије као змија ноге. Како лепо рече Иван Вујачић, ми уопште не знамо шта се у овој текућој игри подразумева под разграничењем: да ли демаркација сто метара лево или десно, промена код Газивода или размена већих територија.

Можда је у праву и Слободан Самарџић када тврди да се свакако ради о минималним корекцијама на локалном нивоу, без размене већих територија. У том или сличном случају ја ћу први бити против прихватања тог решења па макар га Вучић три пута потписао. Ето колико конвергирају Вучићева и моја позиција! Просто, Вучићев и мој концепт само донекле личе, али постоји велика разлика у полазним елементима (о томе касније). Наравно, Копривици могу разлике између 5% и 50% изгледати занемарљиве са позиције његових максималистичких захтева од 100% (сам наводи тај проценат као циљ, а 50% као неприхватљиво), али сам ја онда запањен да је њему, на пример, 45% територије Косова неважно, па их одбија као недостојну трговину.

Копривица не зна ни мој концепт, осим двеју речи: компромис и разграничење. Оне су му довољне за целу критику ставова моје маленкости, Додуше, све време се колеба да ли сам издајник  или нисам, али је то друго питање. Овим ме је подсетио на кардинала Ришељеа, који је рекао: дајте ми шест редова написаних руком најпоштенијег човека, а ја ћу наћи разлога да га обесим. Изгледа да су Копривици довољне само оне две речи.

Моје идеје

Ја бих, свакако, волео да су Косово и Метохија насељени углавном Србима и добро уклопљени у државу Србију. Али, није тако. Тамо, ипак, Албанци представљају више од 90% становништва, док је Срба, како изгледа, само 5-6 процената, можда који проценат више. А ја не бих да занемаримо постојање Албанаца и правимо се као да се нека далека војска искрцала и окупирала Косово, па да је наше пуно право да их истерамо. Албанци су ту и неће их нестати у било којој варијанти решења. (Надам се да нико не мисли на протеривање тенковима.) И, друго, припадност покрајине је, у најблажу руку, спорна, с тим да је Албанци и Запад сада контролишу, а не Србија. Толики је утицај Србије и Русије да нам не дају да вратимо ни оне мале војно-полицијске снаге предвиђене резолуцијом 1244.

Мој предлог је разграничење двају народа по етничком принципу, с тим да се оно изведе на нивоу насеља, односно села (а не општина), да се српским манастирима обезбеди одређена екстериторијалност, да Албанци преузму плаћање спољног дуга (кога тренутно плаћа Србија) и слично. Неповезаност српских енклава јужно од Митровице не би требало да буде већи проблем уколико је све остало договорно решено. То би било територијално решење слично оном које је дато у државној Платформи за политичке разговоре о будућем статусу Косова и Метохије из 2006.

Први разлог за такво разграничење: та два одавно сукобљена народа потребно је раздвојити фер повученом границом како би сукоби престали, страсти се смириле и отпочео нормалан живот. За то је потребно коначно решење. Без њега конфликт ће се продужити и изазивати злу крв и следећих генерације и Срба и Албанаца и одвлачити њихову пажњу од изазова XXI века. Што је такође лоше, и Србима и Албанцима ће продужење сукоба оставити на челу државе велике манипуланте као што су Вучић и Тачи, наводне велике борце за националну ствар.

Други: садашњи тренутак можда није лош за тражење коначног решења. Јер, Запад је одустао од притиска на Србију да призна независност Косова (они глупи ултиматуми ЕУ, па притисак САД). Сада је Запад флексибилнији и спреман, кажу, да прихвати све што се договоре представници држава, укључујући и разграничење. Затим, у САД је председник Доналд Трамп, који ипак не припада тамошњем класичном империјалистичком, ратничком естаблишменту, већ је променио амерички став, што је важна ствар. Свакако је његово председниковање боља прилика него да чекамо изборе 2020. и евентуалну победу демократског кандидата са класичним империјалним и проалбанским погледима на наш проблем.

Српски проблем је што се на челу државе налази Александар Вучић, за кога с разлогом верујемо да му је власт важнија од државних интереса. Али, ја не видим начина да њега искључимо из преговора пошто је легални председник Србије и све док скрива  пресудно важне детаље његовог, Тачијевог или посредничког плана за разграничење. Тек када видимо шта је прихватио могуће је, ако је план лош, а што је лако могуће, подићи глас, иницирати отпор (црква, САНУ, државе институције, друштвене организације и народ) и покушати спречавање потписивања и ратификацију овог документа. Србија не сме да прекине преговоре пре пресудног тренутка како не би била проглашена некооперативним партнером, али сме одбацити прелиминарно договорено решење – било у парламенту, било на улици. Значи, ја нисам за решење „по сваку цијену“, већ мислим да можемо одбацити неповољни предлог и, одмах или нешто касније, наставити преговоре, можда и без Вучића.

Трећи: на Косову и даље живи доста Срба, што се лако може променити уколико Србија крене на дуготрајан замрзнути конфликт. Не само да се Срби полако исељавају и даље, већ ће, бојим се, замрзавање донети код већине Срба осећај резигнације што се није успело са овом рундом преговора, односно што није дошло до размене теритрорија, па да се нађу у Србији, на сигурном, а што ће донети појачано исељавање у централну Србији или иностранство. Затим, верујем да се тренутно албанске вође уздржавају од великог притиска на Србе јер им се чини да је признање независности на дохват руке па да мало сачекају и не изазивају непотребно западне силе и тамошњу јавност. Уколико (или када) схвате да признања нема и да конфликт остаје замрзнут на дуже (можда деценије), верујем да ће кренути на преостале Србе – вероватно не општим погромом већ свакодневним шиканирањем како би им се огадио живот на Косову и подстакли на исељавање. (Како се то ради може се видети код Слободана Антонића.) Ни озбиљније нападе не треба искључити.

Замрзавање конфликта на дуже водиће жалосном смањењу броја Срба на Косову, ако не и нестајању. А Косово са Србима није исто што и Косово без Срба. Уколико Албанци освоје север, бојим се да ће косовски проблем, са политичког аспекта, нестати са међународног дневног реда: остаће историјски жал Срба за изгубљеним територијама

Другим речима, замрзавање конфликта на дуже водиће жалосном смањењу броја Срба на Косову, ако не и нестајању. А Косово са Србима није исто што и Косово без Срба. Уколико Албанци освоје север, бојим се да ће косовски проблем, са политичког аспекта, нестати са међународног дневног реда: остаће историјски жал Срба за изгубљеним територијама, као немачки за Алзасом и Лореном, словеначки за Корушком или мађарски после Трианона.

Срби су, како рекох, у подређеној позицији (становништво, контрола), па зато немају шансе са максималистичким пројектима. (О руском фактору касније.) Стога мислим да треба бити реалан и борити се за нешто што је достижно, што може наићи на разумевање светских играча, што одговара геостратешким околностима пошто одлагање може, бар у неким важним елементима, битно погоршати српску позицију. Може се реализам поспрдно назвати и дај шта даш, да узмемо што можемо, трговина итд. Можда је за неког жртвовање живота у рату за праву ствар најбољи пут, али ја мислим да је жртвовање живота за недостижну ствар погрешна стратегија, посебно када се ради о животима других људи.

А зашто би Албанци уопште пристали на неко разумно, компромисно решење, пита Копривица. Одговор је доста лак: зато што Србија одлучује о дефинитивном признању Косова као самосталне и независне државе, са местом у Уједињеним нацијама. И то је главни српски адут у целом овом надвлачењу: Албанци имају фактичку контролу, али немају признање и то их мучи. Желе заокружење своје државности, а за то треба да „плате“ делом територије Косова, и то оним на коме Срби представљају већину. Једноставно, зар не? Србија, такође, поседује аргументе присутног становништва, државног права, одређену подршку двеју велесила, промењену атмосферу на Западу и слично. Делује као ружна трговина (где су ту морал, достојанство и правда?), али је то метод којим се обављају светски послови. Наш народ каже ко тражи веће изгуби из вреће. Србија нема шансе да оствари Копривичине максималистичке тежње, па ће тако изгубити све уколико се примени његова стратегија, односно и оно што се могло добити па макар било и мање од 50%.

О Копривичином плану

У неким ранијим текстовима интересовао сам се за одговор на питање шта је план радикалних патриота, односно како мисле да поврате Косово, пошто је то углавном остало непознато. Морам да се захвалим Чаславу Копривици, који је на ово питање дао одговор.

За Часлава Копривицу међународна политика није вештина достизања могућег (Бизмарк), нити сукоб моћи великих и малих сила, већ питање „морала“, „правде“, „међународног права“ „државног достојанства“ и слично. Мислим да је то донкихотска позиција, али без шарма Дон Кихота, значи сасвим нереална у свету у ком живимо. И не за пет или десет година, већ и за далеку будућност. И не разумем како неко може веровати у такве ствари са искуствима које Србија има. А ако је то само декларативна прича, онда јој нема места у оваквим (озбиљним) дебатама.

Да ли је, на пример, резолуција 1244 заштитила Србију од признања Косова од стране стотинак земаља. Да ли је ових стотинак земаља поштовало класично поимање државног суверенитета које је изнад резолуције 1244? Да ли осталих стотина нису признале Косово због поштовања 1244 (или нечег другог, као поштовања класичног државног суверенитета Србије, проблема домаћих мањина, жеља да се Америци удари контра и сл)? Не, не и не. Међународно право не постоји, односно оно евентуално покаже знаке живота само онда када треба казнити неку слабу државу: наметнете јој резолуцију по поглављу VII и уколико је не поштује добије по глави по наводном међународном праву. Пошто слабо ко поштује 1244,  она није никакво “јамство”, како каже Копривица, српског суверенитета над Косовом. Жалосно, али је тако. Да би нешто било јамство, мора постојати ефикасан механизам јамчења, а њега овде нема. И какво је то међународно право које настаје цењкањем у Савету безбедности, а после слабо ко поштује оно усвојено.  Па и сам Копривица елоквентно и нашироко наводи како се крши 1244, али, ето, и даље полаже наде у њега. Наравно, у српској пропаганди се треба позивати на њу, јер представља камичак у ципели Запада, али од ње не треба очекивати озбиљну заштиту српске државности.

Бојим се и да г. Копривица слабо познаје резолуцију 1244 када тврди да она предвиђа “да Покрајина мора остати у саставу СРЈ, односно Србије”, односно да “јамчи неодвојивост КиМ од Србије”. Изгледа да му је промакло да се њоме предвиђа “политички процес који ће одлучити будући статус Косова, узимајући у обзир Споразум из Рамбујеа”, па задржавање Косова унутар Србије не мора бити вечно ни по 1244, нити се било шта ту јамчи.

Морал, правда, достојанство? Не, они, на жалост, не играју готово никакву улогу у међународним односима, и поред самохвалисања Америке. Додуше, и код Копривице дивна начела изгледа да треба само да прикрију праву стратегију коју предлаже – ону ратну.

Да погледамо шта би, по г. Копривици, требало радити како би се Косово вратило у уставни оквир Србије, у неки облик умерене аутономије:

1. сачекати повољне међународне прилике,

2. довести Албанце за преговарачки сто и понудити им умерену аутономију унутар Србије и

3. уколико не прихвате, “оружаном силом реинтегрисати КиМ у уставноправни систем Републике Србије”.

Које су то повољне прилике? Г. Копривица изричито наводи да на Кину не рачуна, на чему сам му захвалан пошто ми смањује посао и скраћује текст. Наравно, то је Русија. Шта она треба да уради? Да нам „скине с врата Запад“ (Копривичине речи) по косовском питању. Тек тако. Ваљда да Путин припрети Америци војном силом, ова се уплаши и повуче подршку Албанцима (и базу Бондстил), па ми онда прелазимо на фазу 2, односно, како Копривица каже, да „останемо један на један“ са Албанцима.

Наравно, Копривица се не пита да ли Путин уопште има снаге да јачем опоненту намеће политичка и војна решења, тј. сили која је и данас доминантна у сваком погледу – и политичком, и финансијском и војном, а и по мрежи јаких  савезника у целом свету, насупрот руске усамљености (ни Кина није у савезу с Русијом) и ограничених ресурса. На пример, друштвени производ (БДП) САД је 16 пута већи од руског, расходи на војску 10 пута, а број становника 3 пута. Америка има далеко веће ресурсе и то се неће и не може променити у року од неколико година или чак деценија (Русија није Кина).

Чак и да су ресурси уједначенији, Путин се не би играо с ватром (ратом с НАТО-ом) зарад Србије. Он се мучи да одржи и оно што има под притиском Запада, па му свакако није стало да озбиљно отвара нови фронт на Балкану. Ту чак постоје технички проблеми: да би руски (војни) авион прелетео до Србије потребно је да добије сагласност НАТО-а, пошто нас са свих страна окружују земље НАТО-а (Мађарска, Румунија, Бугарска, Грчка, Албанија, Црна Гора, Хрватска). Да ли би је Руси добили? Можда да примене силу? Нису луди.

Да Русија може да се носи са Западом Копривица доказује њиховим преузимањем Крима и Донбаса. То су сасвим различити случајеви од Косова: оба се тичу крајева у којима су Руси велика већина, а и налазе се на руској граници, па је војно решење било далеко лакше. Чак многи у свету имају разумевања за руску акцију на основу националног начела. Помиње Копривица и Сирију, али је и то другачији случај (легитимна власт контролише главни град, Русија даје само ваздушну подршку против побуњеника и сл). Значи, недостаје му озбиљнији аргумент.

Путин се не би играо с ватром (ратом с НАТО-ом) зарад Србије. Он се мучи да одржи и оно што има под притиском Запада, па му свакако није стало да озбиљно отвара нови фронт на Балкану. Ту чак постоје технички проблеми: да би руски (војни) авион прелетео до Србије потребно је да добије сагласност НАТО-а, пошто нас са свих страна окружују земље НАТО-а

Помиње Копривица и начин на који треба да придобијемо Русију на акцију: ако будемо „неодустајно настојали на враћању своје окупиране земље“, али и „ако будемо имали искрен став према самој Русији“. Нема сумње да се овде ради о старој вери многих Срба у мајчицу Русију која се брине за своју децу и ником не дозвољава да их туче. На жалост, мајчица Русија ни данас, као ни јуче, нема снаге да заштити своју децу, а нема ни намеру да то покушава. Максимум што може је дипломатска подршка у Савету безбедности, на чему треба да јој будемо захвални, а не да тражимо њихово жртвовање до ризика за (руску) егзистенцију.

Један руски експерт за Балкан рекао је 1990-их: ми смо једном (1914) ушли у рат због вас Срба и тешко страдали (војни пораз, бољшевичка револуција), и знајте да други пут нећемо поновити грешку. Мислим да је тај став и данас важећи у руској политици. (Мада се о стварним узроцима руског уласка у тај рат може дискутовати.)

До фазе преговора са Албанцима са становишта надмоћи Србије свакако неће доћи, а пошто нам Русија неће „скинути с врата Запад“. Не треба гајити такве илузије и оријентисати државну политику у сасвим нереалном, врло опасном правцу.

Из истог разлога, до рата кога заговара Копривица неће доћи. Али, да погледамо Копривичине заблуде. Он очигледно има на уму стару слику оба народа: српског са снажном државом и војском овенчаном славом и малобројног албанског без војске и на  племенском нивоу. Бојим се да ништа од тога није тачно.

Србија је бројнија од Косова и Албаније заједно, али разлика више није велика (6,9 према 4,6 милиона. Што је још горе, становништво Србије је далеко старије, па је, грубо говорећи (пошто не постоје скорашњи подаци за Косово) бројност војно способних генерација слична.

Српска војска се свакако не налази у добром стању. Будући професионална, она има мали бројни састав, а преостали део млађих генерација нема никакву обуку, па ни појма о војним пословима. Војна техника је доста застарела, а главни подвиг је добити на поклон неколико старих авиона. Бојим се да ни морална снага не би била на нашој страни. Са друге стране, Албанци сада имају војску, чак две, а Американци могу врло брзо да их наоружају, уколико хоће, модерним оружјем какво ми можемо само да сањамо.

Ја не бих рачунао на сигурну српску победу против Албанаца за деценију или две и то није дефетизам већ покушај сагледавања реалности. У таквим околностима не треба се поуздавати у рат, па ни махати сабљом јер је блеф врло провидан. А чак и да Србија победи у том рату, посао не би био завршен хепи-ендом. Тада би уследио неминовни албански тероризам, што би, уз сталне политичке тензије у демократском друштву, донело неподношљиве и дуготрајне тензије у Србији. Треба ли нам то?

Не слажем се ни са редукцијом српског идентитета на косовски мит, или завет. Наш идентитет заснован је на језику, култури, уметности, историји (па тиме и на косовској трагици), друштвеним везама и заједничком животу, што је знатно шири оквир од косовског. Мој прадеда, деда и отац ратовали су у Првом и Другом светском рату, али ми нису оставили косовски завет у аманет. На њега сам први пут наишао у књигама

Да додам узгред: чак и када не би било тероризма, не схватам како се радикални српски националисти могу залагати за то да у Србији буде (готово) два милиона Албанаца, који би могли да у парламенту буду тас на ваги (као у Македонији) и тако ефективно, а битно утичу на нашу државу. Један умерени патриота (као ја) не жели толико Албанца у Србији, односно гледа да се мирно са њима разграничимо како би ми сами управљали својим државним пословима, па је за то спреман и да „плати“.

Да опрости г. Копривица, али мени његов план личи да дечије маштарије. Или на Хитлерове илузије када је почетка маја 1945, са Совјетима на вратима Берлина, командовао непостојећим армијама и веровао у чудо. А чуда се некако не догађају баш онда када ти затребају.

Не слажем се ни са редукцијом српског идентитета на косовски мит, или завет. Наш идентитет заснован је на језику, култури, уметности, историји (па тиме и на косовској трагици), друштвеним везама и заједничком животу, што је знатно шири оквир од косовског. Мој прадеда, деда и отац ратовали су у Првом и Другом светском рату, али ми нису оставили косовски завет у аманет. На њега сам први пут наишао у књигама.

* * *

За закључим. Мислим да је Копривичина критика мог концепта потпуно неутемељена, а план за деловање илузоран и опасан. Надам се да радикалне патриоте имају нешто боље.

(Србија и свет)

Нови одговор Бошку Мијатовићу - нисте разумели завет предака

Господин Бошко Мијатовић ми је полемичким текстом „Опасне илузије“ одговорио на мој текст „Замрзнути конфликт, или ’умерено родољубље’“ од 27. фебруара. Његов развијени и вишеслојни одговор је потврдио неке раније већ изнесене тврдње и покренуо нова питања, и свакако заслужује да се на њега осврнемо.

Г. Мијатовић констатује: „Албанци су ту и неће их нестати у било којој варијанти решења. (Надам се да нико не мисли на протеривање тенковима.) И, друго, припадност покрајине је, у најблажу руку, спорна, с тим да је Албанци и Запад сада контролишу, а не Србија.“

За г. Мијатовића припадност КиМ Србији је спорна зато што сецесионисти и страни окупатори њу силом контролишу. То је аргумент из џунгле, који намјерно занемарује и питање позитивног права и (врлинске) праведности. Добро, нека и буде тако, на тренутак – мада тешко могу изразити колико се с оваквом тврдњом/премисом не слажем – али ако нема ништа од права и правде, зашто ми не бисмо сачекали прилику да силом вратимо оно што нам је силом отето? Или због неких политичких интеграција, прилива страних инвестиција… – независно од тога да ли се г. Мијатовић с овим слаже или не (и свега онога што нам се годинама потура као претекст за издају своје државе) – треба да се правимо да осакаћена Србија може бити здрава и нормална? Занимљиво је у овом аргументу да се аргумент „тенкова“, тј силе, сматра релевантним када је непријатељ у питању, али не и када је ријеч о нашој страни. Је ли то реализам? Не бих рекао, али би се можда могао пронаћи простор и за прави реализам између „максимализма“, какав ми г. Мијатовић приписује, и онога што он заступа, а што је самоскривени (и самоскривљени) дефетизам, о чему ћемо више касније. Ја бих своје становиште ипак назвао „принципијализмом“, а разумијевање начела и околности с обзиром на њих једино може бити добро исходиште за процјену истинске реалности, која се увијек, овако или онако, окреће око неких начела. Осим тога, у практичној равни, када сте тренутно објективно слабији, а начела су махом на вашој страни, морате бити баш неразумни да се одричете главног адута који имате. Они коју су јачи, а притом много искуснији од вас/нас у тим играма, само то и чекају – и онда нећете добити ни 50, ни 45, врло вјероватно ни 5%, г. Мијатовићу. А ако потиснемо познавање начела, како ћемо знати гдје је ту граница, она суштинска, а не разграничујућа међа? Хоћемо ли за 6,5% свога рећи да је добар посао, а за 3,9 – дизати САНУ, Цркву и „улицу“?

Ви, надаље, кажете: „та два одавно сукобљена народа потребно је раздвојити фер повученом границом како би сукоби престали, страсти се смириле и отпочео нормалан живот“ (наше истицање). „Фер“ повучена граница послије стољећа терора, убијања, отимања туђе земље, упада и остајања из Албаније на нашој земљи – од XVII стољећа па до данас? Ако добро схватам, г. Мијатовићу, та „фер-граница“, која не би пролазила ни посред КиМ, већ би тек откинула само један његов окрајак, требало би, ваљда, да буде израз „фер“ фактичког стања, или је можда свако стање „фер“ самим тиме што је фактичко, и зато што не може да се промијени баш до прекосјутра? Ако фактичко стање није „фер“ – а није, сјетите се преко 200.000 протјератних од 1999, да оне из 1690, 1878, 1941, 1968. па надаље, „непристрасности“ ради, која Вам је можда блиска, апстрахујемо – не знам како би „фер“ могла постати граница која би настала на основу тога… Кажете „нормалан живот“. Како можете помињати „нормалност“ послије ужаса од прије 20 година, ужаса који по својим посљедицама још трају, не само на Косову и Метохији? Опростите, али ово је морални цинизам, а о изгледима на било какав успјех оваквог кратковидог прагматизма – осим ако Вам, као и Вучићу, било какав „компромис“ није раван „победи“.

А шта предлаже г. Мијатовић? „Мој предлог је разграничење двају народа по етничком принципу, с тим да се оно изведе на нивоу насеља, односно села (а не општина)…“ Не разграничавају се народи – осим ако „цивилизовани“ не покушавају да разграниче полудивља племена, да се ови не би потаманили, а ми то (макар ми Срби) свакако нијесмо – већ државе. То бисте на сваки начин морали знати – умјесто што насједате на Вучићеву пропагандну замку – коју он намјерно конструише, иако добро зна за ту разлику. А његова подвала смијера на нормализовање за српску јавну свијест предлога о „разграничењу“ Србије од Србије. То да се не само што мијења перспективу на проблем већ може да утиче и на перцепцију његовог пожељног, односно допустивог разрјешења. КиМ није нити смије бити држава, па са њиме не може бити разграничења, а граница између албанске и српске државе, којом су разграничени српски и албански народ, одавно је повучена. Ако хоћемо да преразграничавамо два, некадашњим рјечником казано, државноправно, односно међународно већ разграничена народа, ако, дакле, бацимо под ноге Устав РС, Повељу УН, Резолуцију 1244, правне тековине вишедеценијског налажења КиМ унутар Србије – добићемо ништа, тј. формализовану и неопозиву капитулацију.

Не разграничавају се народи – осим ако „цивилизовани“ не покушавају да разграниче полудивља племена, да се ови не би потаманили, а ми то (макар ми Срби) свакако нијесмо – већ државе. То бисте на сваки начин морали знати – умјесто што насједате на Вучићеву пропагандну замку

Када већ помињем Резолуцију 1244, г. Мијатовић ми је пребацио њено слабо познавање, будући да се њоме „’политички процес који ће одлучити будући статус Косова, узимајући у обзир Споразум из Рамбујеа’, па задржавање Косова унутар Србије не мора бити вечно ни по 1244, нити се било шта ту јамчи.“ Ни ја ни г. Мијатовић нијесмо правници, али рекао бих да је, мени, макар због професионалне вокације, логика ипак нешто ближа. Тачно је да је Резолуција резултат компромиса, и тачно је да је њоме нешто морало бити дато и земљама-агресорима (три стална члана СБ), али ту постоје важне нијансе. Не само што у Рамбујеу није било никаквога „споразума“ него и „узимање у обзир“ није ни изблиза равно „узимању за полазну основу“, што би било много незгодније за нас. Друго, а то је још важније, Резолуцијом се констатује да је КиМ и даље међународноправно дио СРЈ, односно Србије, а евентуалне промјене положаја КиМ треба да буде издјествоване унутар преговарачког процеса, при чему би за његово успјешан завршетак била потребна сагласност или директно заинтересованих страна, тј. Србије и побуњених Албанаца, или макар оних земаља коју се исходовале ту Резолуцију, будући да је и процес преговарања требало да буде вођен под окриљем УН. Ако те сагласности нема, тада би се остало при ономе од чега се пошло, а то је да је КиМ дио СРЈ, односно Србије. Да је ово знатно ближе „реалности“ од позиције г. Мијатовића посредно, али мислим довољно јасно, указује чињеница да процес политичких преговора између СРЈ/Србије и побуњених Албанаца никада није почео, вјерујем стога што је земљама-агресорима било јасно оно што г. Мијатовићу није – да на путу независности Косова стоји Резолуција 1244.

Узгред, и предсједник Вучић је у више прилика покушавао да релативизује значај и смисао Резолуције, с очигледним намјерама. Али то није ни изблиза крај низа подударности између вучићевске и мијатовићевске позиције, која би, вјерујем, могла тешко пасти некоме ко искрено вјерује да је Вучићев одлучан противник, и по питању КиМ. Г. Мијатовић, наиме, каже: „Запад је одустао од притиска на Србију да призна независност Косова.“ Извините, али то дјелује као „вијест“ из Информера или информативног програма ТВ „Пинк“? Затим: „[с]адашњи тренутак можда није лош за тражење коначног решења […] Сада је Запад флексибилнији.“ То неуморно говоре и Вучић и Дачић. И даље: „Србија не сме да прекине преговоре пре пресудног тренутка како не би била проглашена некооперативним партнером“. С том аргументацијом је прије неки дан и Вучић одбија предлог марионетске (у односу на себе) и колаборационистичке (у односу на приштинске одметнике) „Српске листе“ да изађе из „косовских институција“. Чак је и њима дозлогрдило, а и схватају бесперспективност наставка „харадинајисања“, чак и ако се жели бити екстремно прагматичан. Ипак, овдје постоји разлика између велеиздајничких власти и г. Мијатовића. Г. Вучић то ради зато што завршава „посао“ за Запад, а г. Мијатовић, претпостављам, не смије да се суочи са теоријским и практичним посљедицама сазнања да су нам водеће земље и водећи кругови Запада – не само када је ријеч о КиМ – непријатељи. Но ипак, објективно посматрано, Вучић, као намјерни, срачунати и самосвјесни велеиздајник, и г. Мијатовић, као добронамјерни, али „умерени родољуб“, објективно имају идентичну интенцију, свиђало се то посљедњем – и свима онима који мисле као он – или не.

То се види и из сљедећега: „Другим речима, замрзавање конфликта на дуже водиће жалосном смањењу броја Срба на Косову, ако не и нестајању. А Косово са Србима није исто што и Косово без Срба. Уколико Албанци освоје север, бојим се да ће косовски проблем, са политичког аспекта, нестати са међународног дневног реда…“

Срби на читавом подручју КиМ, а посебно јужно од Ибра, могу опстати само ако Србија задржи за себе – најприје ментално, а затим и на нивоу техничке опремљености – могућност интервенисања у било којем тренутку када им запријети опасност, рецимо налик погрому 2004. Србија ће имати формално право да то учини – упркос Кумановском споразуму – само ако признањем формалноправно и стварно не отуђи ниједан дио своје територије на КиМ. У супротном, Срби који би путем аутоампутације Србије били предати на управљање „господи“ попут Тачија и Харадинаја имали би гори статус од талаца – били би овце за клање. Чином признања „Косове“ Србија себи неповратно укида право интервенције ради заштите својих грађана, а и имовине, а морала би да чека саопштење Савјета безбједности, гдје нам, као што сте сами рекли, „акције“ нијесу на цијени. Ако вјерујете да би продавци унутрашњих органа убијених Срба имали милости према живим Србима, а камоли да би допустили да они у окружењу „независне Косове“ могу да макар подношљиво живе, тада сте или јако наивни, или можда имате ине етичко-националне приоритете од политичке и фактичке егзистенције косовско-метохијских Срба.

Г. Мијатовић се бави анализом позитивних дијелова мојега „плана“, који заправо није план, већ покушај убјеђивања једног од „невјерних Тома“ да не треба „ломити преко кољена“ у тренутку када нам околности нијесу наклоњене – а већ се мијењају у повољном смјеру, већ да због правде, али и због својих интереса, укључујући и оних економских (који су на КиМ, сигурно знате боље од мене, изузетно вриједни) – треба бити стрпљив, а не изузетно кратковид, да се лијепо изразим. Ево како иде тај дио критике мојег текста: „Да опрости г. Копривица, али мени његов план личи да дечије маштарије. Или на Хитлерове илузије када је почетком маја 1945, са Совјетима на вратима Берлина, командовао непостојећим армијама и веровао у чудо. А чуда се некако не догађају баш онда када ти затребају.“

Г. Мијатовићу, није баш најпристојније што у покушају дисквалификовања моје аргументације посежете за Хитлером, јер када психолошко-реторички асоцирате моју позицију и нацизам, нијесте далеко од тога да чините добре услуге „радикалним антинационалистима“. Ако сте већ посегли за контрааргументом чуда, чудновато је како се не сјетисте примјера који би можда прије требало да Вам падне на памет – а то је чудо српског побједничког повратка с Албанске голготе. Но од тог Вашег превида важније је то што нам чудо уопште не треба да бисмо вратили КиМ. Потребно је стрпљење, упорност, свијест да је повратак тог дијела наше земље важнији од свих политичких и економских циљева, чекање повољног тренутка и, наравно, то да престанемо да говоримо, и приватно и, поготово, јавно да су КиМ изгубљени, или, што је тек мрвицу мање лоше – да нам је на КиМ потребно „саморазграничење“.

Не требају нам, дакле, чуда, већ непристајање на крактовидо-скоројевићко апсолутизовање садашњег тренутка, које не приличи једном старом историјском народу. Сјетите се шта је прије неколико мјесеци поручио већ одлазећи кинески амбасадор – посредно Вучићу, али и свима вама који сматрате да све мора да се ријеши сада, или ће бити пропаст: чекали смо 100 година да се врати Хонг-Конг својој матици, и вратио се. Надам се да ми нећете рећи Србија није Кина – што је ноторна чињеница – јер овдје је ствар начелности одлучујућа. А ми можемо заувијек пропустити прилику да вратимо своју окупирану земљу, и када нам се буде указала прилика – а сигурно хоће, ако се за то будемо „припремали“ реалистичким дефетизмом који нам великодушно нудите.

Пребацујете ми, надаље, и ово: „Да додам узгред […] не схватам како се радикални српски националисти могу залагати за то да у Србији буде (готово) два милиона Албанаца, који би могли да у парламенту буду тас на ваги (као у Македонији) и тако ефективно, а битно утичу на нашу државу.“

Не знам откуд Вам сазнања да на КиМ има „(готово) два милиона Албанаца“. Да их заиста има толико, допустили би да буду пописани, а посљедњи пут је то учињено – без кривотворења и драстичних фалсификата – још далеке 1961. Колико њих има легалне папире Републике Србије, тј. право да борави на КиМ, то остаје да се процијени, али сам прилично сигуран да је број знатно мањи. Вјероватно је реалнија бројка Албанаца на КиМ креће се око 1,2 милиона, а неки чак сматрају да их сада тамо на терену, реално, нема више од 800.000. Може изгледати неозбиљно поигравање бројкама, али међу јавно доступним подацима о овоме нема ни приближно вјеродостојних. Ви сте, очигледно, склони да преувеличавате њихов број, односно да повјерујете од стране Албанаца и Запада смишљено сервираним статистичким лажима – да бисте подупрли свој разграничитељски реализам.

Не знам откуд Вам сазнања да на КиМ има „(готово) два милиона Албанаца“. Да их заиста има толико, допустили би да буду пописани, а посљедњи пут је то учињено – без кривотворења и драстичних фалсификата – још далеке 1961. Вјероватно је реалнија бројка Албанаца на КиМ креће се око 1,2 милиона, а неки чак сматрају да их сада тамо на терену, реално, нема више од 800.000

А што се тиче броја албанских посланика у Скупштини (необично је да, гле неочекиване подударности, исти аргумент потеже и Вучић) – погледајте шта раде Хрватска или Летонија или Естонија, те „часне“ чланице ЕУ и НАТО, са њима „неподобним“ становништвом, иако Срби у Хрватској и Руси у прибалтичким републикама не праве никакве проблеме тим државама. Држава, када је држава, и када иза ње стоји одлучна, већинска подршка њенога становништва, има начина да себе очува на просторима које контролише, чак ако има и бројне мањине која се томе супротставља. Ја не кажем да ми треба да слиједимо примјер поменутих земаља са нацистичком прошлошћу која их и до данас снажно надахњује, али покушавам ипак да Вам предочим двије ствари. Могуће је ауторитетом и снагом државе ефективно држати своју територију, чак и ако се то једној сразјмерно бројној скупини унутар ње не свиђа, као што је, с друге стране, веома неозбиљна тврдња да нечега до чега нам је јако стало – или би требало да буде, зар не? – треба да одустанемо, зато што су узурпатори баш „незгодни“ и ријешени да не дају свој плијен. Када бих ја, г. Мијатовићу, такве ствари причао својим студентима, претпостављам да би ме млади људи осудили зато што их наговарам на нечасно понашање.

Овдје, наравно, аргументи не помажу до краја, јер г. Мијатовић напросто вјерује у неодољиву снагу наших непријатеља, и албанских и западњачких, као што подједнако чврсто вјерује у нашу (дугорочну) немоћ. Такво дефетистичко вјеровање посљедица је инерције наших пораза, што је разумљиво. А ту самоневјеру ништа не може тако да „поколеба“ као наше праве побједе, којима би се и г. Мијатовић, као „умерени родољуб“, сигурно радовао. Али до њих ће се тешко доћи ако нам духовна врхушка буде размишљала као г. Мијатовић, и још поврх тога „телалила“ о томе, међу онима који још мање од њих разумију срж проблема. Имајте вјере, г. Мијатовићу, сјетите се својих предака које помињете – они сигурно нијесу имали тако ниско мишљење о својем народу као што Ви имате. А ако ту вјеру немате, можда је боље да своју невјеру задржите за себе, јер на оваквом оглашавању сигурно – то поуздано знам – неће Вам бити захвални Срби са КиМ, нарочито не они јужно од Ибра; биће Вам дубоко благодарни само Вучић, Харадинај и њихови истомишљеници у Београду, Берлину, Бриселу, Вашингтону, Тирани…

На концу, г. Мијатовић се позива на нешто што никога, из више разлога, не може оставити равнодушним: „Мој прадеда, деда и отац ратовали су у Првом и Другом светском рату, али ми нису оставили косовски завет у аманет. На њега сам први пут наишао у књигама.“

Уважавам часну породичну традицију породице Мијатовић, као и хиљада и хиљада других српских породица, али бојим се – надам се да ће ми се опростити на изразу – да уопште нијесте разумјели завјештање својих предака. Ако су учествовали у Првом свјетском рату, онда претпостављам да је неко учествовао и у Првом балканском рату. А он није значио само ослобађање угњетене браће у Старој Србији (на њеном косовско-метохијском дијелу већ тада су, захваљујући тростољетном терору, безакоњу склони Арнаути постали већина) него и испуњење Косовског завјета. Власти Краљевине Србије знале су да ће их у Старој Србији чекати качачке банде, али се нијесу устезале да из страха од „тероризма“ (што као аргумент истура г. Мијатовић) најпослије поврате прво-битну српску национално-државну дједовину. Косовски завјет дао нам је снагу да довољно чекамо и дочекамо ослобођење своје постојбине, као што нам је дао силу да се 1918. вратимо из државно-народног изгнанства као побједници. Зашто мислите да је заувијек прошло вријеме наших оправданих, духовном снагом и самоувјереношћу опредијељених националних стратешких чекања?

Уважавам часну породичну традицију породице Мијатовић, али бојим се – надам се да ће ми се опростити на изразу – да уопште нијесте разумјели завјештање својих предака. Ако су учествовали у Првом свјетском рату, онда претпостављам да је неко учествовао и у Првом балканском рату. А он није значио само ослобађање угњетене браће у Старој Србији него и испуњење Косовског завјета

Погрешно сте, г. Мијатовићу, схватили часну српску прошлост у којој су учествовали часни преци, ако нијесте разумјели да без тог завјета у себи тешко да бисмо извојевали иједну већу побједу од 1804. до данас. Не заборавимо, уосталом, 1995. ипак смо изборили Српску, прву српску (полу)државу западно од Дрине коју нам је Запад признао за посљедњих готово 1000 година. А сјећате се колико је било претешко и тада, када бијасмо заиста безнадежно сами против и „але и вране“. Дакле, наша надљудска прегнућа у повијести, и без ријечи, и ако Вас можда дједа није посадио у крило да Вам приповиједа, свједоче о дубоко усађеном живом присуству косовског предања у нашем идентитету – завјештања које се тиче не само једног дијела српске земље, већ завјета немирења с неправдом, нарочито оном вапијућом, која нам се и даље наноси.

Укратко, г. Мијатовићу, Ваши, као и моји и преци милиона Срба, у својем духу јесу носили Косовски завјет, и својим дјелом су га увијек изнова посвједочавали. То сте, и без обавјештавања из књига, морали и сами одавно схватити – да сте се, рецимо, икада озбиљно запитали како је било могуће Чудо из 1918. Завјет је ствар памћења и дјела, а не књишке ријечи, коју Ви – опростите, али типично учењачки – не само доцкан откристе него и пропустисте да разумијете.

(Стање ствари)