Vladika Teodosije o „razgraničenju“: Od nas se očekuje da sami sebi odrubimo glavu; KiM nam niko ne može oduzeti nikakvom silom ovoga sveta, ako ga se mi sami ne odreknemo

 U Sabornom hramu Sv. apostola Petra i Pavla u Šapcu u navečerje praznika Uspenija Presvete Bogorodice je s blagoslovom Preosvećenog Episkopa Šabačkog g. Lavrentija, nakon Molebana za Kosovo i Metohiju, koji je služio Episkop raško-prizrenski Teodosije, održana promocija ponovljenog izdanja monografije „Zadužbine Kosova i Metohije“.

U nastavku donosimo TRANSKRIPT OBRAĆANjA Episkopa Raško-prizrenskog Teodosija:

Vaše Preosveštenstvo, prečasni i prepodobni oci, braćo i sestre,

Dolazeći sa mučeničkog Kosova i Metohije, „grdnog sudilišta“ na kome se po ko zna koji put u istoriji roda srpskog, pred licem Božijim, kao u ogledalu pokazuje i ogleda naša pravoslavna i svetosavska svest i savest, prenosimo vam vapaje i molitve našeg malog stada, koje u zebnji, ali sa verom u Hrista čeka presudu koja mu se sprema od ljudi ovoga sveta.

Bogonadahnuti lovćenski tajnovidac, obesmrtio je svojim stihovima ovu sudbinu Kosova, pevajući rečima sa kojima su uzrastala malena pokolenja Srba: „Bog se dragi na Srbe razljuti, za njihova smrtna sagrešenja. Naši cari zakon pogaziše, počeše se krvnički goniti, jedan drugom vadit oči žive…“ Ove reči tako bolno i proročki odjekuju u našim srcima i sada, dok se sprema nova „ kosovska večera“ na kojoj je, kao nekada „glava Lazareva“, položeno samo biće naše pravoslavne hrišćanske samosvesti, koje nam je svojim molitvama, trudom i suzama Bog podario preko Svetog Save, Prvog Arhiepiskopa Srpskog, evo baš uoči 800 – godišnjice Autokefalije naše Srpske Pravoslavne Crkve.

Večeras smo se sabrali ovde da govorimo o novom izdanju nezaboravne knjige-svedočanstva „Zadužbine Kosova i Metohije“ našeg dragog u Hristu učitelja i živoga svedoka kosovskog i svesrpskog stradanja, umirovljenog Episkopa Zahumsko-hercegovačkog G. Atanasija. Ali ta knjiga još nije ispisana, jer smo, eto, doživeli da se upravo i u naše vreme ispisuju njeni sudbonosni redovi, dok se mračni oblaci ponovo nadvijaju nad kupolama naših nemanjićkih svetinja, koje sijaju kao biseri u pomračini. Zasigurno znamo da ova knjiga neće nikada biti završena, dokle god je roda srpskoga svetosavskog i dok god postoji samosvest hrišćanska, koju je našem narodu Sveti Sava ostavio, zapečaćenu i urizničenu upravo u našim svetinjama Kosova, Metohije i Staroga Rasa.

Dobro znamo, oci i braćo, da Kosovo nije samo pitanje teritorije, a još manje politike i podela narodnih, koje se danas partijama zovu. Bilo bi nam zasigurno lakše da je to samo tako. Kosovo je mnogo više i iznad svega toga, i zato nam je toliko važno, kako nama koji među kosovskim žitnim poljima i metohijskim vinogradima živimo, prinoseći hleb i vino u naše Crkve da se Hristom pričestimo, tako i vama ovde u ravnoj i junačkoj Mačvi koja počiva na blagoslovu Svetoga Kralja Dragutina. Avaj, za neke je Kosovo u naše vreme samo mitologija, „rak-rana, kancer Srbije“, ili „rana kroz koju može da nam iscuri poslednja kap krvi“, najveća nevolja koje treba da se rešimo da bismo išli ka nekoj, njima samo znanoj „svetloj i boljoj budućnosti“. Ali Kosovo je, opet kažem, mnogo više od toga….. lakše bi nam bilo, po rečima pesnikinje, da se može preneti, istrgnuti iz naših njedara, a da sa time ne izađe i duša našeg naroda. Jer, nama hrišćanima, nije potrebna nikakva mitologija, s obzirom da imamo Hrista. Rane se zaleče s vremenom, ali duša kada se jednom pogubi, ne može se više nikad isceliti i vratiti.

Ne, Kosovo je bilo i ostalo za našu Crkvu i njen verni narod ogledalo naše zajednice sa Bogom, naš obraz pred Bogom po kome nas On i prepoznaje. To Kosovo nam niko ne može oduzeti nikakvom silom ovoga sveta, ako ga se mi sami ne odreknemo. Zar nismo, već, toliko prošli stradanja i osvajanja, zar nismo prošli i petvekovno tursko ropstvo, a, eto, opet smo se sačuvali kao narod Božiji, kao živa Crkva Hristova. I zaista, reći će neko, granice su se menjale i menjaće se. Ali oni koji danas žele da razgraniče samo biće našeg naroda, da podele dušu Srbinovu na dva dela, čine ono što dosad niko u našoj istoriji nije učinio. Moćnici svetski, sa gospodarima srpskim i albanskim, već crtaju nove granice koje treba da, ne samo privremeno „ razgraniče dva naroda“, već koje će jednom za svagda preostalu decu Svetog Save osuditi na nestajanje, a naše svetinje ostaviti kao puste spomenike prošlosti, ili cele, ili u ruševineama. Nemojmo se zavaravati, nije ovde po sredi samo još jedno od mnogih razgraničenja koja dođu i prođu, a život se nastavlja, već se od nas ovog puta očekuje da sami sebi odrubimo glavu. Sa odricanjem Kosova, od nas će se neminovno tražiti da, odbacimo i duh vere pravoslavne, koji je vekovima vodio naš narod. I to se sve događa 800 godina nakon čudesnog dara koji smo dobili od Hrista Gospoda, preko našeg Svetog Save i svih Svetih iz roda našeg.

Mnogo puta smo, u istoriji našeg roda, do sada prolazili tolika brojna poniženja i stradanja, kako zbog svojih grehova, tako i na pravdi Božijoj, ali nikada nismo pristajali na to da sebe duhovno poništimo i izgubimo naš narod na Kosovu i Metohiji. Razgraničenje „Srba i Albanaca“ zato nije samo pitanje politike ili nečega u što Crkva Hristova ne treba da se meša, već POČETAK ODRICANjA od onoga što nas je kroz istoriju učinilo onim što jesmo, i što su za nas čuvali i predali nam najveći sinovi našeg naroda. Da li će naša zemlja i njen narod utopiti sebe svojom rukom i voljom u proključali lonac u kome se sve više gube obrisi vere Hristove i predanja drevnih hrišćanskih naroda, ili će ostati da svetle kao „svetilo na gori“, kao živo svedočanstvo onih ideala za koje su naši preci živeli, pevali i umirali, videćemo, eto, i ovog puta, baš na Kosovu?

Zato je za nas, kao Episkopa, kome je kao najmanjem od svih povereno da, u ovom vremenu, napasa malo stado, upravo na tim prostorima, kao i za celu našu Srpsku Pravoslavnu Crkvu, ovo pitanje važno, da ne može postojati pitanje koje bi bilo važnije. Ono je važno i za sve vas ovde sabrane, i za sve naše pravoslavne Srbe rasute širom sveta, koji kao drevni Izrailjci „pevaju pesme kosovske“, na obalama evropskih reka i dalekih mora, sećajući se Kosova, svoga Jerusalima. „Ako te zaboravim, Kosovo — Jerusalime moj, neka bude zaboravljena desnica moja. Neka se prilepi jezik. moj grkljanu mome. ako te ne uspamtim, Metohijo moja, ako te ne stavim za početak pesme moje, psalmopoja moga Gospodu, Spasu mome.“ Ove besmrtne stihove psalmopojca Davida (ps. 136.5) sećajući se Kosova, ponovio je u plamenu stradanja 1999. godine Vladika Atanasije, u spomen naših svetih novomučenika Haritona Kosovca i Stefana Metohijca.

Kosovo je naš Jerusalim i ikona nerukotvorenog nebeskog Jerusalima, i živeće onakvo kakvo ga znamo samo dok zvone zvona pećaršijska, dečanska, gračanička i ljeviška, dok naši sveštenici, monasi i monahinje molitvom prizivaju verni narod i sabiraju ga oko Hleba Gospodnjeg – Hrista Spasitelja. Bez naroda nema Crkve, jer Crkva nije građevina od kamena, ne može se „premetnuti“ negde daleko, već živi samo u Liturgiji u kojoj se svi zajedno sabiramo u Hristu. Zato ove svetinje Kosova i Metohije nisu samo duhovna sabirališta našeg naroda sa Kosova Metohije i celog sveta. One su živi putokazi koji u mračnoj noći današnjeg sveta svetle i ukazuju put, onaj put kojim su hodili i Sveti Sava i Sveti Kralj Stefan Dečanski, Pećki sveti Arhiepiskopi i Patrijarsi, brojni svetitelji, mučenici, novomučenici i stradalnici. Ako se tog puta držimo nećemo zalutati, ali ako dopustimo da ti svetilnici ugasnu i narod će nam se razići i trajno ćemo izgubiti sebe.

Kosovo i Metohija je naša svesrpska Ćele-kula, sazdana od kamenja osveštanog molitvom, miomirisnih moštiju svetiteljskih, molitvom okađenih, koja Kosovo čini onim što jeste, što je vekovima bilo i treba da ostane, dok nas god ima. Ali danas, braćo i sestre, sprema se sud Svetom Kralju Dečanskom, carskom Prizrenu, namučenom Deviču, našem narodu u malom getu u Orahovcu, staricama monahinjama u Đakovici, ispovednicima u Pomoravlju i širom Kosova i Metohije, koji poslednjih dvadeset godina bivaju raspeti sa Hristom na krstu mučeništva – svedočeći veru svoju Pravoslavnu. Taj krst iako težak i pretežak, nikada nismo nosili u očajanju i tuzi, već smo ga doživljavali kao pobedonosni krst utehe i nade, rascvetali krst na ulazu hrama Visokih Dečana, koji je za nas ono Drvo života, preko koga se hranimo Hristovim Telom i Krvlju.

Ali, o užasa! Svetim Patrijarsima Pećkim, Sv. Jaonikiju i Kralju Stefanu Dečanskom, sa njihovim malim stadom, neće suditi veliki moćnici beloga sveta, već treba da presudimo MI, sam kukavni narod srpski; da kao nekada oni koji su vikali „raspni ga raspni“, razapnemo taj mali ostatak našeg roda, koji se sačuvao na tom „grdnom sudilištu“ i odstranimo ga kao „kancer“ sa neke nove, nama tuđe, Srbije, koju nam nude oni koji su izgubili svaki osećaj i svest o svome imenu i koji u ovo naše vreme „prodaju veru za večeru“, kao nekada Juda – Hrista Spasitelja za 30 srebrenika.

„O prokleta kosovska večero….

O prokleta zemljo, propala si!

Ime ti je strašno i opako…

O Kosovo grdno sudilište“

podseća nas opet Tajnovidac Lovćenski.

Ne zaboravimo, od SVIH NAS se traži i očekuje da sa drevnim bezakonicima, na sudilištu Pilatovom, vičemo „Raspni ga raspni“ i da se odreknemo onoga za što su se oci naši mučili, živeli i umirali. Ako tako, ne dao Bog, odlučimo, i Bog će nama presuditi, kao nekada Jerusalimljanima koji se odrekoše vere u Živoga Boga i zameniše ga verom u idole i behu prognani u ropstvo Vavilonsko. Proplakaće opet prorok Jeremija na ruševinama naših svetinja, na ostacima naših grobalja, na napuštenim ognjištima, poljima i vinogradima.

„Kako sedi sam, posta kao udovica, grad koji beše pun naroda! Velik među narodima, glava među zemljama potpade pod danak! Jednako plače noću, i suze su mu na obrazima, nema nikoga od svih koji ga ljubljahu da ga poteši; svi ga prijatelji njegovi izneveriše, postaše mu neprijatelji… Putevi sionski tuže, jer niko ne ide na praznik; sva su vrata njegova pusta, sveštenici njegovi uzdišu, devojke su njegove žalosne, i sam je jadan.“ (Plač Jeremijin 1.1-4)

Ali, biće, da ovo nije sud Kosovu, ni Svetom Knezu Lazaru, ni Dečanskom Kralju Mučeniku, već nama jadnima i nesrećnima, koji sebe gresima svojim dovedosmo u ovakvu nevolju. Od nas se danas traži da svoju glavu mora SAMI da položimo na kamen kao nekad Jovan na tanjir Irodijadin, da bi je Irod odsekao, i ugodio svojim skvernim družbenicima.

Ako to ne shvatimo sada, braćo i sestre, shvatićemo tek kada bude kasno, ali ne za Kosovo, jer ono je već na nebesima ovenčano slavom Lazarevom, mučeničkom krvlju Kralja Dečanskoga, molitvenim suzama Devičkog podvižnika i molitvama Svetih Patrijaraha Pećkih, već za nas i našu decu, koja treba da žive sa takvim teškim i preteškim bremenom, noseći taj sramni žig doveka.

Zato smo večeras ovde, ne da govorimo o prolaznim stvarima ovoga sveta, koju politikom zovemo, jer carstva ovoga sveta, slave i počasti, dolaze i prolaze. Niti smo večeras ovde da prozivamo one koji „Oprosti im Bože, ne znaju šta čine“ i za koje se treba moliti Bogu da ih prosveti i urazumi, već da kao Jeremija zaplačemo svi zajedno i pred celim našim narodom još jednom ponovimo besmrtne reči Božije, koje je izgovorio prorok Jeremija: „Čudite se tome, nebesa, i zgrozite se i užasnite se! Veli Gospod. Jer dva zla učini moj narod: ostaviše mene, izvor žive vode, i iskopaše sebi studence, studence isprovaljivane, koji ne mogu da drže vode….. Zato pokaj se, Jerusalime, da se ne otrgne duša moja od tebe, da te ne obratim u pustinju, u zemlju gde se ne živi.“ (Jer 2.12-13; 6.8)

(mitropolija.com)