Njujork tajms: Maršalov plan za Ameriku?

Vašington  – U završnom izveštaju sa Svetskog ekonomskog foruma, poznati kolumnista Njujork tajmsa Tomas L. Fridman piše da je u razgovorima koje je vodio u Davosu o Americi prvi put čuo frazu koja je „normalno rezervisana za zemlje kao što su Rusija, Iran ili Honduras”.

Ta fraza je „politička nestabilnost”. Fridman prenosi ono što mu je na skupu globalne elite rekao jedan američki biznismen: „Ljudi me pitaju o ’političkoj nestabilnosti’ u SAD – postali smo nepredvidljivi za svet”. Tajmsov komentator zatim konstatuje da je kritikovanje i bockanje Amerike stari globalni sport „popularniji od fudbala”, ali i navodi da situacija u Americi danas prvi put „izaziva nervozu” u ostatku sveta.

Šta se događa sa Amerikom pitaju se, istina ne tako direktno, ovih dana i sami Amerikanci. To se nekako spontano nametnulo na prvu godišnjicu „novog režima”, povodom godinu dana predsednikovanja Baraka Obame. Ona je protekla u drastično promenjenom raspoloženju nacije u odnosu na velika očekivanja koja je donela spektakularna inauguracija njenog prvog crnog predsednika, jednog od najharizmatičnijih koga je imala.

Taj magnetizam i lidersku auru Obama je pokazao i u prvoj besedi o „stanju Unije” prošle nedelje, ali glavni učinak njegovog briljantnog oratorstva bio je samo još veći kontrast između vizije i realnosti.

Ekonomska kriza nije, doduše, tako drastična kao pre godinu dana, kada je u jednom momentu izgledalo da će se ceo sistem jednostavno urušiti. Prema najnovijem izveštaju, ekonomija je u završnom kvartalu 2009. rasla po stopi od 5,7 odsto, ali kraj ekonomske recesije nije doneo i kraj ljudske... Nezaposlenost opstaje na tvrdoglavoj stopi od 10 odsto, što praktično znači da je bez radnog mesta jedan na svakih pet Amerikanca u dobu između 25 i 54 godine.

„DŽobs” (nova radna mesta) odnedavno je glavna parola Obame i njegove administracije, ali je ova kriza izgleda otkrila neke greške u samom sistemu koje se ne mogu baš brzo otkloniti, što se najbolje vidi po samom Obami, neskladu između njegovog velikog reformskog entuzijazma i skromnog učinka nakon godinu dana.

Pre samo jedne godine činilo se da je većinska Amerika svesna da je zemlja na pogrešnom koloseku i u Obami je videla mašinovođu koji će nacionalnu lokomotivu da preusmeri na onaj pravi. Danas bi dijagnoza mogla da glasi da je većinska Amerika za promene – i istovremeno za status kvo. Ono što je Obamu dovelo na vlast – obećanje velikih promena – sada se okreće protiv njega.

Predsednik je u prošli petak napravio zanimljiv presedan: otišao je „na noge” svojim protivnicima, na skup republikanskih kongresmena u Baltimoru i, iznudivši da taj susret bude na televizijama „uživo”, pokazao koliko je dubok jaz između dva politička tabora zemlje, republikanaca i demokrata, zbog koga je gotovo sasvim paralizovan proces donošenja važnih zakona i doveo do situacije koju odlično opisuje naša izreka „selo gori a baba se češlja”.

Republikanci naime ostavljaju utisak da imaju samo jednu politiku, koja se sastoji samo od jedne reči: „ne”. Sve što predlaže druga strana ne valja, pa makar to bilo i ono za šta su se sami do juče zalagali. Demokrate su pak podeljene i više zaokupljene svojim izgledima za reizbor, nego podrškom svom lideru.

Kao nikad dosad, utisak je da je u prošloj godini pokazana uloga „specijalnih interesa” u američkom sistemu, što je lep izraz za političku korupciju. A na korozivno dejstvo lobija velikog biznisa, kao kap koja je prelila čašu, došla je odluka Vrhovnog suda kojom su ukinuta ionako nevelika ograničenja koliko korporacije mogu da troše za izborne kampanje. To je Obamu podstaklo da u obraćanju naciji direktno kritikuje Vrhovni sud, što nije baš primer uvažavanja stroge podele vlasti u „najdemokratskijoj zemlji sveta”.

Da je dara prevršila meru, potvrdio je dan kasnije i kongresmen Alen Grejšan, rečima da to „institucionalizuje i legalizuje korupciju u najvećoj mogućoj meri”. „Neće više biti senatora iz Kanzasa (ili bilo koje druge države), to će biti senator iz „DŽeneral motorsa” ili senator iz Majkrosofta”.

Bela kuća je upravo obelodanila nacrt budžeta za fiskalnu 2011 (koja počinje 1. oktobra ove godine) od 3,8 biliona (hiljada milijardi) dolara, koji prati procena da će deficit za ovu godinu skočiti na rekord svih vremena – 1,6 biliona, za 200 milijardi više nego u 2009. Iako će biti procentualno manji po učešću u BDP-u nego prethodni (8,3 prema 10,6 odsto), to ipak pokazuje da Amerika neće u dogledno vreme izaći iz neodržive navike (ili iznudice) da troši više nego što ima. Za obične zemlje, lampica za uzbunu se pali kad deficit dostigne brojku od tri odsto.

Uprkos svim ovim okolnostima, politička elita u Vašingtonu je zaokupljena sticanjem političkih poena, jer ovo je izborna godina, u novembru se glasa za jednu trećinu članova Kongresa.

„Naš dvopartijski politički sistem je zaribao baš kad treba popravljati sve drugo”, citira Fridman u pomenutoj kolumni iz Davosa jednog svog zemljaka, biznismena iz Silicijumske doline, koji sumorno zaključuje: „Mi smo ti kojima je danas potreban jedan Maršalov plan” (program američke pomoći koji je Zapadnu Evropu izvukao iz pustoši Drugog svetskog rata).

(Politika)