Ненад Илић: Црква се не бави страначком политиком, али кад неправда и лаж постану очигледни Црква има обавезу да стане у одбрану народа

 Пријатељи су ме позвали да говорим на великом скупу у Београду. Нисам могао да дођем, па сам замолио Анастасију да прочита моје писмо.

Црква ће увек бити уз оне који траже Истину и правду. Црква се не бави и не треба да се бави страначком политиком, али кад неправда и лаж постану очигледни, Црква има обавезу да реагује и да стане у заштиту верног народа. 

Не треба да вас збуне појединачне реакције појединаца из цркве. Црква није партија и нема никакав комитет или главни одбор. Црква су сви заједно и покојни и живи и свештенство и народ, предвођени светима сви заједно у Христу, Истини.

На позив пријатеља, обраћам вам се као од скора свештеник у дијаспори која сваким даном све више расте док се Србија све више смањује. А многи које срећем радије би били у Србији него на Западу.

Из поштовања према свима вама који су устали против малодушности и издаје живота, против умирања Србије, због моје жене која вам ово чита и моје деце која су међу вама, нећу вам се обратити својим домишљањима него ћу цитирати најјачи глас дијаспоре, речи вечног владике Николаја који је живот завршио далеко од Србије коју је волео само мало мање него што је волео Христа. А он је и истински глас Цркве, велики пророк који је упутио властима које се занесу самољубљем следеће речи:

 „Они који воде народ, не воде него га заводе, - шта ћеш чинити с њима Господе мој?…

Завађају народ ради своје користи, и кад се народ збуни и узбуни, они се измичу са власти и у миру једу излагану добит. Криве своје противнике, а иду стазама њиховим. Од њихове галаме мудрац не долази до речи.

Ласкају глупаку и насилнику само да дођу до првих места. Посведневно пишу књиге и објављују зло својих сродника, да би скрили своје зло.

Немоћни су да учине правду народу, него га застрашују плашећи га гором неправдом прошлих времена.

Харају за себе и за пријатеље своје, јер знају да неће дуго.

Шта ћеш чинити с њима праведни Господе?“

„Заиста, неће јести своју добит у миру, него ће је потрошити на даће својих рођака.

Осиромашиће и мишеви ће им пролетати коз подрту кошуљу. Сневаће буне преварених и похараних, и дизаће се у поноћи, престрашени и ознојени. Биће им дуг живот, да би им казна била дужа.

Доживеће да виде свој дом у згаришту и бежаће из своје земље, гладни и болесни, и неће смети изговорити своје име ни пред ким.

Гледаће туђинце у својој земљи и просиће комад хлеба од њих.

Слушаће клетве свога имена, и неће смети повирити на прозор.

Гледаће свој народ где га везане у поворкама воде, и бојаће се за себе.

И слушаће, и у сну и на јави, проклињања свога имена, и дрхтаће а неће моћи умрети“.

Дај Боже памети, снаге и упорности да и њих и себе сачувамо овакве судбине!

Свештеник Ненад Илић

(НСПМ)