Немања Рујевић: "Предметна институција"

 Мисли ли ико о томе како је првом међу нама? Њему који као драгстор ради за Србију, дању на телевизији, а ноћу у зноју лица свог читајући хиљаде страница докумената? Њему који ока не склапа, не једе и одева се из фундуса у који му зле стилисткиње подметну сако од пет просечних српских плата? Он више ни у варошким домовима културе не може да инсценира јединство са народом.

За првог међу нама постоје у основи два пута – или ће по сваку цену, уз огољено насиље, седети у престолу од огњених мачева, немирно, уз побуне и презир, а цех ће плаћати Србија. Или ће седети на оптуженичкој клупи па можда у Забели. Постоји и међурешење – бег у гепеку преко Келебије.

Можда су то фантазми једног колумнисте, а ако и нису – до свих тих сценарија је дуг пут. Како тај пут изгледа?

Кад су повели народну буну, студенти су на плећа узели терет који матори ескивирају годинама. Не мислим да су млади људи од двадесетак година посисали сву памет света нити да неки њихови потези не смеју да се критикују ради чувања „саборности“ – та исто тако и власт позива на саборност и ућуткивање критике.

Али, дуго нисам имао ту ни шта да критикујем. Сада ми се чини да имам, али идемо редом.

Шта хоће ти студенти? Да се испуне њихова четири захтева. Ко одлучује да ли су захтеви испуњени? Па студенти. А ако процене да су захтеви испуњени? Пленуми ће окончати блокаде. Ако нису испуњени? Идемо даље.

То звучи једноставно и јасно, али има озбиљну кваку 22. Јер, шта су, заправо захтеви студената? Да институције раде свој посао.

У крајњој консеквенци то значи одлазак првог међу нама и стотина других на оптуженичку клупу. То значи да „власт“ – заправо група узурпатора са јасним вођом – никако не може да испуни захтеве студената јер би тако укинула себе, а мало шта у космосу је јако као нагон самоодржања властодржаца који су одавно прешли са оне стране закона.

Ту чињеницу, наравно, знају и студенти. За сада, они се тактички генијално – праве луди.

Бриљантно је саопштење студената Правног факултета у блокади у којем траже од Ректорског колегијума да не прича са председником земље јербо „институција које је упутила позив има ограничен број, махом церемонијалних надлежности од којих ниједна нема додирних тачака нити са просветом нити са захтевима студената“.

У даљем тексту се вођа узурпаторске власти назива „предметном институцијом“ што првог међу нама мора да веома љути. Навикао је да, попут султана, управља сатрапима и прима молиоце, често и пред камерама, а сада би неко да га сведе на овлашћења британске краљице, то јест у оквире Устава.

Синтагма „предметна институција“ погађа и на дубљем нивоу – заправо је први међу нама предмет побуне.

Али, колико игра може да траје? Нема сумње да се „предметна институција“ одлучила да троши време, као нижелигаш који у 85. минуту још некако држи 0:0 на терену фаворита, иако је сабијен у свој шеснаестерац и пљуште пречке и стативе.

Да ли збиља студенти мисле да могу остати у блокадама и на улици све до имплозије режима? Још годину, две, три?

Сада се, наравно, са свих страна јављају суфлери. Треба урадити ово или оно, на протестима треба или не треба да говори ова или онај. Урођени песимиста у мени мирише клице раздора у народном покрету који предводе студенти – а тако су пропадали сви претходни протести.

Уз ризик да и сам будем суфлер, уверен сам да протести треба да постану „политичкији“. То јест, да промишљају о крају овог мучног стања у којем је једна партија са једним вођом узурпирала државу, народни новац и институције.

Наравно, не о крају какав жели „предметна институција“, о лицемерно понуђеном „дијалогу“, а заправо одласку на султаново канабе где ће буна скончати, а власт наставити да ради оно што ради већ баксузних тринаест година.

Упркос помало детињастом ограђивању од опозиционих партија, нисам стекао утисак да међу студентима постоји расположење за оружану револуцију из чега следи да промене могу дођи само, ах тако досадним и презреним, путем представничке демократије. То јест – изборима.

Изборе који заслужују своје име може организовати само прелазна влада уз подршку студентске армије контролора. То можда више није рокенрол, није пешачење до Новог Сада уз генијалне пароле, није епски снимак из дрона нити ноћ на факултету уз гитару. Али избори су – институција.

Суфлер у мени ће допустити себи само још оволико – фатално би било да такав политички и „коначни“ захтев не дође уз подршку студената, било да га предлаже ПроГлас или неко трећи.

„Предметна институција“ се једино тог експлицитно политичког захтева студената боји. Једино јој то може покварити игру на време у којој се на смену жртвују пиони, мобилишу батинаши и подмићује народ, па се чак и формално „испуњавају захтеви“ студената само како би све остало исто.

И једино се тако „предметна институција“ може довести пред свршен чин у којем ће му остати она два пута. Или трећи, у гепеку преко Келебије. И једино тако би студентски вапај за институцијама стварно био позлаћен.

(Данас)