Nemanja Rujević: Bapska pretorijanska garda

 „Tokom šetnje dogodio se još jedan incident. Došlo je do vređanja i guranja starije žene koja je u jednom trenutku i pala“, javila je spikerka RTS-a u četvrtom minutu Dnevnika prošlog četvrtka.

Sve je ispraćeno slikom – omladina i građani u Novom Sadu izašli su na ulice pošto je u Beogradu inspirisani ludak automobilom umalo ubio studentkinju.

Na snimku se vidi baba kako prilazi ljudima koji mirno šetaju, viče na njih, a onda neke mlatne kesom – ima dve kese, po jednu u svakoj ruci, radi balansa. Na drugim snimcima se čuje kako baba urla omladini „bando“ i psuje im majku.

Kad neki ne dozvole da ih mlati kesom, baba se zatetura i padne na trotoar. Okupljeni joj odmah pomognu. Košarkaškim rečnikom, ličilo je na floping i baba je zbog simuliranja trebalo da dobije tehničku grešku.

Ide snimak, a spikerka čita „vest“ koju je sročio urednik o „incidentu“, sa sve akcentom na drugom „i“. Taman koliko je to akcentovanje daleko od onoga kako se u Srbiji govori, toliko je i RTS daleko od istine.

Par dana kasnije, RTS-u će se desiti narod u Takovskoj. Da sam ja spikerka RTS-a, urednik Dnevnika ili generalni direktor, i da mi pred redakciju dođe pedeset hiljada ljudi, sam bih dao otkaz i zamonašio se.

Ali ovo nije kolumna o „našem pravu da znamo sve“, nego je ovo kolumna o biću babe i njenoj ulozi u podršci silničkim režimima.

Neka mi na generalizaciji oproste razumne bake, koje su omiljena publika ovog kolumniste. Naravno da ne mislim na sve starije sugrađanke.

Pišem o babi koju glumi Ceca Bojković u seriji „Porodica“, a koja je – glumica, ne njen lik – na zubu režima jer u stvarnom životu nije odana baba nego zakera, demonstrira i učestvuje u ProGlasu.

Fenomen su bile babe koje su branile Miloševića. Za razliku od ortaka, službe, gorila, kriminalaca i ostalih oportunista, babe su to radile larpulartistički, nepatvoreno i dajući sebe cele čak i onda kad je Sloba zglajznuo, ne uviđajući koliko je iščašeno da one, u pohabanim kaputima i sa bednim penzijama, brane zločinca koji je i dalje u svili i kadifi, iza kapije dugog travnjaka i vrata vile na Dedinju.

Vučićevo doba donelo je revival babe kao poslednje odbrane dekadentnog režima.

Svakog dana gospođe u godinama, često sa cegerima i zelenišem, viču na studente, psuju, naguruju se, hoće da se biju. One svojom ‘ladnom trajnom kreću u boj ne prema tome kolika je sila koja im preti, nego kolika je svetinja koju brane. A ona je velika, najveća, naš predsednik!

Kad kamere zađu po provinciji, lako nalaze babe koje krše prste brinuću za Vučića i zaklinju se da ga vole više od rođenog sina, pa sve ponavljaju šta su čuli na televiziji, ali nekako zbrkano, uglavnom Vučića hoće da ubiju, a mi ga ne damo!

Ako su Slobine babe bile mlade zlatnih šezdesetih pa poverovale Slobi da je Titov naslednik ili branitelj srpstva, možda su u ime te mladosti išle u boj. Ali, kakva je ta prosečna Vučićeva baba? Koji vrag nju tera da sramoti sebe, decu i unuke?

Njoj su najbolje godine pojeli skakavci među kojima je Vučić bio negde u drugom ili trećem redu. Podizala je decu u nedoba devedesetih kada se u svemu oskudevalo. Ako je zbog toga stare dane dočekala ogorčena, ko bi je krivio?

Vučićeva baba je navikla na gore od bedne penzije. Ona misli da joj i tu penziju daje predsednik, jer on tako kaže. Vučićeva baba gleda televizor i veruje mu, mada je onomad bila premlada da piše peticije da se Kasandra oslobodi iz zatvora jer joj je podmetnula zla služavka Rosaura.

Vučić i njegove babe – mada ni dede ovde ne amnestiram! – nalaze se u heroinskoj spirali. Što ih on više mađija sa televizora i navlači na sebe, to više mora i da se pojavljuje. Evo ga svaki dan po dva sata i isplativije bi bilo da na Andrićevom vencu napravi studio pa da mu televizije šalju tzv. intervjuere-statiste.

Režimska baba je principijelna i neumoljiva. Svaka promena vlasti čini je podozrivom i sluti na ukidanje penzija. Svaka devojka koja bi da provede život u boljoj zemlji nego što je baba morala – sumnjiva je, mekana, razmažena, instruisana.

Istraživanja Vučiću daju za pravo – od cele Srbije, njemu većinski veruju jedino penzioneri i ljudi sa četiri razreda osnovne škole. Oni koje je najviše urnisao i sludeo, u pohabanim kaputima i sa bednim primanjima, brane njega za čije patike-cipele i karirani sako ne bi uštedeli ni za deset godina.

Ceo ovaj cirkus, sva medijska propaganda, hiljadu paranovinarskih kopljanika – postoje zbog babe. Njoj valja pribrojati kapilarne glasove, korbačem uterane po javnim preduzećima ili kupljene džakom brašna, i eto većine.

Živo me zanima hoće li omladina uspeti da ubedi svoje babe da život nije Pink.

Ako i ne uspe, treba imati razumevanja za pretorijansku gardu baba. Možda je kasno da se promene. I barem to rade za svoj groš, ne očekujući ćar. Ali im što pre treba ukinuti Vučića i reprizirati Kasandru, tako je bolje za sve.

(Danas)