Недељко Чубриловић: Борба за враћање надлежности Републике Српске биће тешка, дуга и исцрпљујућа

Недељко Чубриловић је данас један од најискуснијих политичара у Републици Српској. Не само због тога што по други пут заредом предсједава Народном скупштином Републике Српске, него, још и више, због његовог укупног минулог рада на јавној сцени. Прије него што је изабран за предсједика парламента српског државотворног ентитета дејтонске Босне и Херцеговине, тј. Републике Српске, г. Чубриловић је био министар саобраћаја и веза у четири Владе РС, а прије тога и предсједник Извршног одбора (Владе) Бање Луке. Такође, он посједује и искуство рада у привреди. Био је директор ЈП „Путеви Републике Српске“, а прије рата и директор ЈКП Чистоћа“ Бања Лука. Радио је и као инжињер-пројектант у предратном великом пословном систему „Руди Чајавец“ из Бање Луке. Љубитељ је шаха и велики хуманитарац, иако он то сам нерадо истиче.

Г. Чубриловић се без икаквих условљавања одазвао молби Балкан Фокуса и одмах одговорио на неколико постављених питања, уз извињење што није био у прилици да на њих и усмено одговори.

– Недавно је Народна скупштина Републике Српске обележила свој значајан јубилеј: 30 година постојања и рада. Реците нам кад, како и зашто је формирана Народна скупштина Републике Српске?

ЧУБРИЛОВИЋ: Да, ових дана смо обиљежили 30. годишњицу постојања наше Народне скупштине. Она је формирана 24. октобра 1991. године у Сарајеву, у предвечерје серије грађанских ратова у бившој заједничкој нам отаџбини, СФР Југославији, и уочи њеног дефинитивног разбијања, почетком априла 1992. године. Први назив данашње Народне скупштине Републике Српске био је Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини и чинили су је посланици српских политичких странака изабрани у Скупштину Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине на првим вишестраначким изборима у тој републици, 18. новембра 1990. године.

До стварања Скупштине српског народа у БиХ дошло је због сталног прегласавања српских посланика од стране хрватских и, тад муслиманских, а данас бошњачких посланика и немогућности легитимних српских представника за заштите и одбране виталне националне и државотворне интересе српског народа у БиХ. Дакле, настанак те Скупштине је изнуђен, он је био нека врста посљедње линије одбране Срба у Бих, да не доживе погром и друга страдања као што су их доживјели наши преци за вријеме Независне Државе Хрватске, кад су убијани и затварани у логоре само због тога што су Срби и православци. Није, дакле, то била никаква реализација плана о стварању тзв. Велике Србије, за шта нас стално оптужује један дио тзв. међународне заједнице и дио политичара у БиХ и региону, него институционализација борбе за одбрану властитог идентитета, права, равноправности са другим народима и сл.

• Каква је била улога Народне скупштине у годинама стварања Републике Српске, мислимо ту пре свега на њен ратни период?

ЧУБРИЛОВИЋ: Огромна! Изван сваке сумње – велика и одлучујућа. Не знам тачно, али чини ми се да је Народна скупштина Републике Српске, а то име је добила у августу 1992., током Одбрамбено-отаџбинског рата српског народа у БиХ одржала око 50 својих редовних засједања, што би био подвиг и за мирнодопске услове, а не за ратне. Скупштина је тад била истинско представничко тијело свег српског народа у Републици Српској, а редовно је испуњавала и остале своје функције: законодавну и уставотворну. Током рата Скупштина је донијела неколико стотина закона што је омогућило нормално функционисање Републике Српске као организоване државе. Скупштина је вишекратно расправљала о свим мировним плановима, већину одбила, а прихватила мировни план и каснији споразум из Дејтона, донослила резолуције, декларације, меморандуме, одлуке, закључке, уредбе и друге правне прописе и акте, примала делегације из свијета или локалних заједница, бирала и смјењивала владе и друга управна тијела. Њена улога је била незамјењива и без ње се није могла и није донијела ниједна важна одлука за опстојност и функционисање Републике Српске.

• У чему се огледа значај Народне скупштине за послератни развитак Републике Српске?

ЧУБРИЛОВИЋ: Сад смо више законодавно, а мање представничко и уставотворно тијело. Сад се више фокусирамо на легислативну дјелатност, доношење нових или измјену и допуну старих закона, њихово усклађивање са правним тековинама Европске уније и сл. Међутим, политичке прилике у постдејтонској Босни и Херцеговини су такве да не дозвољавају Народној скупштини да се више бави питањем нпр. ставрања повољног економског амбијента за привредни развој и нове инвестиције, него се и данас углавном исцрпљујемо у надгорњавању са, било тзв. међународном заједницом и њиховим разним и бројним представницима у БиХ, било са политичким субјектима из Федерације БиХ, а највише са бошњачким политичарима из институција Босне и Херцеговине. Због неријешених бројних питања у БиХ или зог кршења Дејтонског мировног споразума и даље смо принуђени да „дежурамо“ над политичким темама, док се питање рјешавања неких реалних животних питања наших грађана помало одлаже у страну, за нека боља времена. Срећом, до сад смо имали разумијевање наших грађана за то, јер и они виде са којим проблемима се ми суочавамо.

• Каква је данас политичка структура Народне скупштине Републике Српске? То Вас питамо због тога што се у делу јавности износе тезе да у њој, заправо, и нема плурализма. Је ли то тачно?

ЧУБРИЛОВИЋ: Не, никако! Нема говора! Па у актуелном сазиву Народне скупштине има око 15 субјеката, од чега осам посланичких клубова, три посланичке групе и три или четири тзв. независна посланика. Посљедњих година та структура се код нас брзо и често мијењала, па то човјек не може све ни упратити. Народна скупштина је од свог првог дана, од оног 24. октобра 1991. године, била вишестраначка. И ту Скупштину српског народа у БиХ чинили су посланици из пет политичких странака, али су све до краја 1994. дјеловали као јединствен посланички клуб.

Одговорићу вам и на питање о опозицији. Опозиција у Народној скупштини постоји, дакле, од децембра 1994. па до данас. Она ни у чему није закинута, нити су јој по било којем основу умањена права. Напротив. Нема ниједног скупштинског одбора или комисије а да у њему нема представника из опозиционих политичких странака, један потпредсједник Народне скупштине је увијек из опозиције итд. Према томе, не стоје приговори да у Народној скупштини Републике Српске нема политичког плурализма. Има га, итекако га има!

• Каква је сарадња Народне скупштине са другим институцијама власти у Републици Српској, али и у Босни и Херцеговини, пре свега са скупштином оног другог ентитета, Федерацијом БиХ?

ЧУБРИЛОВИЋ: Сарадња са осталим институцијама и органима власти у Републици је сасвим нормална, а то значи добра. Она се одвија у складу са Уставом и законима који регулишу надлежност појединих институција и ресора, тако да се нико никоме не мијеша у ингеренције. Повољна је околност да су и предсједник Републике и скупштинска већина, самим тим и Влада, из политичке опције коју чини коалиција неколико (8) политичких странака, па се о свему редовно информишемо и брзо усаглашавамо ставове и потезе.

Што се тиче сарадње са парламентом Федерације БиХ, ње готово да и нема. Разлог за то је чињеница што у Федерацији БиХ још нису имплементисани резултати избора одржаних прије више од три године, а нема ни иницијатива са њихове стране. Са институцијама Босне и Херцеговине, прије свега са Парламентарном скупштином БиХ сарађујемо само у оквиру надлежности које имамо. Нешто је видљивија сарадња са Домом народа Парламентарне скупштине БиХ, зато што у њему има и Клуб српских делегата које бира Народна скупштина наше Републике, па им она унеколико може тражити да раде и поступају у складу са политиком коју води Народна скупштина, односно Република Српска као таква.

• Има ли Народна скупштина међународну сарадњу, са ким сарађујете и каква је та сарадња?

ЧУБРИЛОВИЋ: Да, наравно! Наша Скупштина има разгранату сарадњу са неколико парламената из свијета. Сарађујемо и са државним и са покрајинским и са регионалним скупштинама из више европских држава, а ту је и редовна, дугогодишња и успјешна сарадња са Народном скупштином Републике Србије …….

• Можете ли претходну тврдњу илустровати неким примером?

ЧУБРИЛОВИЋ: Могу, наравно. На првом мјесту истакао бих сарадњу са руском думом или парламентом Руске Федерације и међусобне посјете госпође В. Матвијенко нашој Скупштини и моје узвратне посјете њиховом парламенту. Затим, ту је и сарадња са Скупштином Мађарске, па онда парламентом Санкт Петерсбурга, Скупштином Аутономне покрајине Војводине, скупштинама покрајина у Аустрији, Италији, кантона у Швајцарској итд.

• Шта карактерише актуелни политички тренутак у Републици Српској, посебно у контексту њених односа са Босном и Херцеговином?

ЧУБРИЛОВИЋ: Тешко питање! За адекватан одговор само на ово питање требало би ми макар пет страница Вашег листа. Али, покушаћу у најкраћим цртама изнијети оно што је актуелно у овом часу, тј. посљедних неколико недјеља, па и мјесеци.

Све је почело наметањем Закона о забрани негирања геноцида у Сребреници 1995. године, крајем јула ове године. То је учинио ондашњи високи представник Валентин Инцко, само пар дана прије свог одласка из Босне и Херцеговине, путем Одлуке о измјени и допуни Кривичног закона БиХ, којим је инкриминисано негирање или умањивање геноцида у Сребреници. То је за нас из Републике Српске неприхватљиво, из више разлога. И ми смо то јавно рекли. Одржали смо ванредну сједницу Скупштине и одбацили тзв. Инцков закон и донијели неколико наших законских аката којим се штити и чува дигнитет Републике Српске као легалног и међународно верификованог државотворног ентитета унутар дејтонске Босне и Херцеговине. То је изазвало, рекао бих, констернацију у политичком Сарајеву и дијелу међународне заједнице. У то вријеме пада и долазак Кристијана Шмита у Босну и Херцеговину ради преузимања функције високог представника у БиХ. Међутим, Република Српска не прихвата Кристијана Шмита за легалног високог представника, а томе се противе и Руска Федерација и НР Кина, које у Савјету безбједности УН одбијају да дају своју сагласност за именовање Шмита на дужност високог представника. Тако да је сад стање да Шмита пола БиХ, тачније 49%, а то је Република Српска не прихвата као високог представника и сваким даном се показује да он, заправо, и не може функционисати.

У међувремену нарасле су тензије и због других питања, а највише због намјере Републике Српске да коначно заустави пренос надлежности које она има као ентитет на институције Босне и Херцеговине.

• Колико знамо Република Српска настоји да поврати неке раније пренесене надлежности са ентитета на институције БиХ. Хоћете ли у томе успети?

ЧУБРИЛОВИЋ: Не знам пуни одговор на то питање у овом тренутку. Али наше, тј. актуелних власти и функционера у Републици Српској, је да радимо с том намјером и тим циљем. Ако не бисмо тако радили, не бисмо били одговорни према бирачима и нашем народу. Па како ћемо успјети, уколико не покушамо и не будемо ли посвећени успјеху. Не радимо ми то због неког хира или ината према било коме. Не, овдје је у питању поштовање Устава БиХ, који је анекс IV Дејтонског мировног споразума, дакле примјена самог тог споразума. Нажалост, како сам већ рекао, он је у досадашњој историји постдејтонске БиХ више пута кршен на штету Републике Српске, преносом низа надлежности које је она имала на ниво Босне и Херцеговине. То је рађено неуставно, најчешће одлукама високог представника, којим су наметани закони по којима се, нпр. осим ентитета, образовањем почињу бавити и институције БиХ. Тако је и било и са области здравства, науке, индиректних пореза, одбране, обавјештајних послова и низа других надлежности које су, једноставно, под присилом отете Републици Српској и инсталисане на ниво БиХ. Борба за враћање неких од тих надлежности биће тешка, дуга, исцрпљујућа, у њој ће свакако бити жртава – не мислим на погибију било кога, него на политичке казне и одмазде – али ми другог пута немамо. Не урадимо ли то сад, већ „сутра“ може бити касно. Можда у свему и нећемо сад успјети, али свакако ћемо зауставити даљи пренос надлежности. Актуелна гарнитура у власти Републике одлучна је да истраје у томе.

• Је ли то сецесионизам о којем неки говоре? Иде ли Република Српска тим путем?

ЧУБРИЛОВИЋ: Не! То није сецесионизам! Уосталом, о томе говоре и пишу само поједини новинари, углавном на порталима и друштвеним мрежама. Нико из актуелног руководства Републике Српске није рекао да ово што ми тренутно радимо јесте сецесионизам, нити ми имамо планове за издвајање из Босне и Херцеговине. Осим неких новинара о томе говоре поједини бошњачки политичари ради мобилизације свог партијског чланства и јавности у дијеловима Федерације БиХ, те страни представници који су овдје већ годинама, а неки и деценијама, да би они могли интервенисати, ријешити напетости међу актерима у БиХ и тако оправдати своје мандате и велике паре које примају за своја намјештења.

Ми из Републике Српске само хоћемо да афирмишемо Устав Босне и Херцеговине, али онај изворни, а не законима високих представника „разблажени“ на штету Републике Српске. Да, ми хоћемо да зауставимо даљи пренос надлежности које као државотворни ентитет имамо у дејтонској БиХ, да неке од тих надлежности поново вратимо Републици Српској. С друге стране, ми хоћемо да партнере у БиХ „натјерамо“ на разговор и договор, а не да, као што је било до сада, да се они уздају да ће све послове за њих обавити ОХР или нека друга мисија међународних организација. Вољели нас или не, и Бошњаци ће сад морати разговарати са нама, а богами и странци.

• Господине председниче, како то да у политичкој јавности нема расправе о одлуци Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа у БиХ, Бошњака, Срба и Хрвата и у Феерацији БиХ, као што га има у Републици Српској. Тим пре што та одлука у темељу руши Дејтонски мировни споразум, а донела је Републици толико штете, од укидања химне, грба итд., а на основу ње може некоме пасти напамет да затражи укидање имена Републике Српске. Може ли се тражити одговорност судија Уставног суда БиХ?

ЧУБРИЛОВИЋ: Па, Ви баш ријешили да ме сасвим уништите са тим тешким питањима. Кренућу од посљедњег Вашег питања. Не може се сад тражити било каква одговорност судија Уставног суда БиХ који су прије 21 годину донијели одлуку о конститутивности све три народа у БиХ на цијелом њеном простору. То није могуће из више разлога. Судије тог суда су заштићене као највиша вриједност у ма којој држави и нико им ништа не може. Иначе, у одговору на питање о актуелној политичкој ситуацији у Српској и БиХ заборавио сам навести проблеме које нам прави управо тај Уставни суд због тога што често дјелује изван самог Устава и понаша се као да је он уставотворац, а не тумач Устава. Он је својим одлукама о пољопривредном земљишту и недавно о шумама, које Република Српска по њима не може укњижити као своје власништво, иако се оне налазе на њеној територији, толико закомпликовао ситуацију у БиХ да ће нам сад требати више година да то распетљамо.

Што се тиче покушаја да се промијени име Републике Српске, то је немогућа мисија. Република Српска је дејтонска, уставна категорија и не може се промијенити њено име а да се не распакује цијели дејтонски мировни пакет. А то у овом тренутку ником, осим појединих бошњачких усијаних глава, није у интересу. По том питању ми смо мирни. Остаће име Републике Српске још задуго.

А то што се у Федерацији БиХ не преиспитује и не промишља одлука Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа на цијелом простору БиХ, нас не изненађује. Они би да Бошњаци буду конститутивни у сваком селу Републике Српске, а Србима се још не да конститутивност у неколико кантона у Федерацији. Босна и Херцеговина и јесте асиметрична држава због тога што ми из Републике Српске настојимо да има што више ентитета, а они из Федерације би најрадије укинули ентитете, да их никако нема, или да имају минимална овлашћења.

• У правно-политичком смислу како доживљавате БиХ, где се налази суверенитет, као највише право одлучивања, у БиХ или у ентитетима? И у том смислу ко има територију бивше СРБиХ, ентитети или дејтонска БиХ?

ЧУБРИЛОВИЋ: И територију и суверенитет имају ентитети, који су то 1995. путем Дејтонског мировног споразума унијели у БиХ. Код суверености је то мало сложенија прича, и због тога БиХ и јесте компликована и тешко одржива државна заједница. Јер, суверени су народи, у БиХ конститутивни народи, а дјелимично и грађани, и то у дијелу који се односи на основна људска права и слободе. Међутим, суверени су и ентитети јер они имају не само легалитет, него и легитимитет и велике надлежности у свим животним областима – због тога их и зову „државама са ограниченим суверенитетом“ – изузев њих десет у којима су суверене институције БиХ. А што се територије тиче, она припада ентитетима, а у Дистрикту Брчко она је кондоминијум, тј. заједничко власништво два ентитета. Дакле, за БиХ бисмо могли рећи да је неки ововремени „Јован без земље“.

• Недавно је и у вашој Скупштини усвојен Закон о заштити ћирилице. Да ли је она угрожена у Републици српској и како ће ићи његова имплементација код вас у Српској?

ЧУБРИЛОВИЋ: Ух, опет тешко питање. Не због тога што не знам одговор на њега, него зато што је врло компликовано објашњење процедуре усвајања и ступања на снагу закона код нас, у Српској. Да, усвојили смо речени закон, који се унеколико разликује од онога који је донесен у Скупштини Србије. Морали смо узети у обзир наше уставне специфичности, те чињеницу да су у Републици Српској, као и у БиХ, у службеној употреби још два „језика“: хрватски и „босански“. Узгред, код нас су уставна имена језика сљедећа: језик српског народа, језик хрватског народа и језик бошњачког народа, Елем, након што је поменути закон усвојила Народна скупштина, он иде на потврду у Вијеће народа Републике Српске. У том дијелу процедуре клубови народа имају право затражити заштиту тзв. виталног националног интереса, тиме што неће дати сагласност за текст закона и тако зауставити процедуру његове имплементације. У том случају процес даље води Уставни суд Републике Српске којем се може упутити апелација за заштиту виталног националног интереса, а ако апеланти ни његовом пресудом нису задовољни, могу се обратити Уставном суду БиХ за коначну оцјену уставности и пресуду. А све то може да потраје више мјесеци.

Што се тиче закона о заштити српског језика и ћириличког писма, они јесу били неопходни, али морамо уважити чињеницу да нису довољни услови да би се апсолутно заштитио српски језик и масовније користила ћирилица. То је ствар процеса и укључености свих грађана, образовних, културних и научних институција, вас из медија информисања, у његову примјену. При томе, морамо знати да су језик и писмо најважнији елементи националног идентитета сваког народа, па тако и српског и само уколико се према језику и писму будемо тако односили имамо шансе да их сачувамо и у насљеђе предамо будућим покољењима.

• Хоћемо ли Вас и после наредних избора видети у посланичким клупама и како прогнозирате изглед политичке сцене Републике Српске након тих избора?

ЧУБРИЛОВИЋ: Ви сте први који сте ми поставили такво питање годину дана пред парламентарне и предсједничке изборе у Републици Српској и БиХ. Још је рано за прецизан и коначан одговор. Кад бих у тим изборима одлучивао само о свом статусу, не би ми било тешко одговорити. Међутим, ја сам и предсједник странке, ДЕМОС-а, па се у обзир морају узети и интереси странке и цијеле групе других људи. А што се тиче изгледа политичке сцене наше Републике послије избора, ту сам већ сигуран – она ће и даље бити веома шаролика, изразито плурална и неће бити досадно у скупштинским расправама, као што ни до сада није.

(Балкан фокус)