Небојша Станојевић, рудар из Алексинца: Дошао да заједно са вама тражим правду за моје пријатеље који су се угушили метаном. За колеге које су послате 400 метара испод земље - без неопходне опреме

Рудар из Алексинца Небојша Станојевић говорио је пред окупљенима на седмом протесту "Србија против насиља у центру Београда.

„Добар дан моји пријатељи. Дошао сам из Алексинца и нисам навикао да говорим пред оволиким аудиторијумом. Рудар сам, радим 15 година, имам две ћерке. Желео сам на почетку, пошто сви знате да се прошле године у априлу десила велика несрећа у којој је погинуло осам рудара, да у њихово име и сећање на њих – одржимо један мит ћутања“, рекао је Станојевић.

Додао је да би волео да је ова прича посебна и усамљен случај у друштву, али да то ипак није тако.

„Драги пријатељи, хвала вам што могу да говорим о неправди која ме већ дуго мучи и боли. Волео бих да је ова прича посебна, да је усамљен случај у нашем друштву. Волео бих, јер би то значило да нема још много вас који су осетили исту неправду и бол на својој кожи. Волео бих, али то ипак није тако“, рекао је Станојевић. Објаснио је да је у потрази за правдом за себе, и његове пријатеље.

„Ја сам дошао да заједно са вама тражим правду за моје пријатеље и колеге, који су прошле године послати у мрак без воде и струје и никад се нису вратили својим породицама. За колеге које су послате у мрак, 400 метара испод земље, без неопходне опреме. Дошао сам да заједно а вама питам ко је одговоран за то што су се моји пријатељи угушили метаном за свека неколико секунди“, упитао је он.

Поручио ја да рудари знају како је када се навикне на мрак, и напоменуо да је једина ствар која их држи када сишу у мрак – вера да ће се вратити светлу.

„Без вере у то да ће ми бити пружена рука неког од колега, како бих одлазио на посао? Чему би се уопште надао? Овде сам да кажем да верујем у истину, у правду и добро у људима… „Данас сам овде због тога што нећемо прихватити друштво у коме нема одговорности, у коме нема последица“, закључио је Станојевић.

(Н1)