Хроника | |||
Небојша Глоговац: Одбио сам улогу у филму Анђелине Џоли |
понедељак, 20. фебруар 2012. | |
У ову годину глумац Небојша Глоговац ушао је са три филма чије се премијере очекују - “Кругови” Срдана Голубовића, “Артиљеро” Срђана Анђелића и “Кад сване дан” Горана Паскаљевића. У међувремену, има и улогу у црногорском филму “Деца из улице Маркса и Енгелса” Николе Вукчевића који још није завршен, а свака од ових прича, на свој начин и из своје визуре, бави се временом у којем живимо. - Код Паскаљевића више “гостујем”, али ми много значи што сам се нашао у екипи његовог филма. Ту играм сина главног јунака, и то је моја прва сарадња са генијалним глумцем Мустафом Надаревићем. Био ми је плезир да се сретнемо на филму, мислим да је играјући старог професора који пред крај живота сазнаје да није оно што јесте, направио маестрални, антологијски лик - каже Глоговац у разговору за “Новости”. * Ваш јунак у овом филму припада овом времену - бави се сопственим животом, нема саосећања, чак ни према трагичној драми свог оца из доба нацизма и логора на Старом сајмишту? - Тај мој јунак, диригент, јесте представник “нових”, данашњих људи, који гледају само “своја посла” - како да направе каријеру, да буду успешни, да зараде новац... На том путу ништа им друго није важно, бездушни су, ослобођени сентименталности према другима, животу, неким правилима понашања, што његовог оца веома боли. Али то је глобални диктат овог времена. Сви су упућени на то да се боре само за себе. Савети модерних психолога, психијатара и других људи који се баве нашим менталним здрављем јесте то - ставити себе у први план. * Колико нам наша свакидашњица показује, и ван глобалних трендова, да је најбоље гледати само “своја посла”? - Изгубили смо ту врсту осећања за суживот. Ја нисам, нису ни неки људи које волим и који ме окружују, али ми се чини да већина јесте. Људи никада нису били усамљенији него данас, када је све доступно, али је све постало и доста бизарно, чудно, и не знам куда све то води. А чини ми се да у нашој природи није да будемо усамљеници који немају потребе за другима, да смо склонији групи и међуљудским односима. Ипак, ово време непрестане егзистенцијалне неизвесности с једне стране, и сурове борбе за новац, престиж и трон с друге, терају људе да мисле само на себе, да се осамљују, и не оптерећују “вишком” емоција. Верујем да та самоћа није наш генетски запис - ово наше место је чвориште, раскрсница вера, култура, империја... Живимо тачно на четири ветра, чудан смо менталитет, и увек се ствара сукоб унутар нас. * Филм “Кругови” отвара тему која је најболнија на овим просторима - опроштај злочина који су се догодили деведесетих година? - У стварности, нажалост, та прича о нашој међусобној мржњи непрестано се обнавља, а једини ћар од тога и отварања нових вербалних сукоба имају само политичари, овдашњи и светски. Сама политика и функционише на основу супротстављених страна које политичари сами формирају, и онда је добро одржавати антагонизме и мржњу, из било којих разлога, макар и измишљених, само да не буде мира и слоге. То је једино што политичарима не одговара, јер на основу сукоба могу да постоје и екстремне националне партије, и леве, и средње, и свакакве, и сви ту имају своју шансу да пласирају неку лажну идеологију иза које уопште не стоје. То је ординарна манипулација на коју народи непрестано наседају. И док политичари и данас од тога профитирају, мали, обични људи који су највише страдали проживљавају свој век бавећи се мржњом и пребројавањем мртвих. А у томе нема будућности. * Занимљиво је да би вашу каријеру могао да обележи и филм у коме нисте играли - одбили сте понуду Анђелине Џоли да будете део српског тима у њеној “Земљи крви и меда”? - Контактирао сам са њеним кастинг агентима, рекли су ми да су ме видели у филму “Клопка” и не знам којим још, и понудили су ми сарадњу. Али пошто је последњих година у холивудској продукцији некакав тренд да смо само ми у овим ратовима убијали, клали, силовали, док су остали не знам шта радили, и то без икакве филмске естетике која једино оправдава постојање неког филма, био сам опрезан. Никако не бих волео да играм у причи у којој је само један народ крив, и луд, и крволочан, а сви други су дивни и мале маце, без обзира на то о ком народу је реч. Тај сценарио Анђелине Џоли, чије име њени агенти с којима сам се дописивао нису помињали, већ су је непрестано називали “ши”, никако нисам могао да видим. Некако је остао тајновит, нису хтели да ми покажу, што је мени било чудно, пошто је реч о причи коју треба да види неколико милиона људи. * И како се завршила ваша комуникација? - На инсистирање агената да прихватим улогу на невиђено, одговорио сам да хоћу уколико филм сагледава ове наше ратове као зло које се десило људима који су се волели, сарађивали, били комшије, живели заједно, женили се и удавали једни с другима, и у којем су само политичари добро прошли. Како сам почео да постављам та питања, тако је комуникација која је почела врло помпезно, кренула да јењава. А завршила се типично амерички - у последњем писму агенти “ши” су ми написали: “Пошто је ваш таленат толики да бисмо могли да вам понудимо само главни лик, а он је већ додељен, нећемо имати улогу за вас.” * На којим сте пословима тренутно? - У ЈДП спремамо “Сумњиво лице”, у режији Јагоша Марковића. Играм Јеротија, а посебно ми је задовољство што Сека Саблић игра моју супругу Анђу, и то је нешто што већ у старту обећава. Али видећемо. Глумци се увек радују кад играју Нушића, и мислим да је веома лепа идеја Тамаре Вучковић да ЈДП мало добије на ведрини. Постоји врста естетике која прати ову кућу, паметне, ангажоване представе, а у ствари дођемо на то да смо заборавили ону другу маску - позориште има две маске, једну веселу и једну тужну, и било би добро да се бавимо и оном другом. Мени много недостаје комедија. “Сабља димискија” у “Култу” била ми је диван вентил и забава, али нам је истекао уговор и више не играмо ту представу. ЈДП недостајало је такво нешто, а Јагош Марковић је у веома доброј форми, све сводимо на апсурднији ниво, тако да једва чекам премијеру. Радмила Радосављевић (Вечерње новости) |