Nebojša Čović: Srbija ne sme biti poligon za lečenje frustracija EU birokrata, vreme je da napustimo aktuelnu logiku evrointegracija

Nebojša Čović, nekadašnji predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, oglasio se autorskim tekstom povodom novih uslova koji se stavljaju pred Srbiju na putu evrointegracija.

Tekst Nebojše Čovića, objavljen na portalu „Novi standard“, prenosimo u celosti:

„Vreme je da napustimo aktuelnu logiku evrointegracija prema kojoj se našoj zemlji dodaju novi uslovi svaki put kad se neki evropski birokrata nižeg nivoa probudi sa migrenom.

Proteklih nedelja bili smo svedoci parade različitih emisara i emisarčića, teških reči, ultimatuma, konfuznih poruka o evropskoj budućnosti regiona, u koje ne veruju ni oni koji ih izgovaraju, ni mi kojima su upućene.

Pritisci su bili očekivani, o njima smo govorili mesecima, ali sukob u Ukrajini je doneo novi aspekt, novu ostrašćenost i novo osvešćenje. I iracionalno ponašanje ocvale Evrope, koja je dala banku da uđe u kolo, a dala bi dve da izađe, ali joj ne da kolovođa preko okeana.

Lavež kolovođinih evropskih ‘stubova demokratije’ sa obala Baltičkog mora, zaslepljenih istorijskim frustracijama, je toliko zaglušujući, da niko u Evropi ne može da čuje sopstvene misli. Sada se pojavljuje ideja o novom vojnom savezu, kao da NATO iza sebe nije ostavio dovoljno krvav trag. Pošto sve neodoljivo podseća na neka davna vremena, bilo bi primereno da novi savez ponosno ponese ime svojih prethodnika, ali to ime mora da bude prilagođeno trenutku i sistematskom zaglupljivanju evropskih javnosti. Predlažem ‘Nove sile osovine — za zaštitu demokratije’, da nekom ne bi palo na pamet da se zbuni. Ne, novi savez nema nikakve veze sa promocijom i zaštitom neonacizma, već se stvara zbog zaštite ‘demokratije’, ako treba, i na silu.

Duboko saosećam sa ukrajinskim narodom zbog situacije u kojoj se nalazi, u ovoj okrutnoj ratnoj igri ‘između dve vatre’, gde su žrtve samo statistički broj koji može da donese još malo podrške — novčane ili u oružju — i još veći profit onima koji vuku konce.

Lečenje frustracija

Sa velikim zanimanjem i, iskreno, čuđenjem pratim već gotovo četiri meseca dinamiku odnosa između Kijeva i evropskih prestonica. Režim Vladimira Zelenskog, pored onog konvencionalnog arsenala oružja za kojim vapi svakim udahom, u prilično dobro režiranoj predstavi puca iz svih oruđa psihološkog rata i manipuliše i ‘savezničkim’ političarima i zapadnim javnostima.

Nema parlamenta, medija, konferencije, kućnog saveta na svetu kome se Vladimir Zelenski nije obratio makar direktnim uključenjem. Prozivke, pretnje, optužbe onih koje, realno, moli za pomoć, pa kad vidi da je preterao, red dramskih jadikovki.

Zapanjujuće je da ti navodno moćni zapadni političari bez reči trpe ovakva ponižavanja. Sve podseća na jeftini film za odrasle, u kome Zelenski, poput sado-mazo gospodarice, smišlja načine kako da ‘robove’ iz evropskih prestonica što više ponizi, da ih dovede do toga da im je ljubljenje njegovih čizama i usluga i nagrada. I to njihovi glasači, ogorčeni zbog situacije u koju su dovedeni i zastrašeni onim što ih tek čeka na zimu, vide. Zbog toga je nužno da se tvrdim stavom, pretnjama i ultimatumima zemljama Zapadnog Balkana, a pre svega Srbiji, izleče frustracije i glasačima u matičnim zemljama demonstrira da su njihovi lideri još uvek ‘faktor moći i uticaja’.

Već više od dve godine govorim o besmislu cele priče o evropskoj perspektivi regiona. Ona je na tako dugom štapu, da nam se opravdano čini da one mitske šargarepe uopšte i nema već da je ostao samo štap. Što je, kada se pogleda sa čim je došao nemački kancelar Šolc u Beograd, ogoljena istina. Već više od dve decenije u svakom razgovoru sa visokim evropskim zvaničnicima ponavljam da je jedino rešenje za trajnu stabilizaciju regiona kolektivno pristupanje EU. Ako je Zapadni Balkan, geografska odrednica koja se tokom ovih dvadeset i kusur godina više puta terminološki menjala, zaista od strateškog značaja za EU, onda treba da se primeni geostrateški pristup, kao sa već pomenutim ‘stubovima demokratije’ i ostalim zemljama nekadašnjeg Varšavskog pakta, koje nisu bile ni blizu da zadovolje današnje uslove pristupanja, a ne administrativno-birokratski kojim se na zemljama Zapadnog Balkana demonstrira sila i kome se dodaju nova poglavlja i novi uslovi kad god se neki birokrata ili evropski parlamentarac nižeg ili srednjeg ranga, poput, na primer, Viole fon Kramon, probudi sa migrenom.

Stari recept

Ukrajini, Moldaviji i Gruziji iskreno želim svaku sreću u njihovim evropskim aspiracijama, međutim, ako se ovim zemljama dodeli status kandidata po hitnom postupku, iz ‘geostrateških interesa’ onda je to jasna poruka da, i pored svih mantri o značaju i evropskoj budućnosti Zapadnog Balkana, EU zapravo ne želi da integriše zemlje našeg regiona i da je sve to jedna velika prazna priča. Sve ovo što evropski lideri koriste kao instrumente pritiska na Srbiju podseća ona ono što je svojevremeno, po zlu zapamćena i, nažalost, za svoje zločine nekažnjena, Medlin Olbrajt rekla: postavite im lestvicu tako visoko da ne mogu da je preskoče.

Sa ovakvim uslovima i realno nepostojećom perspektivi članstva za najmanje još nekoliko decenija, odavno je došlo vreme da sebi priznamo da od članstva u EU nema ništa. To je realnost i nije nikakva tragedija, mada je političarima uvek lakše da idu putem koji im je neko drugi ucrtao nego da sa svojim narodom krče sopstveni. Drugim rečima, kao što sam to više puta pomenuo, okrenimo se sebi, svojim interesima i svojoj budućnosti o kojoj odlučujemo mi sami a ne neke frustrirane briselske, berlinske ili pariske birokrate. Otuda i otpor jednog broja evropskih prestonica inicijativi ‘Otvoreni Balkan’ i huškanje pojedinih političara u regionu da se inicijativi ne pridruže. Jer, ako se sami dogovorimo, oni gube instrument pritiska, ucena i kontrole.

Nije prvi put da nam nemački emisari donose ultimatume. Ili da, na primer, portparol američkog Stejt departmenta kaže da treba da znamo gde nam je mesto, a da potom američki ambasador u Beogradu preteći izjavi da dobro razmislimo šta radimo, da ne podržavamo one koji su ‘24. februara 2022. srušili međunarodno pravo’. Neda Prajsa bih podsetio da Srbija zna gde joj je mesto, a neka i on pogleda kartu Evrope, da zna i on ubuduće.

Što se tiče druge izjave, verujem da se ambasador Hil malo zbunio. Verovatno je mislio na 24. mart 1999. godine, kada je međunarodno pravo srušeno početkom nezakonite agresije NATO alijanse predvođene SAD na našu zemlju. I on je potpuno u pravu, treba da dobro razmislimo i da ne podržimo one koji su srušili međunarodno pravo. Upravo zbog toga je naš put neutralnosti i nezavisne politike koja ne pristaje da bude deo stada jedini mogući, i nema veze ni sa Rusijom ni sa Ukrajinom. Već sa principijelnim stavom. 

(Sputnjik)