N1: Zašto se nije ponovila 1996 - ko je kriv što protesti zbog izbornih neregularnosti nisu postali masovni

Nema jasno izražene i odlučne podrške Zapada, a nema ni dovoljno kredibiliteta i poverenja građana u političku opoziciju. Reakcija najveće opozicione koalicije u izbornom danu je posebna priča. Umesto da skočiš u osam uveče, ako ne i ranije, ti ćutiš do 11 sati, a onda vrludaš, širiš i menjaš zahteve, kaže za N1 profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković, navodeći razloge zbog kojih protesti nakon izbora 17. decembra nisu postali masovni kao oni iz 1996. godine.

Da je opozicija trebalo da reaguje još u toku izbornog dana, ukoliko je već imala podatke o fiktivno upisanim biračima, smatra i profesor FPN Čedomir Čupić.

„Ne želim da optužujem opoziciju, ali moram istaći da je bila neoprezna i prema nekim istraživanjima javnog mnjenja kojima su poverovali. Opozicija treba da vodi računa o tome ko su ti istraživači, možda su potureni od vlasti. Takođe, opozicija mora da razgovara s ozbiljnim ljudima, onima koji imaju veliko iskustvo i koji su pokazali da su moralne ličnosti. S njima treba pričati, a ne samo očekivati da ti ljudi stoje tamo negde iza. Opozicione stranke su u situaciji da prave greške jer su ovo teški, gotovo nemogući uslovi u kojima se obavlja politički život u Srbiji“, ističe Čupić.

Sagovornik N1 kao otežavajuću okolnost za aktuelnu opoziciju navodi i to što demokratska vlast izabrana 2000. godine „nije imala rešenje za pitanje Kosova“.

„Najmoćnije zapadne države smatraju da će lakše da ostvare svoje geostrateške interese sa Aleksandrom Vučićem, zato one ovako mlako reaguju, upućujući diplomatske poruke i političke floskule. To, uostalom, pokazuje i poslednji potez sa priznavanjem kosovskih tablica, kao što međunarodna zajednica više i ne pominje slučaj Banjska. Ako Zapad nastavi da podržava Vučića, on će dugo trajati“, naglašava Čupić.

S tim stavom saglasan je i Stojiljković, koji objašnjava zbog čega je izostala podrška „kolektivnog političkog Zapada“.

„Neki znaci reakcije međunarodnih posmatrača, pa i nekih uglavnom evropskih političkih klubova postoje, ali je taj licemeran okvir u koji Zapad stavlja Srbiju pre svega vezan za stabilokratiju i pronalaženje čoveka koji će im obaviti regionalne geostrateške interese oko Kosova i stava prema Rusiji. Tu se i dalje kao igrač vidi Aleksandar Vučić, kao neko ko to može da obavi“, uveren je Stojiljković.

Nema dovoljno poverenja građana u opoziciju

Kao jedan od razloga za to što protesti na kojima se traži poništavanje izbora nisu masovni, sagovornici N1 vide i nedovoljan stepen poverenja građana u opoziciju.

„Građani jesu dali glas opoziciji, ali su to suštinski glasovi protiv Vučića. Opozicioni birači nisu u stanju da se bore za svoje glasove koji su im oteti time što su ljudi dovođeni da glasaju iz unutrašnjosti Srbije ili susednih država. Ako je u Beogradu više od 325.000 birača glasalo za najveću opozicionu koaliciju, zašto se oni nisu pojavili na ulici i rekli ‘nama je otet glas‘? Ne možete vi proteste da održavate i nešto menjate sa deset, petnaest, pa čak i pedeset hiljada ljudi, ali možete sa trista hiljada. S trista hiljada je gotovo“, poručuje Čupić.

Stojiljković ističe da građani i civilno-društveni sektor pokazuju neku vrstu apatije i nesigurnosti da će opet ikada doći do ozbiljnijih promena, što, napominje, nije bio slučaj 1996. godine.

„Mi smo tad verovali, imali smo energiju, oni (opozicija) su nam bili novi, radili smo to prvi put i nadali se da će doći do ozbiljnih društvenih promena. A desile su se probuđene nade i izneverena očekivanja. Prosto, ta vrsta ubeđenosti da je promena vlasti moguća i realna, kao i da oni koji tu promenu politički natkriljuju imaju dovoljan kapacitet, sada je tek u nagoveštajima. Još je dalek put pred nama da se ponovi scenario iz ‘96“, ocenjuje Stojiljković.

Čupić ukazuje i na činjenicu da su pre 27 godina okolnosti bile bitno različite u odnosu na danas.

„Naša država je tada bila pod međunarodnim sankcijama, a i ratovi na prostoru bivše Jugoslavije završeni su tek godinu dana pre početka protesta 1996. godine. Granice su praktično bile zatvorene, nije moglo slobodno da se putuje jer su nam bile potrebne vize koje su se plaćale, što je za građane bilo i novčano iscrpljujuće. Građani su tada teško videli izlaz iz te situcije jer su godinama bili suočeni s teškom egzistencijalnom krizom, koja je počela hiperinflacijom nepojmljivom za svet“, podseća Čupić.

Navodi da su mladi ljudi devedesetih godina bili dovedeni u skoro bezizlaznu situaciju i da nisu videli svoju budućnost u zemlji u kojoj se posao dobijao zahvaljujući partijskoj knjižici vladajućih stranaka.

„Kod velikog broja građana izborna krađa je bila okidač za masovan izlazak na ulicu, a kulminiralo je i ogromno nezadovoljstvo studenata. Jedni druge su na neki način podržavali, građani studente i studenti građane. Jedan od odlučujućih faktora tada je bila međunarodna zajednica koja je podržavala proteste, polako pripremajući tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića za otpisivanje“, napominje Čupić.

Ti faktori su, objašnjava, zajednički uticali da demonstracije krajem 1996. godine postanu toliko masovne.

„Ljudi su tada bili motivisani jer nisu videli drugi izlaz. Za razliku od tih protesta, okupljanja nakon izborne krađe 17. decembra nisu imala tu masovnost. Jedan od razloga je i to što mlad svet, prvenstveno mislim na studente, danas ima izlaza, a primetno je i da su ti mladi ljudi razočarani vođenjem politike“, kaže Čupić.

Podseća da je u novembru 1996. vlast izgubila lokalne izbore, pa je naknadno prepravljala zapisnike o radu biračkih odbora.

„A sada je Vučić upravo obrnuto uradio – zapisnici su uredno potpisani, ali su na izborima glasali ljudi kojima je napravljeno prebivalište samo za jednokratnu upotrebu. Neko ko ulazi u izbore, mora da vodi računa da Vučić nikada neće ponoviti ono što se pokazalo kao lako prepoznatljivo već traži nove načine“, podvlači Čupić.

Stojiljković dodaje i da je potrebno da postoji „neka vrsta svesti o preteranim atributima moći koje ima vlast“.

Vučić čvrsto drži resurse vlasti i pritom se ne stidi toga

„Imamo bahatu vlast koja je za ovih skoro 12 godina svoje vladavine taktički uhodala mašineriju koja melje na sve moguće načine, od kupovine ili marginalizacije delova biračkog tela, do stvaranja strukturalne prednosti i dominacije nad novcem, poslovima i publicitetom. A kad imaš dominaciju nad novcem, imaš i na nad publicitetom, odnosno nad medijima i medijskim oglašavanjem. Dakle, Vučić čvrsto drži resurse vlasti i pritom se ne stidi toga“, naglašava Stojiljković.

Čupić naglašava da ne želi da dovodi u pitanje opoziciju, dodajući da će uvek biti uz nju, ali upozorava na stvari koje, kako kaže, ne smeju da se rade.

„Kome je palo na pamet da ulazi u gradsku skupštinu u nedelju u 19 časova, to je neodgovorno. Među njima je i čovek koji je bio kandidat za gradonačelnika, ali je ujedno i član Privremenog organa, pa zašto nije ušao u tu zgradu u 11 sati, a ne uveče. Vladimir Obradović je častan čovek i dobar profesor, ali to su politilčka nesnalaženja. Gde su redari? Pa, da su tu bili redari ne bi te ubačene grupe mogle da dođu tek tako. Onda bi redari rekli ‘povlačimo se‘, a njih ostavili ispred Skupštine. Ti ljudi su kompromitovali protest, a vlast zatvara studente koje su slučajno našli na ulici. Ali ti razbojnici su došli posle onih scena kada je neko s onom zastavom počeo da lomi stakla. Kakvog smisla ima lomiti stakla?“, pita se Čupić.

Kako kaže, taj scenario podrazumeva i da će se posle svakih izbora „još neko ko je zanoćio kao opozicija probuditi na poziciji vlasti“.

„Režim i dalje pokušava da kupuje, to je totalna kampanja sa korišnjem svih sredstava, uključujući i objektivnu podelu oko nekih ključnih pitanja među strankama opozicije, koje su udaljenije međusobno nego u odnosu na vlast. Moraš da pokažeš da imaš dovoljno jedinstva, kapaciteta, bolje programe i kadrove da bi ti neko poverovao. I, naravno, neki splet relativno povoljnijih okolnosti. Opozicija nije uspela da uveri birače da ima bolje programe i kandidate, jer u kampanji prosto nije ni stigla do toga“, naglašava Stojiljković.

Smatra da je opozicija opet pravila strateške greške, počev od toga što je bezuslovno tražila održavanje izbora do kraja godine pod nepromenjenim uslovima, čime je, kako kaže, sebi pucala u nogu.

„Opozicija se sama zaletela i tražila ‘sad i odmah‘, što govori o preteranom i ni na čemu zasnovanom optimizmu kad dobro znaš kako Vučić vlada biračkim telom i šta sve može da obeća. A onda, doduše nešto manje nego ranije, pokažeš neku sujetu da ne uključiš sve koji imaju iznad 0,5 odsto tako izbegneš situaciju u kojoj pet-šest odsto glasova padne ispod cenzusa. To se posebno odnosi na desnu opoziciju koja je napravila katastrofalan efekat“, konstatuje naš sagovornik.

Niko ne zna kad će ponovo da bukne potisnuta energija

Ističe da opozicija sa svojim zahtevima mora proći kroz institucije „koliko god one bile zarobljene“, mora održavati energiju protesta pokušavajući da je ukoreni dublje od zahteva za ponavljanje izbora, zbog čega je, dodaje, potrebno tražiti ozbiljnu promenu izbornih uslova. Na kraju krajeva, međunarodna zajednica, pre svega kroz posmatrače i specijalizovana tela, tome mora dati jasnu podršku, navodi Stojiljković.

Čupić veruje da su ljudi u Beogradu „duboko svesni šta je urađeno na izborima 17. decembra“, a njihov neizlazak na ulicu naziva „potisnutom energijom“, za koju kaže da se ne zna u kom mometnu će da bukne.

„Može sad sve ovo da se završi i da opozicija prihvati legimitet izbora, ali ljudi nikad ne mogu da prihvate dve stvari u socijalnom životu, a to su nepravda i poniženje. Ovde građani vide očitu nepravdu, a uz to su i poniženi. To tinja u ljudima i nikad se ne zna kad može da proradi. To čak ni opozicija ne može da zna“, zaključuje Čupić.

(N1)