Miša Đurković: Slučaj zaštitnika

Slučaj „Ombudsman”, koji se ni nakon nekoliko meseci ne smiruje i koji, kao i sve druge afere u Srbiji, neće naravno dobiti nikakav epilog, veoma je složen i važan za razumevanje političke scene u Srbiji. Za sve nas koji nismo direktno uključeni u ovu političku borbu, strahovito je bitno da sačuvamo zdrav razum, da zaista razumemo šta se dešava i da odbijemo da u ovakvim stvarima biramo stranu.

Krenimo najpre od defamacije čoveka koji se zove Saša Janković. Ceo mehanizam koji je uključen u javno blaćenje ovog čoveka jeziv je, sraman i skandalozan. Ako se koriste policijski dosijei stari dvadeset i tri godine, onda je jasno da se radi o brutalnom političkom obračunu, koji izgleda ima elemente preventivnog delovanja (sprečavanje da se ponovi slučaj „Saša Radulović”) i pokazne vežbe za svakog ko se percipira kao problem ili protivnik. Janković je, doduše, prošao bolje nego Vanja Ćalović, kojoj su u junu prošle godine isti akteri montirali aferu seksa sa psom.

Ovo je drugi aspekt slučaja. Čitava građanska javnost, koja je kao po komandi stala u odbranu zaštitnika, nije pokazala ni minimum takve zainteresovanosti prošle godine u slučaju „Ćalović”, isto kao što ih je godinama baš briga za sve takve totalitarne i diskriminatorskemetode koje Đukanovićev režim u Crnoj Gori koristi protiv lidera opozicije, a posebno Srba. Vučićev režim je samo preneo ovaj model imehanizam u Srbiju. Takozvane novine „Informer” su prošle godine pokrenule svoje crnogorsko izdanje baš pred veoma važne lokalne izbore. Iako novine nisu imale nikakav tiraž, služile su da se na naslovnoj strani fabrikuju i plasiraju najgnusnije afere protiv opozicije, a da onda u čuvenim „vestima” „Minut-dva”, drugi treš mehanizam ove hobotnice, televizija Pink to preuzima i po ceo dan vrti. Iza svega je stajao mozak čuvenog spin-majstora čije usluge koriste i Đukanović i Vučić. E baš taj mehanizam koji vam nije smetao u Crnoj Gori sad smo dobili i u Srbiji u slučaju „Sale prangija”.

No, ako je neko mislio da će se ovo završiti Jankovićevom smenom, grdno se prevario. Dovoljno je bilo da se oglase Maja Kocijančič i ambasador Kirbi, pa da svima bude jasno da Vučić ne sme da smenjuje Jankovića. Ču’š, da dira Jankovića kad ni Dačića ne može da izbaci iz vlade tri godine! Šalu na stranu, SNS sam ima više nego dovoljno poslanika da Jankovića smeni (oni su ga na to mesto i postavili 2012). No pošto Srbija nije suverena država, onda to ne znači mnogo. A stranim ambasadorima su takozvane nezavisne agencije posebno prirasle srcu.

Napolju postoje već ozbiljna istraživanja o tome kako su Amerikanci razvili i svuda guraju taj mehanizam „nezavisnih agencija” kao četvrte grane vlasti, preko koje po pravilu upravo oni vrše ideološki i politički pritisak na izvršnu i parlamentarnu vlast. Jer ako pogledate rad i delovanje Jankovića, Šabića, Nevene Petrušić i tako dalje, videćete da njihovi ideološki i politički stavovi i praktično delovanje potpuno koincidiraju s ciljevima i stavovima npr. američke ambasade u Beogradu i drugih zapadnih tela. Setimo se da je gospođa Zorana Marković, prva direktorka Agencije za borbu protiv korupcije, pre toga radila kao službenik američke ambasade. Gospodin Janković je godinama bio službenik kancelarije OEBS-a u Beogradu, za čiji su rad Britanci posebno zainteresovani.

Dolazimo i do poslednjeg aspekta ove priče. To što osuđujemo sramno defamiranje ličnosti Saše Jankovića i brutalnu te protivzakonitu upotrebu medijskog prostora i institucija za napade na njega ne znači da treba da pozdravimo njegov rad kao zaštitnika građana. Suprotno vlasti, smatram da njega treba zaštiti kao čoveka, a otvoriti ozbiljnu raspravu o tome kakvi su rezultati njegovog osmogodišnjeg rada na funkciji zaštitnika građana. Autor ovog teksta, na primer, smatra da gospodin Janković umesto zaštite prava građana ove države mnogo više vremena i energije troši za kreiranje ideoloških ultralevičarskih zakona kojima ne unapređuje prava građana, već pokušava da unese revoluciju u društveni i pravni sistem. On je bio nosilac javne borbe protiv Zakona o crkvama i verskim zajednicama, pokušavajući da omogući prostor i za registraciju sekti. On je bio predlagač izuzetno opasnog Zakona o pravima deteta iz 2010, a u njegovom izveštaju za prošlu godinu stoji kako „još nije zabranjeno fizičko kažnjavanje dece”. On je takođe 2010. doneo Uputstvo za standardizovan nediskriminatorni govor i ponašanje kojim se vrši silovanje srpskog jezika, a što njegov poslednji predlog Zakona o rodnoj ravnopravnosti pokušava da nasilno nametne uz pretnje kažnjavanjem. Čitav taj predlog zakona koji pokušava na silu da„dženderiše” sve pore srpskog društva veoma je problematičan, stvara novu birokratiju i obaveze ionako razvaljenim srpskim preduzećima i donosi čitav niz rešenja koja su usmerena protiv tradicionalne porodice i viđenja društva. No o njemu detaljno neki drugi put.

(Politika)