Miroslav Lazanski: Ništa, ili bar nešto

Donošenje odluka na najvišem nivou, koje će uticati na naše živote, mora biti podvrgnuto otvorenoj i poštenoj i analizi

Skoro svi sada kažu da su ovo teška vremena za Srbiju, da zbog pregovora oko Kosova (za koje neki sada tvrde da i nisu bili pregovori), ta vremena nikada nisu bila teža. U tom kontekstu ne postoji veći sigurnosni ventil za nezadovoljstvo i cinizam u vezi sa aktuelnom situacijom od slobode izražavanja u ma kojem obliku. Jer, donošenje odluka na najvišem nivou, odluka koje će uticati na naše živote mora biti podvrgnuto otvorenoj, poštenoj i hrabroj analizi, budući da je suština svake vlade, koja pretenduje da bude dobra, da građanima govori iskreno i razložno.

Dakle, stvari su prilično jasne, Zapad je odlučio da niti jedan model evropske autonomije nije rešenje za Srbe na Kosovu, dok mi istovremeno očajnički vapimo: „Dajte nam bar nešto.” Tako su Srbi na Kosovu od nacije i građana Srbije svedeni na sintagmu „bar nešto”. Mogli bi prilikom sledećeg popisa stanovništva da se tako nacionalno i deklarišu: „bar nešto.” Možda to i nije slučajno, prethodna je vlast kontratužbu Srbije protiv Hrvatske nazvala „tehničkom kontratužbom”, što je Srbe iz Hrvatske, zapravo, svelo na „tehnički problem”. Pa svoje glasove na izborima nisu dali Tadiću, već Nikoliću.

Ispada da su naši pregovarači u Briselu bili iznenađeni što nam nije ponuđeno „bar nešto”, što automatski izaziva i pitanje zašto imamo obaveštajne službe, zašto ih plaćamo? Samo radi domaćih afera? Temelj svih uspešnih pregovora i sopstvenog pozicioniranja u njima jesu pravovremene i tačne informacije i analize o stavovima druge strane. Sada ne pomažu vajkanja kako nemamo pravih saveznika, pitanje je da li smo ih ikada tražili? Zašto nismo tražili da pored američkog diplomate Rikera u Briselu sedi i našoj strani suflira neki ruski diplomata? Koje godine smo konačno dozvolili ruskom kapitalu da uđe u Srbiju, ko je zabranjivao osnivanje prve ruske banke u Srbiji, kako smo se, pre samo nekoliko godina, pejorativno izražavali i o Rusiji i o Kini. I sada ti isti koji su to izjavljivali o Rusiji tvrde kako će Srbija nepristajanjem na uslove EU oko Kosova ostati „izolovana”. Sećam se da su uoči izbora prošle godine neki iz DS-a tvrdili „da bi dolazak SNS-a na vlast značio rat i povratak u devedesete”. Stalno nas plaše nekim katastrofičnim danom „d”, ekonomskim kolapsom i izolacijom Srbije, sve ako Beograd ne pristane na „veliko ništa”. Pošto „bar nešto”, za sada, ne daju.

Gospodo, Belorusija je zemlja čiji politički vrh ne može da putuje po EU, ali ta ista Belorusija ima godišnju ekonomsku razmenu sa Nemačkom od dve milijarde evra, sa Velikom Britanijom od 1,5 milijardi evra, sa Poljskom skoro dve milijarde evra, prosečna plata u Belorusiji jeste oko 500 evra, imaju neznatno više stanovnika od Srbije, ali vojsku duplo jaču od naše. A nisu započeli pregovore s EU niti imaju pomoć od MMF-a. U redu, imaju pomoć od Rusije preko posebnih cena za naftu i gas. Je l’ to neko nama branio da se sa Rusima dogovorimo, ajde da hipotetički razmišljam, da im iznajmimo vazduhoplovnu bazu na Ponikvama ili u Sjenici? Nije normalan, kakav rusofil, reći će neki. A vidite, Albanci su Amerikancima dali Bondstil. I Amerikanci su njihovi saveznici, podržavaju ih u svemu. Moraš nešto da daš da bi imao saveznika. Opet će neki, Rusi nemaju interesa na Balkanu, pa tako ni za nas. Gde to piše? U magazinima na engleskom jeziku koji izlaze u Moskvi uz pomoć Soroša.

Ako ćemo Amerikancima da prepustimo tapiju nad Kosovom, da bi nam bili dragi saveznici, hajde to da i otvoreno kažemo narodu. A što se tiče investicija, nema tih činovnika iz EU koji će sprečiti privatnika sa Zapada da uloži svoj kapital u Srbiju ako mu se garantuje pravna sigurnost i profit. Davanje kredita, ili pomoći, naravno, druga je priča koja ima i svoje potpitanje: do kada ćemo živeti na takav način, kada će biti sudnji dan „d” pucanja takve ekonomije? I šta u tom slučaju? Da svi kolektivno skočimo sa Brankovog mosta? Ili ko nas je doveo do Brankovog mosta? Ili, neka ide dok ide?

Pitanje je i zašto nam je država na ivici bankrota, pa smo eto prisiljeni da prihvatimo „veliko ništa”? Ko je pozatvarao domaće banke, ko je i zašto bud zašto rasprodao domaće kompanije, ko je pokrao sve ono što je narod 45 godina stvarao? Ko je i zašto sveo vojsku na sadašnji nivo, ko je i zašto po naređenju određenih ambasadora uništavao domaće naoružanje? Ko je stvorio ovako glomaznu državnu administraciju, koje se ni Kina ne bi postidela? Zašto u parlamentu i dalje sedi 250 poslanika? Čemu toliki vozni park državne administracije? Ministarstvo spoljnih poslova Velike Britanije, Forin ofis imalo je 1982. godine samo tri službena automobila. U tadašnjoj imperiji od Hongkonga do Gibraltara. Ako neko zna tačne odgovore na sva ova pitanja možda zna i odgovor zašto nam nude „veliko ništa”.

(Politika)