Miroslav Lazanski: Nije palo nebo

Simbolično, srpsko političko društvo na primeru briselskih osam rundi razgovora-pregovora o Kosovu kao da je postalo adolescentno

Srbija i Severna Koreja kao da imaju nešto zajedničko: dok mlađani lider Kim DŽong Un postepeno podiže ratnu atmosferu, koja bi uoči 15. aprila mogla da kulminira lansiranjem jedne ili čak dve rakete srednjeg dometa put Pacifika, dotle smo mi u Srbiji proteklih dana bili u psihozi dobrovoljnog ili nametnutog nam opsadnog stanja.

Prošao je dakle i ovaj utorak, nismo potpisali nešto čega za potpis, zapravo, nije ni bilo, nisu nas bombardovali niti su nam uveli sankcije, trolejbusi i dalje voze, a proleće je ipak stiglo. Kao što reče šef delegacije EU u Beogradu gospodin Vensan Dežer, „utorak nije bio sudnji dan, EU i Srbija ne odustaju od postizanja rešenja, ne postoji nikakav ultimatum i celu tu histeričnu retoriku treba ostaviti iza nas”. Čak i Peter Bojer, iz redova demohrišćana CDU–CSU, inače izvestilac nemačkog Bundestaga za Srbiju i Crnu Goru (izgleda da smo premali da bi gospodin Bojer izveštavao nemački parlament samo o nama), kaže „da to nije bio ultimatum, već cajtnot, jer je reč o tehničkom procesu”. A mi udarismo u kuknjavu kako smo dobili ultimatum. Pa još i to da za osam rundi razgovora u Briselu nismo ništa napismeno dobili. Pa šta ste, zapravo, radili tokom tih osam rundi pregovora-razgovora-dijaloga-monologa? Kako to da se niko iz našeg pregovaračkog tima nije prisetio da posle prvog sastanka u Briselu prišapne onoj drugoj strani da svoje predloge-uslove stavi na papir? Ako nema papira na stolu, u šta ste gledali? U baronesu Ešton?

Diplomatija, a posebno vođenje ovakvih pregovora, ne trpi amaterizam, pa bi trebalo priupitati i ministra spoljnih poslova gospodina Mrkića o svemu tome. Niko normalan danas u svetu ne veruje bilo čijim verbalnim uveravanjima i obećanjima. Usmene garancije brzo se zaboravljaju, posebno ako je reč o Kosovu, i pesimisti su oko toga apsolutno u pravu. Šta je sve potpisano oko Kosova, od Kumanovskog sporazuma do Rezolucije UN 1244, a šta je od toga i realizovano na terenu?

Gospodo, posle osam rundi razgovora sada priznajete da su vas Tači i Eštonova „preveslali“, jer eto niste znali da će sve to, usmeno ponuđeno, biti tako loše za nas pa ste zato i iznenađeni i razočarani. I posle svega, sada slušam decidirane i samouverene izjave kako će svaka sledeća ponuda-rešenje biti gora za nas od prethodne. Neverovatno, nismo znali kakva će biti ova ponuda, ali sa sigurnošću znamo da će sledeća biti još gora? To me navodi na ohrabrujuću pomisao da smo možda iznenada aktivirali naše obaveštajne centre u Evropi, pošto smo posle 5. oktobra 2.000. godine na neko vreme ukinuli šifre u našim diplomatskim predstavništvima. Jer, šta će nam šifre, svi na Zapadu su nam prijatelji, a među prijateljima logično i nema tajni. Sve mi ovo liči na zbunjujuću toplo-hladno igru naših vajnih političara, od vrtoglavice do tahikardije, pri čemu nam je EU očito prepisala konjsku terapiju: posle tri hladna tuša sledi potapanje u vrelu vodu. Pri čemu je naš problem u tome da kod nekih političara na mestu gde treba da se nalaze znanje i uverenje leži samo instinkt za opstanak na vlasti.

Biće vrlo čupavo objašnjavati javnosti da u sledećoj rundi moramo potpisati nešto što je još gore od prethodnog. Godinama su nas uveravali da Kosovo i ulazak u EU nemaju veze, da su to „dva odvojena procesa“. Godinama su nas uveravali da kada isporučimo Mladića i Karadžića u Hag, nema više novih uslova za Srbiju. Kome sada i kako verovati? Ko nam garantuje da Sandžak i Vojvodina neće biti novi uslovi? Ako smo bezalternativno za ulazak u EU, šta košta neke iz EU da postave i te uslove. Sa druge strane, događaji pogoduju krizi svakog centralnog autoriteta u Srbiji bez obzira na to kako se on zvao. Fikcija o nepogrešivosti političara nestaje, sve postaje predmet osporavanja i biće sve teže vladati Srbijom. Nekada je većina glasova bila dovoljna da se obezbedi legitimitet jedne vlade. To u potpunosti i više nije slučaj, jer država se više ne deli na većinu i na manjinu, na dva jasno identifikovana pola pošto je politička debata danas potpuno raspršena. Stvorene su interesne grupe koje pregovaraju, ili se konfrontiraju u okviru i između političkih stranaka.

Moglo se nekada vladati Srbijom, rukovoditi preduzećem, upravljati razredom, a da se za to nije trebalo previše pravdati. Sada se moraju dokazivati kompetencije, sposobnost da se promeni tok događaja. Legitiman autoritet ima samo onaj ko zna da pregovara, da objasni, da diskutuje, makar i u beskraj. Simbolično, srpsko političko društvo na primeru briselskih osam rundi razgovora-pregovora o Kosovu kao da je postalo adolescentno...

(Politika)