Miroslav Lazanski: Napred u prošlost

Iz Hrvatske je krenuo talas moralne obnove bivših jugoslovenskih prostora. Ne samo da je pred sudom bivši premijer, optužen za protivzakonito uzimanje lepe svotice para,već je uhapšen i bivši ministar unutrašnjih poslova Josip Joža Boljkovac, sprema se hapšenje takođe bivšem udbašu Josipu Manoliću, a hapšenje preti i narodnom heroju i partizanskom generalu Radetu Bulatu. Boljkovac, Manolić i Bulat optužuju se za navodne zločine počinjene 1945. godine protiv hrvatskih civila, koji su sarađivali sa ustaškom vlašću u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata. Boljkovcu i Manoliću nije pomoglo ni to što su bili osnivači HDZ-a i bliski saradnici Franje Tuđmana, generalu Bulatu neće pomoći ni to što je bio muž sada pokojne Milke Kufrin.

Nekako mi je žao mog nekadašnjeg suseda iz Karlovca Jože Boljkovca. Sve nas klince iz Klobučareve ulice ponekad je vodio u SUP-ovo lovište na Kordunu, da gledamo kako partijski i policijski funkcioneri love zečeve i fazane. Sada su policijski dečki sa fantomkama došli njemu u kuću i ulovili ga. U 91. godini. Šta je njegov hrvatski greh? To što mu se sin nekadazvao Jugoslav (promenio je ime), a kćerka se zove Tanja? To što je Joža svojevremeno,uz saglasnost Tuđmana, pustio Arkana iz zagrebačkog zatvora? To što je partizanski prvoborac i što je pre nekoliko godina bio na srpskoj izbornoj listi? Ili to što se pre nekoliko godina odmetnuo od HDZ-a?

Političke opsesije imaju svoje mesto.U Srbiji je hapšenje Boljkovca u nekim političkim krugovima odmah pozdravljeno kao prava stvar, jer fiksacije pojedinaca u pogledu komunizma deo su moralne kartografije ovih prostora. Nekadašnja nedemokratija sada je zamenjena neefikasnošću, neznanjem i cinizmom. Na sofisticiranoj mentalnoj mapi našeg puta ka EU, sve ono ranije bila je slepa ulica, prečica koja nas nije odvela u raj. Treba li onda očekivati da i ovde krenu hapšenja nekih udbaša iz vremena SFRJ, pa onda i generala iz tog doba, sve u hrvatskom stilu. Jer, ako u nekim baltičkim zemljama, članicama EU, danas dižu spomenike nacistima, onda se pitam koje su to evropske vrednosti. Ako se u EU izjednačava komunizam i nacizam, onda je to direktan put u prošlost. Jer nacizam se ne može zamisliti bez gasnih komora, ali komunizam negde može bez logora. Crveni i crni zločini nisu baš sasvim isti. Nacisti su industrijski ubijali, u komunističkim logorima ljudi su umirali od gladi, hladnoće i iscrpljenosti, pa i od metka u potiljak. Ali gasnih komora nije bilo.

Na prostorima bivše Jugoslavije komunizam-socijalizam zbog svog autoritarnog poretka nije bio u stanju da u međusobnom odnosu nacija i nacionalnosti stvori svojevrsnu bazu „civilnog društva”, na kraju se uprkos suprotnoj retorici i sam poslužio nacionalizmom, zamenjujući njime marksističku ideologiju koja je vremenom gubila na legitimnosti. U Hrvatskoj je 1990. godine i kasnije došlo do prave eksplozije ustaške ikonografije, vlada Ivice Račana je 2002. zabranila ustaške simbole, pre svega zbog strahovanja da će to otežati put u EU, koja inače fundira na tekovinama antifašizma. To nije išlo baš glatko, jer ako profesorka političkih nauka u Zagrebu Mirjana Kasapović kaže „da su komunisti uzalud pokušavali da izvrše deustašizaciju Hrvatske posle Drugog svetskog rata, da im to nije uspelo jer su jedan nedemokratski režim zamenili drugim”, onda je verovatno Boljkovac sada uhapšen kao predstavnik tog nedemokratskog bivšeg režima. A režim u NDH i režim u SFRJ bili su po Kasapovićevoj isti, nedemokratski.

Zapravo, nekada sam se kao student čudio zašto stari Zagrepčani oslobođenje od ustaša i kraj Drugog svetskog rata 1945. nazivaju kratko i jasno „preokret”. Taj termin niko nije u Hrvatskoj koristio 1991. godine. No, vidim da je to slogan sada ovde u Srbiji. Uzet, dakle, iz 1945. godine i iz purgerskog Zagreba. Što ti je bratstvo i jedinstvo. Nekada su se deca u Srbiji igrala „partizana i Nemaca”. Znalo se ko pobeđuje u toj igri. Niko nije hteo da bude „Nemac”, pa ni „četnik”. Ustaše i četnici bili su kolaboracionisti, posle se sve to promenilo, slika istorije iz vremena SFRJ potpuno se promenila. Svi tragaju za jednim novim nacionalnim identitetom izvan socijalizma i izvan Jugoslavije. Debata je vrlo kompleksna, jer je i jugoslovenski kralj svojevremeno priznao Tita, Čerčil i Ruzvelt podržavali su Tita. No, možda su oni tajno bili komunisti?

U poređenju sa zločinima partizana blede čak i zločini Nemaca koji su napali Jugoslaviju 1941. i bombardovali Beograd. Da li mi evociramo uspomene na bombardovanje Beograda 6. aprila 1941? Govorimo li o okupaciji Srbije od strane Nemačke 1941–1944? Antisemitski i rasistički rat Vermahta sa ubijanjem talaca i masakrima srpskih civila danas se u nekim glavama prikazuje kao reakcija na „provokacije” partizana „koji su to smišljeno radili da bi oslabili srpski narod”.

Borba protiv svakog novog oblika nacizma i fašizma najviši je prioritet u razvoju Evrope u 21. veku. Istina, karte kao da se ponovno mešaju, ali stvaranje subkulture mržnje, rasne i nacionalne različitosti, ili izmišljanje neprijatelja uz pomoć falsifikovane istorije zločin je koji obično prate i drugi.

(Politika)