Miroslav Lazanski: Čemu se svet smeje

Deda Mraz i dalje greje srca svih stanovnika BiH. Kažu da Hrvate, Srbe i Bošnjake i dalje spaja ljubav prema Deda Mrazu, jer je to sada i jedino što ih i spaja na nivou cele BiH.

„Znam da je Deda Mraz hrišćanskog porekla, ali kako mogu da lišim decu nečega što je meni u detinjstvu pružilo najsrećnije trenutke?”, upitala je ovih dana Safeta Kadić, Bošnjakinja iz Sarajeva.

„Mi slavimo pravoslavni Božić i Novu godinu, ali Deda Mraz je i dalje glavni lik”, kaže Srpkinja Draginja Vasić iz Banjaluke. „Sa zadovoljstvom posmatram kako moja deca ushićeno otvaraju poklone u novogodišnjoj noći”, dodaje ona.

Jedinu ozbiljnu kritiku na račun Deda Mraza u BiH izložio je odmah po okončanju rata 1995. godine muslimanski lider Alija Izetbegović, koji se pobunio protiv konzumiranja alkohola u sarajevskim kafićima i restoranima 1996, tvrdeći da je reč o „pokušaju da se u BiH uvede Deda Mraz, lik koji nije blizak bosanskim muslimanima”. No, posle oštre kritike javnosti, Izetbegović više nikada nije pokrenuo pitanje Deda Mraza u državi BiH.

Dakle, da li da se smejemo, ili da plačemo na kraju ove 2011. godine? Naravno, zavisi iz kog ugla gledamo na protekle događaje, jesmo li pasionirani optimisti ili rezignirani pesimisti. Šta nam donosi Deda Mraz? Jer ekonomski sunovrat Amerike i Evrope dominirao je upravo odlazećom godinom zasenjujući i našu toliko gorljivu želju za evropskim integracijama, dajući nam pomalo gorak osećaj kada sumiramo našu ljubav prema toj Evropi. Je li ona tokom 2011. godine bila isuviše jednostrana, a sada surova neuzvraćena? Ili su u toj ljubavnoj igri i drugi dobijali udarce?

Od prvih dana kada su berze podivljale krize u zemljama EU dospevale su na naslovne stranice svetskih listova. „Prodajte Grčku”, „Uhapsite razvratnika Berluskonija” bili su borbeni pokliči među evropskim investitorima. Grci i Italijani morali su da progutaju svoj ponos i da pristanu na sve mere koje su im izdiktirane iz Berlina. Naime, taman kada se evropski san o monetarnoj uniji počeo ostvarivati, došlo je do katastrofe, dužnička zaraza, koja je zahvatila Grčku i Italiju, inficirala je i ostale ekonomije u komšiluku. Odeljenje za intenzivnu negu EU, pod kontrolom MMF-a, još se koleba koga sve, i koga prvog, isključiti s aparata i podvrgnuti hitnoj eutanaziji. Da bi ostali preživeli čekajući Deda Mraza.

Dok su ekonomisti i političari jako zabrinuti nama, običnim smrtnicima, na kraju ove 2011. godine, ostaje samo da se smejemo. Uostalom, zar nije još Darvin utvrdio da je smeh civilizovani oblik primitivnog smrtonosnog instinkta, sublimacije drevnog poriva ka ubijanju. Prema DŽonatanu Mileru, doktoru i komičaru, to je respiratorna konvulzija nad kojom imamo malo kontrole. Prema rečima britanskog pisca Hauarda DŽeksona, to je ono što radite kada neko svuče pantalone i naglo izvuče zna se već šta.

Kažu da postoje vicevi u modi, ali i geografija smeha. Humor je univerzalna stvar, ali jezik nije, kao ni uskolokalni okviri. Igre reči sa kineskim piktogramima i njihovim homofonima teško je preneti na bio koji drugi svetski jezik. Visprene dosetke koje pretpostavljaju dobro poznavanje italijanske politike, malo su poznate van Rima. Zapravo, najlakše se prenose najgluplje šale: u Velikoj Britaniji su to Mister Bin i Beni Hil, u Americi Bivis i Bathed. No, ako o jednoj zemlji sudite po njenim humorističkim emisijama onda možete da zaključite da su Britanci gomila tupana opsednutih seksom, što je, kažu neki, tek napola istina. U Britaniji je zbog viceva o plavušama osnovano i udruženje „Protivnici ugnjetavanja osoba sa kosom evroarijevskog porekla”.

I geografija smeha dosta govori. Sede u restoranu Južnokorejac, Japanac i Severnokorejac. Dolazi kelner i kaže: „Izvinite, ali bojim se da nam je nestalo mesa”. Severnokorejac će zbunjeno: kakvog mesa? Japanac je još više zbunjen: šta znači nema više? A Južnokorejac pita: šta znači izvinite?

Sve najbolje u 2012.

(Politika)