Мирјана Бобић-Мојсиловић: Ко ће кога

ПИСЦИ сценарија ових дана имају много посла. Питање је да ли ћемо гледати комедију, трагедију, водвиљ, акциони трилер, романтичну сапуницу или нешто десето. Да будемо реални - Срби обожавају сапунске серије које их данима везују за телевизоре, али без обзира на то - све је могуће. Питање о коме данас сви расправљају - ко ће бити нови премијер, толико нас је заокупило да готово и не примећујемо да смо све сиромашнији - али све док има хлеба и игара, све док смо непрекидно забављени, циркус „Адрија“ може поново да буде у нашем граду.

Ненад Чанак је тренутну ситуацију „иза затворених врата“ описао као општи свингерај, дајући нашој политичкој серији обрисе порнографског жанра. Ради се о томе да, изгледа, Ненад Чанак, заиста и није много погрешио - у овом тренутку управо је на делу свеопшта предигра - свако са сваким кокетира, мази се - и калкулише. Ко ће с ким и у какве односе ући остаје да се види - али управо свингерај о коме данас говори Чанак, а који сигурно није први пут на делу на нашој јавној сцени, отвара могућности за најневероватније заплете.

Блуд, дакле? Противприодни блуд? Разврат? Игра? Па добро, политика је ионако уметност могућег, а српска политика, ма са које стране је посматрали, све више добија обрисе „филмова за одрасле“. Дода ли се тој констатацији и мали детаљ - да у том свингерају учествују и они који се не виде - тајкуни и финансијери, стране дипломате, амбасадори, доносиоци лоших вести из Брисела и Вашингтона, утеривачи дугова, као и тајанствени поседници компромитујућих фајлова о већини учесника овог циркуса, Чанкова метафора добија све комичније обрисе.

Замислимо страсне загрљаје Палме и Чеде, Бориса и Томе, Динкића и Вучића, Веље и Дачића, Кркобабића и ...? И он мора са неким да се загрли, док ова фртутма не прође. Замислимо, затим, и све могуће узајамне комбинације и додајмо им још све поменуте и непоменуте учеснике - какав провод за земљу Србију, баш у тренутку кад телевизије све више приказују репризе серија.

Стварање владе, како год она изгледала, биће, симболички, попут посткоиталне цигарете. Уосталом, све је добро кад се добро сврши, као што је лепо рекао Вилијам Шекспир. Не треба да будемо ни изненађени ни увређени, јер то са нама, ионако, нема никакве везе. Ми једино знамо да је много тога трулог у Држави Данској (да останемо код Шекспира), али ми ту ништа више не можемо да урадимо. Политика - то су и тако и тако њихова посла, све остало је варка.

Има, међутим, у Чанковој духовитости и нечег много озбиљнијег од првобитног циничног и хуморног дискурса. Веза између политике и порнографије, која би се код нас народски могла свести на метафору о Лудом и Збуњеном, има своје логичке паралеле.

Познаваоци порнографског бизниса тврде да порно глумци уопште не уживају док обављају свој тежак посао - најчешће морају да мисле о нечем другом да би обавили оно прво. Задовољсто је најчешће одглумљено, што значи да се порно глумци, суштински, жртвују да би њихова публика могла да буде задовољна. Са друге стране, тај мањак задовољства и та жртва - награђени су новцем. Са треће стране, порнографија је посао у коме ничија звезда не траје вечно - то је једна од оних професија са ограниченим роком трајања. Највећу добит у порнографској индустрији имају, наравно, они који организују посао. Сличности између политике и порнографије се саме намећу.

Наша постизборна недоумица, на крају крајева, своди се на наслов оне старе емисије - „Ко ће кога“. Отуда није чудо што се све што се ових дана догађа „иза затворених врата“ држи под велом мистерије. Могли бисмо да се шокирамо.

Не треба баш све да видимо, док се прича не измонтира.

(Вечерње новости, 26. мај 2012)