Miodrag Zec: Štap EU je sve duži a šargarepa sve kraća, stvari se ne odvijaju onako kako kaže Vučić

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Miodrag Zec već dugo je rado viđen gost na mnogim javnim medijskim i drugim debatama. Studenti ga obožavaju, novinari i stručna javnost ga respektuju, a zbog njegove hitre i britke misli, vlasti ga ne gledaju baš blagonaklono. Intervju Miodraga Zeca prenosimo u celosti.

Razgovor se počinje aktuelnim pitanjem – šta može Srbiji doneti početak pregovora o članstvu EU i šta će se dogoditi kad tamo stignemo, profesor Zec lakonski odgovara:

– Stići ćemo na brakorazvodnu parnicu ili na sahranu EU.

Nakon toga obrazlaže:

– Najpre se valja podsetiti da je EU nastala kao nemački projekat, poslužila je svrsi jer je bila sasvim zgodna platforma za ujedinjenje Nemačke i istovremeno je podstakla veliku ekonomsku ekspanziju Nemačke.

EU je počela od tzv. rimskog ugovora, odnosno ugovora za ugalj i čelik, što je otvorilo nemačkoj industriji veliko tržište. Evro je zapravo nemačka valuta koja je doprinela tome da Nemačka eksplodira i superiorno vlada Evropom.

S tim u vezi zanimljiv je podatak da je danas suficit nemačke privrede onoliki koliki je deficit ostatka evropskih zemalja. Nemačka je u stvari vladar EU.

A to što se EU susreće s nizom problema, kao danas sa izbegličkom krizom, jeste u stvari nedostatak EU identiteta. Napravljena je velika državna tvorevina koja nema identitet koji puca pri malim potresima.

U EU svako se predstavlja prvenstveno kao Nemac, Francuz ili Englez, a nikako kao Evropejac.

Dobro, gde je tu Srbija?

– Mi smo se našli ni na nebu ni na zemlji. Našli smo se u okviru jedne mantre u koju svi ulaze, pa ‘ajmo onda i mi.

Umesto da smo išli u EU početkom devedesetih kad je EU cvetala, kada smo mogli ići kao na svadbu i veselje, mi ćemo stići na brakorazvodnu parnicu ili na sahranu EU, gde će biti postavljana pitanja ko je kome dužan i ko je koga prevario.

Naša domaća politika na tu temu je jedna mantra koje se svi drže i ta politika crpi svoj legitimitet iz tog „evropskog puta“. Uostalom, u Srbiji je nemoguće promeniti vlast iza koje stoji EU.

I ovo što radi Vučić, to je njemu veliki plus, jer pohvale njegovoj politici stižu iz EU i MMF-a, a Evropi je potreban potpis za Kosovo baš od onih političara koji su bili najveći evroskeptici.

Međutim, ima tu stvari koje su smešne i otužne. Vučić glavni argument izvlači iz onoga „šta su rekli stranci“.

Pa, recimo, na pitanje smanjenja plata i penzija, Vučić odgovara: „Baš su nas Nemci pohvalili što smo smanjili plate i penzije.“ Ako je to tako dobro, zašto Merkelova svojima nije smanjila plate i penzije?

Ali, on se drži te matrice i on će na tom talasu imati veliku podršku spolja i iznutra. Ali, mi imamo standardni i davnašnji problem raspeća između Istoka i Zapada i objektivno to ne možemo da presečemo.

Jedna od najvećih mudrosti kod nas, kao da je Sveti Sava rekao: „Mi smo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku“. Tako kroz istoriju u sukobima Istoka i Zapada sve ide preko naših leđa.

Profesore, ne postoji problem koji nema rešenje. Gde je rešenje?

– Geostrateški aktuelna vlast u Srbiji odlučila je da idemo u EU. Ali, imamo problem, jer nam obećavaju da nas tako čekaju med i i mleko, a neće nas čekati. Naprotiv! EU nam nudi štap i šargarepu, gde je štap sve duži, a šargarepa sve manja.

Najveći profit Srbije u ovoj priči mogao bi da bude da konačno napravimo pravnu državu?

– To jeste važno pitanje, ali ima i ozbiljnu dilemu – da li je možemo sami napraviti ili nam treba tutor. Voleo bih da to uradimo sami, ali očigledno je da mi bez tutora nismo u stanju da napravimo tako značajan korak.

E, tu već vidim nekakav smisao našeg ulaska u EU. Tu se, ipak, javljaju ozbiljni problemi.

Duboko sam razočaran saznanjem da EU nema istorijsku misiju koju su imale velike države i imperije. Recimo, kad je Rim osvajao nove prostore, on ih je civilizovao, urbanizovao i unapređivao u svakom smislu.

Vidite, kad je Rim osvojio severnu Afriku, cena žita u Rimu je pala. A kad je EU ušla u Libiju, dobili smo haos. Evropi, dakle, nije stalo do civilizacijske misije, stalo joj je samo do dominacije.

U jednom intervjuu rekli ste da Srbija polako klizi u haos. Premijer Vučić tvrdi da Srbiju čeka pravi prosperitet?

– Čini mi se da se stvari ne odvijaju kako premijer kaže. U delu evropskih integracija on je dobio matricu i on to sprovodi. Isto važi i za odnose s MMF-om.

Ali, u dijelu gdje treba samostalno da uredi državu, da izgradi institucije, pravni sistem, da izgradi pravila igre – ne vidim da on to radi.

Ne vidim da su urađene reforme pravosuđa, zdravstva, školstva, vidim dodatno rastakanje institucija, sistema na kojima počiva svako moderno društvo.

Uzmimo za primer sistem obrazovanja – jedna nacija da uradi sebi ovo što smo mi uradili s Bolonjom, ubacivanje „ambrozije“ u sistem ravna je samoubistvu nacije.

Pa još ako u sistem pustiš pet stotina hiljada lažnih diploma, pa ljudi s tim diplomama prodru u sudstvo, zdravstvo, u crkvu, to je stravično.

Tako smo došli do logike mladih ljudi koja kaže da nema smisla učiti za ovde nego za inostranstvo.

To je kancer nacije, poraz bez presedana?

– To je krvoliptanje jedne male nacije koje ne može dobrim da se završi. Mi smo nacija kojoj je neophodna ljudska infuzija. Srbija kao matica srpskog naroda dugo je živela na infuziji ljudskog kapitala.

To je bila snaga Srbije. Sad zamislite situaciju u Glamoču, Trebinju, Drvaru, gde u svakom mjestu 100 najboljih momaka završi gimnaziju i dođe u Beograd na studije. Pedeset odsto ostane u Srbiji.

Srbija je bila mala Amerika, zemlja s najvećom migracijom na početku dvadesetog veka.

A danas je Srbija takođe migrantska zemlja, iz nje mladi i obrazovani više odlaze nego što dolaze, pa se Srbija suočila s opasnošću totalnog nestanka, jer nema ko da dođe iz pomenutih krajeva.

Slično je i u Srpskoj. Iz svih srpskih krajeva mladi odlaze u Čikago, Toronto, Novi Zeland. A istovremeno u Srbiji i Srpskoj lišavamo se najvećeg kapitala – mladih i obrazovanih ljudi koji odlaze da se ne vrate.

Znači, u Srbiji, pa i u Republici Srpskoj, čovek je višak. Beograd je izgubio supremaciju na Balkanu, jer ljudi iz Srpske, Slovenije, Makedonije, više ne ulažu novac u Beograd, što su nekad radili. Oni sad kupuju stanove u Beču, Pragu, Luganu.

S tim u vezi je i najava revizije Dejonskog sporazuma na štetu Republike Srpske. Da li ovako onemoćala Srbija može da zaštiti Republiku Srpsku?

– Mislim da Srpska treba da štiti samu sebe, što još može, a i Srbija može da je štiti ukoliko uspostavi jednu drugačiju komunikaciju sa Srpskom – da to ne bude isključivo komunikacija političkih partija i predizbornih obećanja, već komunikacija kroz školu i državne sisteme dve srpske zemlje. Danas zapravo nije jasno šta mi jedni od drugih hoćemo, nemamo ideju i ne činimo dovoljno u vezi s tim pitanjima. Izgubile su se intelektualne veze, recimo…

Profesore, utisak je da sve vlade koje su stolovale u Beogradu od 1995. do danas nekako nisu stale iza Srpske, nisu je prigrlile s idejom da je unaprede, podignu?

– Moraju se graditi slojevite i svestrane veze između dve srpske države, da se ta saradnja izdigne iznad tekuće politike, da se ta saradnja svede na deo nacionalne ideje i nacionalnog korpusa, da, recimo, imamo prirodne veze između univerziteta iz Beograda i Banjaluke.

Mi zapravo ne shvatamo blagoslovenost većeg prostora. Nažalost, Srbi se i dalje množe deljenjem, što svakako nije dobro… Generalno, problem u Srbiji i u Srpskoj jeste u tome što nema institucija koje bi obavljale svoje poslove po difoltu.

Treba postaviti pitanje – možemo li zajedničkim snagama napraviti jednu prosvećenu administraciju, dobru bolnicu u Banjaluci, tri vrhunske gimnazije u Srpskoj.

Pa, možemo, ali nismo. Ovako, svi ćemo postati Megatrend, jer oni koji valjaju u ovi uslovima postaće ništa, što razara i Srpsku i Srbiju.

Ukratko, mi nemamo saznanje blagoslovenosti uređene države koja služi narodu, pa zato imamo partokratsku državu koja je alat za otimanje.

Zbog čega sve vlasti u Srbiji od 1980. pa kasnije i u Srpskoj liče jedna na drugu?

– Liče, jer kod Srba ništa nije domišljeno. Ovde je pojam države nešto tuđe, jer su nam dugo na ovim prostorima stranci organizovali državu, pa se i dalje ponašamo tako da to treba razoriti, potkradati, varati, pljačkati.

Ne pevaju uzalud svako jutro Amerikanci: „Bog blagoslovio Ameriku i mene što sam tu rođen.“

Većina Srba kad se probudi pomisli: „Proklet bio što se rodih ovde, bolje bi bilo da sam u vodu skočio.“ Zbog toga se kod nas često događaju manje ili veće revolucije, prevrati, a nijedan vlastodržac u Srbiji nije normalno završio.

Kod Srba elita nikad nije bila na ceni. Zbog čega?

– Sve je to negde utkano u naš gen. Kod nas vlada pravilo – lakše je orobiti karavan nego tkati svilu. Hajdučija je na većoj ceni, a elita, elita je davno izdala svoj narod.

Ali, pre toga elita je doživljavala velika poniženja. Recimo, Jovan Sterija Popović došao je iz Ugarske, gde je imao poštovanje i status. Došao je u Srbiju gdje su ga ponižavali i vređali, a Miloš ga je proterao iz Srbije.

Ali, generalno, u tim vremenima i kasnije uspešni Srbi dolazili su u Srbiju, okupljala ih je jedna velika ideja, ljudi su donosili kapital, ulagali u Srbiju. Danas uspešni Srbi odlaze u inostranstvo, tamo odnose i kapital.

Zamislite ovako – u Francuskoj postoji Visoka škola za nacionalnu administraciju, iz koje najbolji idu u određena ministarstva, zdravstvene i druge ustanove. Kod nas sigurno idu najgori na najvažnije funkcije.

Došli smo dotle da jedino ima smisla lepiti plakate i biti političar. Ne tako davno, recimo, profesori čuvene banjalučke Gimnazije bili su uvažena gospoda, imali su znanja više nego današnji akademici i univerzitetski profesori.

Ali, oni nisu preturali po kontejnerima, niti je vlasnik dve tezge na pijaci imao ideju da kupi univezitet kao danas… Danas nastavnice i profesorke nemaju zube, deca ih tuku, pa mi smo, rušeći obrazovni sistem, srušili temelj na kojem počiva ovo društvo.

To nam nije uradila Evropa, sami sebi smo to učinili.

(Agencije)