Milorad Dodik: Nije Bosna jedino nerešeno pitanje, jer ni Kosovo nije rešeno pitanje

Kakva Bosna, uđite unutra i videćete da nema ničega. Meni mnogi sagovornici kažu da je BiH zemlja bez šanse, a ja mislim da je reč o zemlji koja preživljava samo da bi se trećerazredni međunarodni službenici vežbali na njoj

Kada se jednog dana bude pisala istorija BiH, veoma važnu ulogu u njoj mogli bi da imaju Darvo Sejdić i Jakob Finci, koji su iskočili iz anonimnosti kada su tužili BiH pred Sudom u Strazburu jer su kao pripadnici romske i jevrejske manjine onemogućeni da se kandiduju za Predsedništvo i Parlament BiH.

Na osnovu te presude iz Slučaja Sejdić–Finci, BiH je dobila obavezu da promeni Ustav, a lideri sva tri naroda će u utorak, 1. oktobra, otputovati Brisel kako bi uz pomoć Štefana Filea našli kompromis.

Razgovor s predsednikom RS Miloradom Dodikom, liderom koji je postao neka vrste noćne more za sarajevsku političku elitu i čaršiju, vođen je nakon što je u Banjaluci primio delegaciju HDZ i sa njima razgovarao kako da se pod plaštom demokratskih principa ne sprovede unitarizacija Bosne.

„Mi smo već prihvatili da se, umesto odredbe da se iz RS bira kandidat srpske nacionalnosti, kaže da se bira jedan kandidat, jer razumemo da je to demokratski princip, a i ne verujem da će građani RS izabrati Kineza za svog člana u Predsedništvu. Ali onda stiže novi zahtev da se članovi biraju u parlamentu BiH, u kojem većina iznosi 22 poslanika, a srpske stranke jednostavno ne mogu imati više od 14 poslanika, dok muslimani imaju 24 poslanika. Jasno je da to nećemo prihvatiti, jer bi i Srbi, kao što se desilo Hrvatima, mogli da dobiju člana koga je neko drugi izabrao i koji bi sutra, hipotetički, mogao da kaže – Pozivam Tursku u pomoć. To svakako nećemo dozvoliti.

Očekujete li novi talas diplomatskih pritisaka?

Nema tu nikakvih talasa, mi s tim pritiscima odavno živimo, jer svakog dana dobijemo neki novi zahtev. Sasvim otvoreno, kroz priču o demokratskom uređenju, principu jedan čovek – jedan glas, BiH se gura u sve veću blokadu, jer Srbi, a čini mi se ni Hrvati, neće dozvoliti da ih Bošnjaci majorizuju, nadglasavaju. Kada je potpisan Dejtonski sporazum, u Ustavu BiH je navedeno da ta država ima devet nadležnosti, ali je kasnije, pod silom međunarodnih predstavnika, stalnim ucenama i pretnjama, BiH stalno dobijala nove nadležnosti i danas ih ima 83. Zato je i u velikoj krizi, jer imamo zemlju koja je prazna ljuštura, kada uđete unutra vidite da je sve fingirano. A Bosna je imala šansu – da su se u Sarajevu posvetili ostvarivanju nadležnosti koje su prihvatljive za sva tri naroda.

Kada kažete da je Bosna imala šansu, poručujete da je ona već mrtva, ali to niko ne konstatuje?

Kakva Bosna, uđite unutra i videćete da nema ničega. Meni mnogi sagovornici kažu da je BiH zemlja bez šanse, a ja mislim da je reč o zemlji koja preživljava samo da bi se trećerazredni međunarodni službenici vežbali na njoj, kao i da bi se regionalna pažnja odvlačila stalnim potenciranjem Bosne. Prema konvenciji iz Montevidea 1933. godine, da bi država postala država ona mora da ima teritoriju, funkcionalnu vlast na toj teritoriji i narod koji to podržava. Koji to uslov ispunjava Bosna?

Vi ste u više navrata najavljivali referendum, ali deluje da je reč o rizičnom potezu jer je međunarodna zajednica veoma oštro protiv takve ideje, kao i Bošnjaci.

Referendum je potpuno legitimno demokratsko pravo, koje nam nisu dali, već smo mi u parlamentu RS usvojili Zakon o referendumu. Tada smo rekli da se referendum o statusu sprovodi samo jednom i nikada više, što znači da on treba da se sprovede u trenutku kada znamo da su stekli svi uslovi, kada međunarodne okolnosti budu povoljnije. Ja bih da to učinimo odmah, ali mi smo ozbiljni ljudi i ne želimo da se igramo i sa narodom i državom.

Mislite li da bi to stalno pominjanje referenduma moglo da vam se obije u glavu, jer ste podigli očekivanja kod dela građana?

Uveren sam da ljudi to dobro razumeju, ali naravno da ima političkih protivnika, poput lidera SDS-a, PDP-a, Bosića ili Ivanića koji ni „r” od referenduma nisu smeli da pomenu kada su bili na vlasti, a sada pitaju gde je taj referendum. Ogovaram im da se sa referendumom ne igra, da ćemo, kada odlučimo da ga raspišemo, učiniti sve da uspe, ali i da mora da postoji minimum međunarodnih uslova za to.

A koji je to minimum? Deluje kao da međunarodna zajednica nije nimalo raspoložena da promeni stav.

Ona jeste protiv referenduma, ali sve više uviđa da taj bosanski eksperiment ne funkcioniše. U neformalnim razgovorima čujemo da je RS efikasnija, funkcionalnija, ali da ne znaju šta da rade sa drugim delom BiH.

Vi ste pre ovog intervjua primili delegaciju HDZ. Imate li sa hrvatskim liderima zajedničko gledište na budućnost BiH ili je reč o saradnji povodom dnevnih pitanja?

Imamo partnerski odnos sa HDZ-om, koji je dobrim delom i doveo do rehabilitacije međunacionalnih odnosa, jer smo uvideli da je ovaj plan puzajuće unitarizacije BiH uperen i protiv interesa srpskog i hrvatskog naroda.

Imate li i zajednički stav da ovakva BiH nije održiva?

Ne misle to samo Hrvati i Srbi, to misle i Bošnjaci, zato i pokušavaju da iskoriste prisustvo međunarodne zajednice kako bi dobili drugačiju državu, po njihovoj meri. Niko nije zadovoljan u BiH, a nisu zadovoljni ni stranci, a Hrvati bi bili sretni da se napravi još jedna republika i da BiH bude neka vrsta konfederacije tri republike.

A šta vi mislite o tome?

Da je to jedini način da ovakva država preživi.

Nedavno je otpravnik poslova američke ambasade Hil bio u Banjaluci, ali nije želeo da se sretne s vama, jer ste čovek koji ne ispunjava obećanja. Čitate li to kao najavu američkog napada ili...

Ni ja nisam bio tog dana u Banjaluci, a nikada se nisam sreo sa Hilom, pa nisam mogao ni da mu dam bilo kakvo obećanje. A tačno je da nisam dozvolio da se ruši pravoslavna crkva u Potočarima, što je tražio od mene ovde u ovoj sali američki ambasador, tačno je da sam se suprotstavio njihovim zahtevima da Srbin ne sme da bude gradonačelnik Srebrenice, da se kasarne prepišu kao imovina BiH... Možda će Hil i slični uspeti da sruše Milorada Dodika, mada vidimo da im ta američka politika rušenja demokratski izabranih vladara sve manje uspeva u svetu, ali im svakako nisam ništa obećavao. Ako Hil želi da dođe da razgovara, biće mi drago, ako ne želi da dođe biće mi još draže, jer nije lepo stalno slušati nove zahteve, ucene ili pretnje. Misli li neko da je ne znam kakve je moći Amerika? Naravno da znam, kao što znam da nikada neće priznati grešku, ali se često desi da takvi izaslanici budu povučeni posle šest meseci, kao što se dogodilo i s Rafijem Gregorijanom.

U diplomatskim krugovima sve češće se pominje da na dnevni red dolazi Bosna, kao sledeći nerazrešeni konflikt...

Čujem i ja da se posle Kosova mora rešavati Bosna, ali nije tačno da je Bosna ostala jedino nerešeno potanje, jer ni Kosovo nije rešeno pitanje, kako može Kosovo da bude rešeno ako srpska vlada jasno kaže da nikada neće priznati Kosovo? Kako je to rešeno pitanje Makedonije, gde je bio popis, pa je prekinut i gde je još veća kriza nego u BiH.

Kada sam to rekao, mislio sam da će zapadne zemlje vršiti pritisak na Beograd kako bi uticao na vas.

Srbija poštuje teritorijalni integritet BiH, Dejtonski sporazum, kao i stav da se sve ključne odluke moraju donositi kroz konsenzus svih naroda. Možda ima nekih delova vlasti, sasvim marginalnih, koji imaju drugačije ideje, ali stavovi Nikolića, Dačića ili Vučića su sasvim jasni.

Kako sarađujete sa Vladom Srbije, jer deluje, iako ste imali susrete, da nemate tako bliske odnose kao sa vladom pod kontrolom Borisa Tadića?

Ima tu mnogo spekulacija, jer ljudi gledaju da li se neko grli ili ljubi, a ne šta je urađeno. Srbija je mnogo truda uložila u rešavanje kosovskog pitanja ali nikada nismo osetili da su Nikolić, Dačić ili Vučić zbog toga zanemarili RS. Čak je možda urađeno više nego za vreme bivše vlade.

Kakav je vaš odnos sa DS-om, jer vam je u javnosti prigovarano zbog učešća u kampanji te stranke?

Podsetio bih vas da su Srbija i RS imali najbolje odnose u vreme kada je Koštunica bio predsednik vlade, iako je Koštunica znao da postoji saradnja DS-a i SNSD-a u okviru Socijalističke internacionale. Što se tiče samog DS-a, sada manje pratim stanje u toj stranci, vidim da je značajno opala njena snaga, da imaju neka unutarnja trvenja, ali ne bih želeo da se mešam u unutrašnje stvari te stranke.

Pratite li svakodnevna objavljivanja dokumenata CIA i da li vam daju novi uvid na neposrednu prošlost, poput informacija da se Sendi Berger zalagao za samostalnost RS, kao i da Karadžić nije želeo ujedinjenje sa Srbijom?

Naravno da pratim, ali mi je glavni utisak što je sve ostalo isto, iako je prošlo skoro 20 godina. Poznavao sam Bergera, sarađivali smo 1998. godine kada je bio američki sekretar za nacionalnu bezbednost i sećam se da je u tim razgovorima bilo napomena da je neko vreme razmatrana opcija samostalnosti RS. Žao mi je što Berger nije imao veći uticaj u Vašingtonu. Kada sve to posmatram sa današnje tačke, moram da odam priznanje kreatorima Dejtonskog sporazuma, iako ranije nisam imao tako dobro mišljenje, ali tim sporazumom nije samo zaustavljen rat, nego je uspostavljen sistem koji ima smisla i koji je mogao da opstane. Taj sporazum ima samo jedan nedostatak – što niko sa srpske strane nije tražio da se nakon 20 godina dozvoli građanima da se izjasne da li im odgovara takva država. A siguran sam da bi takav zahtev bio prihvaćen.

Dok čitate takve dokumente, da li razmišljate gde su to Srbi napravili najveću grešku?

Propustili smo šansu pre rata, trebalo je da tadašnje rukovodstvo Srbije prvo zatraži da izađe iz Jugoslavije, da što pre zatraži hitan prijem u NATO i da onda tražimo maksimalna prava za Srbe. Da je neko tada iz Srbije ponudio bazu na Kosovu, imali bismo sasvim drugačiji status kod velikih sila, ali mi smo na kraju dobili bazu na Kosovu, samo što je ona plaćena nekome drugom. I to veoma skupo.

(Politika)