среда, 27. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Милорад Додик: Није Босна једино нерешено питање, јер ни Косово није решено питање
Хроника

Милорад Додик: Није Босна једино нерешено питање, јер ни Косово није решено питање

PDF Штампа Ел. пошта
недеља, 29. септембар 2013.

Каква Босна, уђите унутра и видећете да нема ничега. Мени многи саговорници кажу да је БиХ земља без шансе, а ја мислим да је реч о земљи која преживљава само да би се трећеразредни међународни службеници вежбали на њој

Када се једног дана буде писала историја БиХ, веома важну улогу у њој могли би да имају Дарво Сејдић и Јакоб Финци, који су искочили из анонимности када су тужили БиХ пред Судом у Стразбуру јер су као припадници ромске и јеврејске мањине онемогућени да се кандидују за Председништво и Парламент БиХ.

На основу те пресуде из Случаја Сејдић–Финци, БиХ је добила обавезу да промени Устав, а лидери сва три народа ће у уторак, 1. октобра, отпутовати Брисел како би уз помоћ Штефана Филеа нашли компромис.

Разговор с председником РС Милорадом Додиком, лидером који је постао нека врсте ноћне море за сарајевску политичку елиту и чаршију, вођен је након што је у Бањалуци примио делегацију ХДЗ и са њима разговарао како да се под плаштом демократских принципа не спроведе унитаризација Босне.

„Ми смо већ прихватили да се, уместо одредбе да се из РС бира кандидат српске националности, каже да се бира један кандидат, јер разумемо да је то демократски принцип, а и не верујем да ће грађани РС изабрати Кинеза за свог члана у Председништву. Али онда стиже нови захтев да се чланови бирају у парламенту БиХ, у којем већина износи 22 посланика, а српске странке једноставно не могу имати више од 14 посланика, док муслимани имају 24 посланика. Јасно је да то нећемо прихватити, јер би и Срби, као што се десило Хрватима, могли да добију члана кога је неко други изабрао и који би сутра, хипотетички, могао да каже – Позивам Турску у помоћ. То свакако нећемо дозволити.

Очекујете ли нови талас дипломатских притисака?

Нема ту никаквих таласа, ми с тим притисцима одавно живимо, јер сваког дана добијемо неки нови захтев. Сасвим отворено, кроз причу о демократском уређењу, принципу један човек – један глас, БиХ се гура у све већу блокаду, јер Срби, а чини ми се ни Хрвати, неће дозволити да их Бошњаци мајоризују, надгласавају. Када је потписан Дејтонски споразум, у Уставу БиХ је наведено да та држава има девет надлежности, али је касније, под силом међународних представника, сталним уценама и претњама, БиХ стално добијала нове надлежности и данас их има 83. Зато је и у великој кризи, јер имамо земљу која је празна љуштура, када уђете унутра видите да је све фингирано. А Босна је имала шансу – да су се у Сарајеву посветили остваривању надлежности које су прихватљиве за сва три народа.

Када кажете да је Босна имала шансу, поручујете да је она већ мртва, али то нико не констатује?

Каква Босна, уђите унутра и видећете да нема ничега. Мени многи саговорници кажу да је БиХ земља без шансе, а ја мислим да је реч о земљи која преживљава само да би се трећеразредни међународни службеници вежбали на њој, као и да би се регионална пажња одвлачила сталним потенцирањем Босне. Према конвенцији из Монтевидеа 1933. године, да би држава постала држава она мора да има територију, функционалну власт на тој територији и народ који то подржава. Који то услов испуњава Босна?

Ви сте у више наврата најављивали референдум, али делује да је реч о ризичном потезу јер је међународна заједница веома оштро против такве идеје, као и Бошњаци.

Референдум је потпуно легитимно демократско право, које нам нису дали, већ смо ми у парламенту РС усвојили Закон о референдуму. Тада смо рекли да се референдум о статусу спроводи само једном и никада више, што значи да он треба да се спроведе у тренутку када знамо да су стекли сви услови, када међународне околности буду повољније. Ја бих да то учинимо одмах, али ми смо озбиљни људи и не желимо да се играмо и са народом и државом.

Мислите ли да би то стално помињање референдума могло да вам се обије у главу, јер сте подигли очекивања код дела грађана?

Уверен сам да људи то добро разумеју, али наравно да има политичких противника, попут лидера СДС-а, ПДП-а, Босића или Иванића који ни „р” од референдума нису смели да помену када су били на власти, а сада питају где је тај референдум. Оговарам им да се са референдумом не игра, да ћемо, када одлучимо да га распишемо, учинити све да успе, али и да мора да постоји минимум међународних услова за то.

А који је то минимум? Делује као да међународна заједница није нимало расположена да промени став.

Она јесте против референдума, али све више увиђа да тај босански експеримент не функционише. У неформалним разговорима чујемо да је РС ефикаснија, функционалнија, али да не знају шта да раде са другим делом БиХ.

Ви сте пре овог интервјуа примили делегацију ХДЗ. Имате ли са хрватским лидерима заједничко гледиште на будућност БиХ или је реч о сарадњи поводом дневних питања?

Имамо партнерски однос са ХДЗ-ом, који је добрим делом и довео до рехабилитације међунационалних односа, јер смо увидели да је овај план пузајуће унитаризације БиХ уперен и против интереса српског и хрватског народа.

Имате ли и заједнички став да оваква БиХ није одржива?

Не мисле то само Хрвати и Срби, то мисле и Бошњаци, зато и покушавају да искористе присуство међународне заједнице како би добили другачију државу, по њиховој мери. Нико није задовољан у БиХ, а нису задовољни ни странци, а Хрвати би били сретни да се направи још једна република и да БиХ буде нека врста конфедерације три републике.

А шта ви мислите о томе?

Да је то једини начин да оваква држава преживи.

Недавно је отправник послова америчке амбасаде Хил био у Бањалуци, али није желео да се сретне с вама, јер сте човек који не испуњава обећања. Читате ли то као најаву америчког напада или...

Ни ја нисам био тог дана у Бањалуци, а никада се нисам срео са Хилом, па нисам могао ни да му дам било какво обећање. А тачно је да нисам дозволио да се руши православна црква у Поточарима, што је тражио од мене овде у овој сали амерички амбасадор, тачно је да сам се супротставио њиховим захтевима да Србин не сме да буде градоначелник Сребренице, да се касарне препишу као имовина БиХ... Можда ће Хил и слични успети да сруше Милорада Додика, мада видимо да им та америчка политика рушења демократски изабраних владара све мање успева у свету, али им свакако нисам ништа обећавао. Ако Хил жели да дође да разговара, биће ми драго, ако не жели да дође биће ми још драже, јер није лепо стално слушати нове захтеве, уцене или претње. Мисли ли неко да је не знам какве је моћи Америка? Наравно да знам, као што знам да никада неће признати грешку, али се често деси да такви изасланици буду повучени после шест месеци, као што се догодило и с Рафијем Грегоријаном.

У дипломатским круговима све чешће се помиње да на дневни ред долази Босна, као следећи неразрешени конфликт...

Чујем и ја да се после Косова мора решавати Босна, али није тачно да је Босна остала једино нерешено потање, јер ни Косово није решено питање, како може Косово да буде решено ако српска влада јасно каже да никада неће признати Косово? Како је то решено питање Македоније, где је био попис, па је прекинут и где је још већа криза него у БиХ.

Када сам то рекао, мислио сам да ће западне земље вршити притисак на Београд како би утицао на вас.

Србија поштује територијални интегритет БиХ, Дејтонски споразум, као и став да се све кључне одлуке морају доносити кроз консензус свих народа. Можда има неких делова власти, сасвим маргиналних, који имају другачије идеје, али ставови Николића, Дачића или Вучића су сасвим јасни.

Како сарађујете са Владом Србије, јер делује, иако сте имали сусрете, да немате тако блиске односе као са владом под контролом Бориса Тадића?

Има ту много спекулација, јер људи гледају да ли се неко грли или љуби, а не шта је урађено. Србија је много труда уложила у решавање косовског питања али никада нисмо осетили да су Николић, Дачић или Вучић због тога занемарили РС. Чак је можда урађено више него за време бивше владе.

Какав је ваш однос са ДС-ом, јер вам је у јавности приговарано због учешћа у кампањи те странке?

Подсетио бих вас да су Србија и РС имали најбоље односе у време када је Коштуница био председник владе, иако је Коштуница знао да постоји сарадња ДС-а и СНСД-а у оквиру Социјалистичке интернационале. Што се тиче самог ДС-а, сада мање пратим стање у тој странци, видим да је значајно опала њена снага, да имају нека унутарња трвења, али не бих желео да се мешам у унутрашње ствари те странке.

Пратите ли свакодневна објављивања докумената ЦИА и да ли вам дају нови увид на непосредну прошлост, попут информација да се Сенди Бергер залагао за самосталност РС, као и да Караџић није желео уједињење са Србијом?

Наравно да пратим, али ми је главни утисак што је све остало исто, иако је прошло скоро 20 година. Познавао сам Бергера, сарађивали смо 1998. године када је био амерички секретар за националну безбедност и сећам се да је у тим разговорима било напомена да је неко време разматрана опција самосталности РС. Жао ми је што Бергер није имао већи утицај у Вашингтону. Када све то посматрам са данашње тачке, морам да одам признање креаторима Дејтонског споразума, иако раније нисам имао тако добро мишљење, али тим споразумом није само заустављен рат, него је успостављен систем који има смисла и који је могао да опстане. Тај споразум има само један недостатак – што нико са српске стране није тражио да се након 20 година дозволи грађанима да се изјасне да ли им одговара таква држава. А сигуран сам да би такав захтев био прихваћен.

Док читате такве документе, да ли размишљате где су то Срби направили највећу грешку?

Пропустили смо шансу пре рата, требало је да тадашње руководство Србије прво затражи да изађе из Југославије, да што пре затражи хитан пријем у НАТО и да онда тражимо максимална права за Србе. Да је неко тада из Србије понудио базу на Косову, имали бисмо сасвим другачији статус код великих сила, али ми смо на крају добили базу на Косову, само што је она плаћена некоме другом. И то веома скупо.

(Политика)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер