Milorad Dodik: Nemački model za problem Kosova i Metohije samo je još jedna podvala, ali ipak se mi pitamo

Da je neko zaspao pre 30 godina i sada se probudio, mislio bi da je spavao samo jedan dan. Glavna meta svih potmulih antisrpskih operacija kreirana je u Vašingtonu, Briselu i Berlinu.

I dalje su Srbi loši momci, kriminalci, ultranacionalisti, marsovci. Nisu se umorili da nas kvalifikuju, diskvalifikuju, sankcionišu. Republika Srpska je problem svih problema za njih. I onda kad se ponaša ustavno, dejtonski. I kada funkcioniše, a pogotovo ako ima svoj stav.

Republika Srpska je formirana 9. januara da bismo zaštitili srpski narod i da bi bila nezavisna država, što je bilo jedino realno u procesu raspada bivše Jugoslavije.

U Dejtonu 1995. godine Republika Srpska je prihvatila mirovni sporazum, nazvan Dejtonskim, dala deo svog suvereniteta i nezavisnosti, mada je već tri godine do tada funkcionisala kao nezavisna država. Doduše, delimično međunarodno priznata kao strana u pregovorima za postizanje mira.

Republika Srpska je bila nezaobilazna kao faktor mirovnog procesa i tu činjenicu nisu mogli da izbrišu ni Vašington, ni London, ni Berlin, ni Moskva, ni Brisel. Zato se Republika Srpska pojavljuje kao potpisnik svih 11 aneksa Dejtonskog paketa, a pogotovo Aneksa 4 Ustava BiH, koji su potpisale, imaginarna Alijina, nepostojeća BiH, Muslimansko/Hrvatska, a kasnije Federacija BiH i Republika Srpska.

Sve to nije bilo dovoljno da se Republika Srpska i njena ustavna i sporazumna prava, najblaže rečeno, uvaže. Sve vreme zapadni centri moći atakuju na status i prava Republike Srpske. Vrše nepodnošljiv pritisak, blefiraju, lažu sve s ciljem da nestane činjenica koja se zove Republika Srpska, koju su Dejtonskim sporazumom kao garanti sami priznali i prihvatili. Danas su gori i besni zbog činjenice da smo još tu.

Pritisak na Srbe u regionu i na Srbiju kao najveću državu Balkana svih proteklih trideset godina nije prestajao. Čak i najveći evrofanatici moraju da priznaju da uslovljavanja i pritisci na Srbiju nisu prestali od 1990. godine i šta god da je Srbija radila, nije bilo dovoljno i nije bilo po zapadnim standardima.

A standarde su menjali od slučaja do slučaja. Pa je bilo potpuno “normalno” da Kosovo protivustavno i jednom odlukom kaže da je nezavisno od Srbije i to zapadni “demokratski svet” prizna kao činjenicu, ali Republika Srpska, koja je od 1992. do 1995. i de fakto i de jure bila nezavisna država, morala je i mora da ostane u BiH.

Tako smo na svega nekoliko stotina kilometara dobili dva aršina koja su neodrživa, i toga je svestan onaj deo međunarodne zajednice koji gura politiku dvostrukih standarda na dva slučaja, a u oba su akteri Srbi.

Srbi kao najveće žrtve raspada bivše Jugoslavije i danas su pod lupom tzv. međunarodne zajednice kao odmetnuto balkansko pleme koje treba ukrotiti. Ako se ne ponašaju kako zapadne kvazidemokrate očekuju, sva krivica se adresira na Beograd. Pa je Beograd kriv što štiti svoj teritorijalni integritet, što inače rade sve normalne države sveta, kriv je što ne “disciplinuje” Srbe u Republici Srpskoj, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji.

Svaka država pomaže svoj narod ma gde on živio, samo Srbija mora da kažnjava svoj narod koji je neposredno uz njene granice. Beograd je kriv kako god se obrnu stvari jer je neko odredio krivca samo se krivica menja od prilike do prilike.

Danas iznova nude ponovo loše ponude. Njima i prete. Tzv. nemački model, s dve države, nude Srbiji kao rešenje za Kosovo. Kako je moguće da na teritoriji suverene Srbije predlažete dve Nemačke države? Zar neko misli da je to moguće? Pa zar se na kraju nisu ujedinile Istočna i Zapadna Nemačka i postale jedna država?

Je li to cilj? Šta nudite?

Rusi su dozvolili tranziciju Istočne Nemačke i odatle povukli vojsku. Amerikanci su ostali s vojskom samo što su napravili baze za svoje i na prostoru nekadašnje Istočne Nemačke. Komplikovano, ali ima jedno pitanje: Ako mislite dobro Srbima, zašto niste model dve države, a jedan narod ponudili Srbiji i Republici Srpskoj? To ne biste morali da promovišete kao kaznu kao u slučaju podele Njemačke, već kao verifikaciju činjeničnog stanja.

A i lako bismo se ujedinili, ne bismo čekali skoro 50 godina. Ovako tzv. nemački model za problem južne srpske pokrajine Kosova i Metohije je samo još jedna podvala u igri prepotentnih koji misle da im je sve dozvljeno. Postavlja se još jedno pitanje zbog čega je pitanje južne srpske pokrajine sui generis, a pitanje Republike Srpske pitanje teritorijalnog integriteta BiH. Možda nismo dovoljno “veliki” da bismo postavili ta pitanja, ali jesmo toliko odgovorni i prema precima i potomcima da pitamo i uporno tražimo odgovore.

Mi, Srbi, i ne treba da čekamo razne mešetare da nam smućkaju još jednu splačinu, nego da iznova tražimo rešenje srpskog nacionalnog pitanja na Balkanu, baš po uzoru kako je, ranije, to pitanje rešio nemački narod.

Može za početak dve srpske države Srbija i Republika Srpska.

Tu nema mesta za Kosovo i Metohiju, kao drugu nemačku državu.

Da bar ponude jedinstven proces rešavanja za Republiku Srpsku i Kosovo i Metohiju.

Ne.

Oni znaju sve!

Ali ipak se mi pitamo.

Piše: Milorad Dodik, Predsednik Republike Srpske

(Kosovo onlajn)