Milo Đukanović: Zahvaljujući Vučiću uspeli smo da prikupimo važne dokaze o pokušaju državnog udara u Crnoj Gori; Moje ubistvo je trebalo da bude ruska poruka da su oni glavni na Balkanu

 Bivši crnogorski premijer Milo Đukanović dao je prvi veliki intervju nakon parlamentarnih izbora u Crnoj Gori.

Đukanović u intervjuu datom "Jutarnjem listu" govori o pokušaju terorističkog napada, političkom stanju Crne Gore, uticaju Rusije, Srbije, stabilnosti Balkana i vlastitim planovima nakon povlačenja iz izvršne vlasti. Prenosimo delove tog intervjua.

Da li se u Crnoj Gori 16. oktobra prošle godine dogodio pokušaj državnog udara?

- Ako gledamo strogo pravno, specijalni tužilac to je delo kvalificikovao kao stvaranje kriminalne organizacije s namerom terorizma u pokušaju. Politički gledano, to je bio pokušaj preuzimanja vlasti protivno demokratskoj volji crnogorskih građana. Cilj te operacije bio je da se promeni strateški kurs kojim se Crna Gora kretala poslednjih dvadeset godina. Dakle, to je bio poslednji pokušaj da se osujeti ulazak Crne Gore u NATO, a jerujem i njena evropska integracija.

Jesu li tačne informacije da je krajnji cilj bilo i vaše ubistvo?

- Ne bih rekao da je to bio krajnji cilj, već samo sredstvo ostvarenja cilja o kojem sam govorio - destabilizacije i promene strateškog usmerenja države. Dakle, meta nije bio Milo Đukanović kao osoba, već kao legitimni premijer i zagovornik politike evroatlantskih integracija. Osim toga, verujem da je cilj bio poslati i poruku na još dve adrese.

Koje?

- Prva je poruka bila upućena regiji - odnosno državama koje su poput Crne Gore u različitim fazama procesa integracije u zapadne strukture - a poruka je da nijedna od njih takve odluke ne može donositi isključivo temeljem vlastitih nacionalnih interesa. Druga poruka bila je adresirana na NATO savez i Evropsku uniju, i to da se u budućnosti neće moći širiti na području Balkana bez suglasnosti treće strane - Rusije.

Kada ste prvi put dobili informacije o toj akciji i jeste li bili svesni da vam je život u opasnosti?

- Nekoliko dana uoči izbora naše su sigurnosne agencije došle do saznanja da se priprema jedan takav scenario za sam izborni dan. Prema našim tadašnjim informacijama, cela akcija trebalo je da počene nakon zatvaranja izbornih mesta. Tome smo pristupili vrlo ozbiljno, jer su se te informacije poklapale s tadašnjim aktivnostima opozicije. Opozicioni čelnici su pozivali građane da se odmah u izbornoj večeri okupe ispred parlamenta kako bi - citiram - ‘ili proslavili pobedu ili sprečili krađu pobede’. Jasno vam je da je takva atmosfera veoma zapaljiva i zato smo shvatili da moramo biti oprezni. No, moram reći da o zlokobnosti celog plana nisam znao dok te informacije specijalno tužiteljstvo nije saopštilo i celoj javnosti.

Kako ste se osećali kad ste dobili informacije da je postojao plan vašeg ubistva?

- To sasvim sigurno nikome ne može biti ugodno saznanje, iako je olakšavajuća okolnost kad za to saznate u trenutku kad je takav plan već osujećen. S druge strane, mislim da je moja reakcija bila delom uslovljena i činjenicom da je to bio kraj verovatno najpersonalizovanije kampanje u istoriji Crne Gore, gde je opozicija doslovno nastupala pod izbornim sloganom ‘mi ili on’. Dakle, opozicija je celi svoj politički program svela na protivljenje meni, odnosno birače pokušavala uveriti kako je najveći problem Crne Gore - Milo Đukanović. Njegovim nestankom opozicioni bi se program ostvario.

Nejasne reakcije stigle su iz Srbije. Premijer Vučić prvo je informacije o pokušaju puča u Crnoj Gori komentarisao s vrlo primetnom dozom sarkazma, da bi kasnije priznao kako su one ipak verodostojne. Otkud ta promena?

- Korektno ste interpretirali poziciju mog doskorašnjeg kolege. Na sam dan izbora i sledeći dan u njegovim je izjavama uistinu bilo skepse oko verodostojnosti informacija koje su objavljivali crnogorski zvaničnici. Mislim da je bio i suzdržan zbog činjenice da je već iz prvog saopštenja specijalnog tužioca bilo jasno da su većina uhapšenih - koji je trebalo da budu neposredni izvršitelji - državljani Srbije. Uskoro nakon toga, očigledno nakon što je premijer Vučić dobio detaljnije informacije od sigurnosnih agencija Srbije, usledila je promena stava, pa čak i svojevrsno izvinjenje Crnoj Gori zbog sumnji u istinitost cele priče. Ipak, ono što je još i važnije, zahvaljujući saradnji s istražnim organima Srbije koju je koordinirao sam Vučić, uspeli smo rekonstruirati celi mozaik i prikupiti važne dokaze za sudski proces.

Mnogi ipak sumnjaju da je takva operacija mogla biti pripremana na području Srbije bez znanja tamošnjih državnih struktura...

- Nesumnjivo je da je teritorija Srbije zloupotrebljena kao platforma za pripremu tog terorističkog akta. Oni koji su to radili očito su smatrali kako je Beograd dovoljno blizu, ali i dovoljno daleko od Crne Gore da bi mogli sigurnije pripremati ono što se trebalo dogoditi 16. oktobra uveče. Jasno je da državni organi Srbije ne samo da nisu u tome učestvovali, već očito nisu posvetili niti dovoljnu pažnje jednoj akciji koja se očito pripremala mesecima, i to od grupe ljudi među čijim članovima je vrlo verovatno bilo i ljudi bliskih sistemu. Utoliko, mislim da je otkriće o postojanju takve operacije bilo vrlo ozbiljno upozorenje i za samu Srbiju.

Verujete li da je takva operacija mogla biti provedena bez odobrenja ruskog državnog vrha?

- O tome možemo samo spekulisati. Činjenica je da je službena Moskva na ove događaje u Crnoj Gori reagovala dvojako i - po meni - nekonzistentno. Prva reakcija je ona kojom su razni zvaničnici ruske države i vladajuće stranke direktno slali poruke Crnoj Gori da nipošto ne ulazi u NATO jer će takav korak neminovno značiti destabilizaciju zemlje. Kako se proces ulaska bližio kraju, tako su i te poruke bile sve jače, da bi na kraju rezultirale otvorenom i vrlo izdašnom podrškom ovdašnjoj opoziciji uoči parlamentarnih izbora. Opoziciji koja je antinatovska, antievropska i suštinski anticrnogorska - radi se o istim ljudima koji su na referendumu o nezavisnosti zemlje žestoko lobirali protiv obnove nezavisnosti. Moskva je te ljude aktivno podupirala s ciljem da oni, kad dođu na vlast, zaustave procese pridruživanja Crne Gore NATO-u, a kasnije i Evropskoj uniji. Druga reakcija iz Moskve je stigla nakon što je na dan izbora obznanjeno da je osujećen teroristički plan za nasilnu intervenciju u ovdašnji demokratski proces. Njome je utvrđeno da Rusija s tim nema veze. S obzirom na to da su se najave destabilizacije Crne Gore i podrške antinatovskoj i antievropskoj opoziciji potpuno podudarile s opozicijskom subverzijom izbornog procesa, koja je trebalo da bude uvertira u preuzimanje vlasti putem terorizma, reakcije iz Moskve smatram neuverljivim.

Mnogi taj intenzitet ruskog angažmana u Crnoj Gori tumače i kroz prizmu činjenice da je Crna Gora donedavno bila najotvorenija zemlja u regiji prema Rusiji, naročito ekonomski. Je li i ta nekadašnja otvorenost Rusiji razlog zašto tamošnji državni vrh danas vašu zemlju vidi kao integralni deo svoje zone interesa?

- Raspadom Jugoslavije Crna Gora se - nakon poluvekovne zavisnosti o federalnoj državi i njenim fondovima - našla na tržištu i u potrebi da svoje financijske deficite svladava kroz privlačenje stranih investicija. Mi smo prolazili kroz proces tranzicije i privatizacije te smo se u njemu - redovno uz pomoć zapadnih konzultanata - trudili privući najpoželjnije partnere. Odnos crnogorske države prema ruskom kapitalu uvek je bio isključivo u okvirima redovnog poslovnog odnosa, bez ikakvih tajnih aranžmana.

A što je s političkim aranžmanima? Nije li jedan od uslova za rusku prećutnu podršku crnogorskoj nezavisnosti bilo obećanje da nećete ići u evroatlantske integracije - koje je sada prekršeno?

- Nikada na tu temu nije bilo govora, posebno uoči našeg referenduma za nezavisnost. Tada sam razgovarao s najvišim ruskim državnim dzvaničnicima, manje-više na isti način kako sam razgovarao sa svim čelnicima evropskih država. Nije bilo lako uveriti međunarodnu zajednicu da Crna Gora želi na početku 21. stoleća obnoviti svoju nezavisnost s jasnom ambicijom ulaska u Europsku uniju. Najčešći komentar je bio: zašto se odvajate kad ćete u bliskoj budućnosti ionako biti zajedno u Uniji. Naše objašnjenje je bilo da sami želimo držati kormilo tog procesa, kao i sami upravljati svojim ekonomskim i općedruštvenim razvojem. I na kraju smo dobili zeleno svjetlo - i u Rusiji i u Evropi - da taj koncept testiramo na referendumu pod jasno određenim i usaglašenim pravilima. Dakle, naša evropska perspektiva je bila jasna od starta. Nema i nikad nije bilo obećanja prema Rusiji o tome, a istini za volju, ni Rusija takva obećanja nije ni tražila.

Opozicija ipak još ni danas ne priznaje rezultate završenih izbora. Očekujete li da bi se slične napetosti u Crnoj Gori mogle ponoviti kako se bliži čin formalnog primanja u NATO savez?

- Odgovor na to pitanje ima dva aspekta. Ako me pitate hoće li se nastaviti otpor ulasku u NATO, uveren sam da hoće, naročito kad dođe trenutak da i sama Crna Gora mora ratifikovati završni dokument. Mislim da će se otpor sporadično nastaviti i nakon toga, jer su ovdašnji događaji - kako sam već spomenuo - eho globalnih odnosa NATO-a i Rusije. A što se crnogorske opozicije i priznavanja rezultata izbora tiče, morate znati kako od prvih parlamentarnih izbora 1991. godine do danas - uključujući referendum o nezavisnosti - oni nisu priznali nijedne izborne rezultate. Dakle, radi se o uistinu zavidnoj konzistentnosti, ali na duboko antidemokratskim i antievropskim pozicijama.

No, opozicija tvrdi da su postojale nepravilnosti u izbornom procesu.

- Ove izbore je pratilo 2500 stranih i domaćih promatrača i unisoni zaključak je da su provedeni uzorno, u skladu s izbornim zakonodavstvom - koje je, nota bene, definisano u parlamentu uz široku potporu parlamentarnih stranaka. Nadalje, koristili smo i određene moderne tehnologije kako bismo ublažili permanentni strah opozicijee o tome da će pozicija vlasti biti zloupotrijebljena, iako ovaj put za to i nije bilo ni teoretske mogućnosti.

Vaši protivnici, pak, tvrde kako je nedemokratski da 25 godina Crnom Gorom vlada jedna stranka koju vodi isti čovek...

- Pa ta činjenica upravo je najbolji pokazatelj besmislenosti politike koju oni konzistentno u tom periodu zagovaraju. Već sam napomenuo da se ovde ne radi samo o otporu prema Crnoj Gori u NATO-u ili Evropskoj uniji već otporu prema Crnoj Gori kao nezavisnoj državi. Radi se o ljudima koji, dakle, zagovaraju stajališta da bi Crnoj Gori i Crnogorcima bilo bolje bez vlastite države, bez mogućnosti da sami odlučuju o svojoj sudbini. I tu viziju stalno testiraju na izborima, i stalno gube.

Ipak, bez obzira na lokalne specifičnosti teško se oteti utisku kako su događaji u Crnoj Gori tek izdanak jačanja političke nestabilnosti u celoj regiji, od BiH do Makedonije?

- U pravu ste. Rekao bih da se Crna Gora tek našla na pravom mestu u krivo vreme. Mi smo tamo gde smo se još davno opredelili da želimo biti. No, došli smo tu očito u lošem trenutku. Kad to kažem onda podrazumevam činjenicu da se NATO i u prošlosti širio uz negodovanje Rusije, ali uz bitno blažu reakciju. Nama se dogodilo da u NATO ulazimo u okolnostima nikad napetijih odnosa istoka i zapada, barem u zadnjih trideset godina. Ta činjenica sada Balkan definiše kao novo potencijalno žarište tih napetosti, što može imati katastrofalne posledice po regiju, posebno s obzirom na to da je više država etnički nestabilno, a njihova nekoć jasna evropska perspektiva poslednjih je godina postala poprilično maglovita.

Smatrate da je Evropa okrenula leđa zapadnom Balkanu?

- Ne bih išao tako daleko, no evidentno je da situacija ovde ide nagore. Kad se malo vratimo u prošlost, mislim da ćemo lako zaključiti kako je Dejton bio svojevrsna prekretnica za regiju, nakon čega smo imali celu deceniju uzlaznih međudržavnih odnosa i uveliko usaglašenog pogleda u budućnost. To je važan novi kvalitet koji ne smete zanemariti. Nakon Dejtona zajednička budućnost za sve države regije postala je integracija u EU, a za sve osim Srbije - gde postoji razumljiva trauma građana - i članstvo u NATO savezu. Nažalost, to smo vreme jalovo potrošili. Neki ostaci predejtonskih kriza nisu eliminisani, nastali su neki novi - poput blokade integracijskog puta Makedonije. I sad perspektiva cele regije izgleda znatno lošije, a javljaju se i neke alternativne ideje - uglavnom već viđene i dokazano lažne. No, to je opasna situacija, vidite da se budi i predejtonska politička retorika, a to ne budi lepa sećanja. Ne mislim da je međunarodna zajednica najveći krivac za to protraćeno vreme, već mi koji tu živimo. Ali, i međunarodna zajednica ima deo odgovornosti i morala bi naći način da opet pomogne regiji da jasno uoči svoju doglednu evropsku i evroatlantsku perspektivu i da je nepokolebljivo sledi.

EU je svojevremeno u članstvo ‘preko reda’ primio Bugarsku i Rumuniju, baš zato da ih dugoročno odmakne od ruskog uticaja. Je li to model za države zapadnog Balkana?

- Nisam siguran da je dobro biti primljen u društvo čije standarde ne zadovoljavaš, ni za tebe niti za to društvo. U konačnici vidimo da je takav model ulaska tih država u Uniju doveo do pooštravanja procedure proširenja, koju je onda na svojoj koži možda i neopravdano iskusila Hrvatska. Dakle, niko nema pravo tražiti da postane član EU bez da zadovolji uslove, ali balkanske zemlje imaju pravo tražiti jasno preuzimanje obaveze od strane Unije da će, ako te uslove i ispune, i postati članice. Takva obveza trenutno se ne čini osobito čvrstom, pogotovo uz otvorena ili poluglasna upozorenja iz pojedinih država članica o Unijinom ‘zamoru od proširenja’. Taj zamor nije dobra poruka za regiju.

Neki zapadni analitičari sad već i otvoreno zagovaraju odustajanje od građanskih, etnički mešovitih država na Balkanu te zagovaraju dogovor o prekrajanju granica kako bi bile formirane nacionalno homogene države. Što mislite o takvim idejama?

- Mislim da su opasne i glupe. Zašto su opasne i glupe, videli smo devedesetih kad su se takve ideje pokušale sprovesti i takve države stvoriti, a svi se sećamo kako je to završilo. Mi nemamo alternative osim evropske integracije. Meni se u životu ne sviđa situacija u kojoj nemam alternative, no s Balkanom je tako. Balkan, nažalost, nema vlastite instrumente za samostabilizaciju. Da bismo postigli stabilnost - a nestabilnost je kod nas uvek kroz istoriju značila rat - moramo te instrumente steći kroz ulazak u zajednicu s demokratski, društveno i ekonomski razvijenijim državama od naše.

Imate 54 godine, politikom se bavite trideset, a premijer ste, uz dva prekida, već gotovo četvrt stoleća. I treći put ste se povukli iz izvršne vlasti. Je li ovaj put zauvek?

- Dva puta sam mislio da jeste, pa sam bio prisiljen vratiti se. Jednom jer se kolega koji je preuzeo dužnost premijera teško razboleo i kasnije, nažalost, preminuo, a drugi put zato što je politička situacija u zemlji bila takva da smo u vladajućoj partiji procenili da je potrebna moja reaktivacija kako bi ključni strateški ciljevi bili ispunjeni. Sad kada je jedan ciklus završen, u stranci smo procenili kako je vreme da se afirmiše jedna nova generacija. S druge strane, nakon svih tih godina, bilo bi neprirodno da se potpuno povučem iz politike, te smo ocenili kako je korisno da i u budućnosti doprinesem s pozicije predsednika stranke.

Čime ćete se baviti?

- Kao i prva dva puta kad sam odlazio iz izvršne vlasti, cilj mi je posvetiti se razvoju privatnog biznisa. Te ambicije su nespojive s pozicijom premijera, pa svaki put kad sam bio prisiljen vratiti se u vladu, sve te planove stavljao sam na led. No, s druge strane, kako sam i rekao, ne odlazim iz politike. Moram reći da pritisak svakodnevnog donošenja odluka i rešavanja neposrednih problema - a to je srž premijerskog posla - često onemogućava fokus na neka dugoročna pitanja i strategije koje su nužne za održivi razvoj neke države. Upravo se tome nameravam posvetiti u budućnosti.

U crnogorskoj javnosti, ipak, mnogi ne veruju da ćete dugo izdržati izvan vlade...

- Takav utisak prvenstveno stvaraju moji politički protivnici, jer su poslednjih godina celo svoje delovanje sveli na tobožnju borbu protiv mene. Bez mene u vladi kao da gube i smisao svog postojanja na političkoj sceni.

Bez obzira na to, čini se čudnim da nakon vaše dve i po decenije na čelu crnogorske države ugovore o pristupanju NATO savezu i Evropskoj uniji potpiše neko drugi?

- To će uistinu biti svojevrsna kruna moje političke karijere, no u tom ću trenutku uživati bez obzira na to ko će biti potpisan na dokumentima.

(Blic)