Mihajlo Medenica: Staro Gracko - punolestvo zla, ili mita?

Pre nego što sutra opravite svoje čauše na pregovore sa zverima setite se gospodo koji je danas dan, i šta se, baš negde u ove sate zbilo u Starom Grackom?!

Znate li uopšte gde je to selo?! Znate li da je selo uopšte?!

Znate li da već evo punoletstvo Staro Gracko nije skup kuća svijenih oko praotačkog groblja, već groblje nad kojim kuće tuže i nariču…zalud i zanavek!

Tu, malo do sela je žitnica. Bio sam u njoj jedared, u jednoj vrtači uz sam obod nekog šumarka- dušu čovek da odmori da ne zna šta je…

A, znate li šta se zbilo u to vrtači, sećate li se?! Mit!

Jedan od onih s kojim nam valjda valja raskinuti?!

Mit veli da je baš negde u ove sate žitom potekla krv.

Svud po njemu…

Ljudi su pali ko snoplje, a snoplje je krvarilo i svijalo do zemlje kako koje telo padne, pa se ponovo uspravi al ne belasne, nit se zlati- već crveni!

Mit je to! Strašna sablazan kojom više ne valja plašiti decu da je u toj vrtači, u žitu, pod suncem koje je sve prećutalo palo 14 srpskih glava…

Najmlađa je imala…a najstarija baš toliko…koliko se umitovima inače preteruje, nije svaka za verovati a još manje za pamtiti, pominjati, naricati, pričati, pisati, misliti da se išta dogodilo 23. jula ’99. u Starom Grackom, osim priča što dokoni prepričavaju i tobož pamte živeći u mitu, od mita i do mita što ga na posletku rodna i meka zemlja pokrije. I oni su mit.

Nema tog sela zapravo. Ni te žitnice, nit vrtače, nit sam ikad sedeo na samom obodu šumarka, nit je žito krvarilo…nit to treba više pominjati, ako ko i pomene valja ga ućutkati da ne laje ko seoski psi koji su slutili tragediju, ali…

Koju tragediju?! Ne znam?! Nisam čuo, recite ako šta znate ali zborite kako jeste bilo a ne kako ste načuli, jer što ste čuli to ste prečuli, što ste prečuli to zaboravite, što zaboravite nek je prosto jer se nije ni zbilo, bez u nekim bapskim pričama o žitnici, 14 glava razasutih po njoj, krvavom snoplju i selu koje živi zarad groblja…

Ko vam je pričao o Starom Gradcku?! Laže! Pa ne bi vlast ćutala danas o tome da je zbilja, aman, ljudi…

Mit, vala, isto ko ona Gračanica! Opsena ko Pećka patrijaršija!

Varka ko Visoki Dečani! Laž ko Gazimestan! Praznoverje ko Sveti Arhangeli…

Istina je jedino da će sutra vaši čauši otpuzati na poklonjenje zverima, onim istim koji su u Starom Grackom…

Oprostite, opet ja u laž i mit.

Nema tog sela nadomak Lipljana. Ni žitnice, rekoh. Ni vrtače.

Ni grobova najmlađih koji su imali tek…i najstarijeg u kojeg je bilo…

Nije to ni vrisak majki, žena, dece…tek vetar što zazviždi kroz vaše šuplje glave i sitne duše pa zastruže ko vapaj…

Upekla zvezda ovog 23. jula, baš kao i onomad ’99. nad…

Prži li i nad mitom?! Tope li se voštanice? Padaju li ko žito kad telo padne preko njega pa ga povije, a ono se krvavo uspravi i zavapi…

Eh, da je stvarno tog Starog Gardcka i vrtače na eho od njega pa da napišem koje slovo o…

Ovako, tek 18 godina od mita. Imamo mi i starijih, valjda na njih najpre zaboraviti pa na ovaj što dokone babe raspredaju o njemu plašeći decu.

Bilo je i dece u žitu, njih više ništa ne može da zaplaši…

Mit su, ko krv što se slivala niz strnjiku…

Tamo kraj sela koje nikad postojalo nije.

Tek groblje da čuva nešto kuća i mit koji nije za ovu vrućinu…

Pošli ljudi u polje i…vratili se…

Ko ne veruje eno mu humki pa nek se uveri.

Sve ostalo je mit s kojim valja raskrstiti…upekla zvezda, nije vreme ni za zbilju a kamoli mit…

(Dva u jedan)