Михаило Меденица: Ноћ налик овој, Вучићу, Метохија се свијала у болу

 Ноћ налик овој, Александре Вучићу.

Тада, баш као ни сада, као што никад неће…

Ноћ налик овој, Вучићу, а ни налик јој…

Чика Драган је био један од татиних најбољих пријатеља.

Дивна, часна и чојствена кућа Станојевића из Пећи.

Зоки је још дете био када сам из касарне безмало свакога пута одлазио до њих.

Дивно, весело, чило дете.

Дете је и остао, занавек.

Он и још петорица анђела, у ноћи налик овој, у кафићу Панда…

Сећам се кад је чика Драган јавио тати за…

Дуго је скамењен седео крај телефона.

Он, крута Србенда из Црне Горе, човек који се превише јада нагледао у животу- само је седео и ћутао.

Камен, блед, ко да дивље море бије о њега, рони на комаде…не мари, предао се мору, ноћи, тишини, црном гласу с Чакора…

Ништа то теби не значи, Александре Вучићу!

Чика Драган није желео да напусти Пећ и остави Зокијев гроб…

Ништа то теби не значи, Александре Вучићу!

Зато теби и пишем, бедниче, баш на ово вече, налик ономе ’98.

Још исте се ноћи знало које су звери…

Славило се у проклетом селу надомак Пећи.

Славила смрт деце, анђела, безгрешника…

На ехо, јецај, врисак мајки од заветне светиње!

Крвљу потписујем да си и тада ко министар одлично знао које су звери, баш као што данас твоји министри веле да је то био почетак крвавог похода ђавоље ОВК, али…

Сећаш ли се барем шта си пре коју годину бесрмно устврдио, мизеријо људска?!

На свој род си упро поганим прстом и наговестио како нам се “истина о убиству анђела неће свидети”, алудирајући да их је српска рука посекла!

Рекао и заћутао, као што обично чиниш!

Проклео свој род невином крвљу анђела и кукавички заћутао, како ти и приличи, велеиздајниче!

Оставио си за собом још један траг нечовештва да неко за њим настави, проклињући мучену Србију довека!

Лажју, најстрашнијом и најподлијом лажју!

Мржњу, теби толико својственом јер од саме си мржње саздан.

Само те је пука и безочна мржња према свему српскоме могла нагнати да изговориш како у роду српскоме има таквих звери које би невину детињу крв носили на рукама…

Своје деце, своју крв, свој лелек…

А све си знао, потписујем!

Исте ноћи си знао ко је Шаља, које је село, шта звери славе, али…

Срећа твоја па смо народ дугог језика а краткога памћења, па се слабо ко и сећа проклетства које си покушао да навучеш на род свој.

И успео, твојим ће трагом нечовештва неко наставити, нажалост…

Толико си зла учинио Србију да ће нас векови видати…

Толико, зарад пуке власти и душе дате ђаволу!

Пишем пун једа јер памтим то вече, камен о који се тишина ко вали ломила…

Пишем, јер не могу да заборавим када си без трептаја, нељудски, баш како ти и приличи, изговорио да ће нас истина јако заболети…

Ти о истини, Александре Вучућу?!

Ти, бедо?!

Тишини, бруко рода свог! Тишина!

Анђели су то а не још једна твоја монета за поткусурвање, но шта су анђели за тебе, за све вас што постојите само у беди лажн власти и борбе за њу?!

Знао си, знаш ко је Шаља и шта се те ноћи славило у селу надомак Пећи!

Пећ је лелекала, несрећниче.

Вечни мир и спокој анђелима нашим!

Вечно проклетство зверима њиховим- Господ ће им судити!

А, теби, Александре Вучићу, теби…

Не желим ти ништа лоше, веруј ми, јер куд ћеш веће казне до бити ти..?

Човек који је крв анђела расуо по српској руци…

Човек?

Нека ти је просто!

Срећа твоја, срећа свих пре тебе и оних који ће за тобом доћи што смо народ дугачког језика али кратког памћења.

Лако ћете/ћеш с нама, но како ћете кад станете пред Господа?!

Шта ћеш му/ћете му рећи- због чега сте Србију презирали толико да су је и душмани жалили од вас..?

Ноћ налик овој, ноћ ни једној другој налик.

Метохија се свијала у болу, али шта ти о болу рода свог знаш, накупче јада и мизерије..?

(Два у један)