Mihailo Medenica: Kako bi danas izgledala Cerska bitka – ispovest modernog srpskog vojnika

Brate, kakav smor, strašno! Treći dan blejimo po planini, nigde kafića, nigde kladionice, nigde riba, bre! Sanjam kapućino i kroasane, tamo daleko, daleko do moga, bre! Ne znam koja im je ovo fora, ali je trula, keve mi! Ako se ne vratim iz krvavog boja proveri mi tiket u kladži i reci mojima da sam hrabro pao, kao onda u muriji kad nisam hteo da drukam ekipu iz kraja.

Baterija na mobilnom mi je pri kraju, pisaću ti dok traje. Zipa kad nigde ne mogu da je dopunim, a od nas očekuju neki moral, hrabrost, požrtvovanje... Kako, brate, kad mi mobilni ne radi, tablet mrtav odavno, nigde Wi-Fi, internet kafe, ma ni jedne crtice dometa za net! Nadam se da je i neprijatelju isti smor i da će odustati od ovog bezumnog fajta, jer ne razumem čemu sve?! Nije zbog ribe, nije zbog parking mesta, nije zbog love, nije zbog poprekog pogleda u kafiću - pa zbog čega je, koju pizdu materinu?!

Mislim, lože nas da je zbog keve Srbije i to, ali to mi je baš trula fora, pa ne verujem! Rade nas na neku foru, sto posto, ali, kažem ti, nemam net pa ne mogu da provalim na četu o čemu je reč? E, jedva čekam da zarobim nekog i otmem mu mobilni, ćaleta mi...

Šta rade ribice iz kraja?! Ako pitaju za mene ne ofiri me da sam u ovoj vukojebini - rekao sam da idem na Tajland, pa u Švicu da završim neke kombinacije i uzmem lovu.

Da vidiš boju što sam nabacio, k'o zemljoradnik, hahahah... Kakva Budva, Cer je zakon! Zezam se, naravno, Budva ruls! Brate, da vidiš kakvog ložijanu imamo za komandanta, selja 200 na sat! Sav je u fazonu: otadžbina, čast, ponos, pobeda, sloboda... Znaš kad bi s takvom žvakom smuvao neku ribicu kod nas, nikad, brate, nikad, pa ni tad, hahahah...

Gde ga pomenuh, jbt, evo ga, sad će opet da mi kenja nešto, uhvatio me na zub jer nisam hteo da izujem patike i ostavim ih u nekom buđavom magacinu! Zipa foru, ja njemu "najke" on meni čizme, a nisu nikakva marka, kinezijada obična, i još on kao ljut na mene!

E, moram da palim, izgleda da počinje fajt, kuckamo se kasnije, u pauzi...

(Sat vremene kasnije): Brateeeee, kakvo šibanje! Snimio sam mobilnim, kačim fotke na Fejs čim se dokopam interneta, svi da lajkujete kakav sam junak, novi Obilić, Arkan, ovo-ono...

Ona ložijana od komandanta krenuo prvi kad je počelo sranje, urla: "Za mnom, junaci", istripovao se gadno, pa kad je posle 200 metara video da nema nikog iza sebe, da vidiš kako je zašlajfovao nazad.

Mislim, spremali smo se i mi za juriš, ali, brate, mojne da mi urlaš i naređuješ, to nisu mogli ni keva ni ćale, pa ne možeš ni ti, kažem mu, a on mi prilepi šamarčinu pred svima! Pazi kakav blam- pred svima, ej! Hteo sam da ga nabodem, ali iskulirao sam se, navataću ga kad-tad negde u gradu, pa ćemo da vidimo čija je keva ćelava...

Toliko je smorio na kraju da smo pošli za njim samo da ućuti (to je fotka broj 2, videćeš, ja u jurišu, fora). Da vidiš kako smo uleteli među neprijatelje, k'o džip u kružni tok, skroz sam ublatnjavio patike, smor! Zarobim prvog, neki klinja, ne diže iz bendža ni 50 kila, garantujem, on se otkinuo da ga ne roknem, a ja izvadio mobilni i pitam: "Imaš možda rezervnu bateriju za ovaj model, brate"?!

Pazi kad je imao isti, samo noviji model, kod nas ga još nema. Zarobim mu ja mob, sednemo da mi pokaže šta sve ima od funkcija, ona ložijana se još šiba, a mi reč po reč kad klinac iz Frankfurta, jbt!

Brate, Frankfurt, pa tamo mi tetka šljaka već 30 godina! Zipa kad sam planirao da zapalim kod nje od mobilizacije, ali me ovi dušmani nahvatali u busu i dovukli ovde, kao da ću da berem trave za čaj, hahahah... Uh, kad pomenuh travu, znaš kakvu je klinac imao, "marokanca", tebra... Srolali, odvalili se, valjali se od smeha na onu našu ložijanu od komandanta kako se primio da delje neprijatelja, ko mi one sponzorušice, sećaš se?

I, dobijemo mi njih tu na kraju, valjda, vidim svi počeli da pale, ovaj moj selja slavi, sav izlomljen, ja s klincem razmenio brojeve telefona, dogovorili se da mu se obavezno javim kad dođem u Frankfurt, ima jaku kombinaciju za mene...

Vratim se među ortake, odnosno četu, počnem i ja da urlam: "Živela Srbija"; "Život damo otadžbinu ne damo"; "Zvezda- šampion"; „Stanija - Stanija", kad onaj drkadžija opet šamarčinu...

"Gde si ti služio vojsku, bruko jedna, kukavice, izdao si pretke", čujem ga kako drobi, a zvoni mi u ušima od poklapače.

"Kako gde, pa u vrtiću 'Zeka', bio najbolji vojnik, bre, klinci me obožavali! A, za ovaj šamar videćemo se na tribini, ako imaš herca da se pojaviš na nekoj utakmici! Sačekaću te sam, sa nekoliko ortaka, pa da vidiš kako se brani Srbija i gine za nju", odbrusim mu, pre nego što me je poklopila još jedna šamarčina, i više se ničeg ne sećam... Sad sam ok, loma u bolnici, ali kažu da ću brzo gajbi, sa sve nekom medaljom, jbt! Istripovali da sam ranjen na Ceru, kakav fleš?!

Eto, to bi ti bilo to, braćala, zajebano skroz! Ja branim otadžbinu dok ti ladiš ono po kafićima, ribo! Stavi prst na čelo i razmisli o životu malo, brate, postoje i drugi prioriteti osim riba, zezanja, splavova... Rezervna baterija za mobini i džepni modem za internet, brate!

Kako bi inače Srbija znala za naše herojstvo da nije toga i Fejsa, keve ti?!

Tvoj braćala, prvopozivac i junak Cerske bitke, gde boj ne bije svijetlo oružje, već ga bije tablet u junaka.

(Mihailo Medenica – Nedeljnik)